FEBUARSKIM BESMRTNICIMA
Žrtvama bezumnog zločina
Nezaustavljivo se okretala Planeta i tog februarskog jutra
Poput klupka koje razmotavaju ruke seoskih prelja
Da najzad otkrije Tajnu, unapred zapečaćenu
Iz knjige čemerno gorkih sudbina
Stradale dece, žena i staraca
Iznemoglih, žrtava od ruke zločin(a)ca
Osramoćenih bugarskih fašista, zadojenih mržnjom
Kukavičkih izroda ružnog ljudskog lica
Bezdušnika, srca kamenoga...
Nezaustavljivo protiče Pusta Reka krvotokom Srbije
Tiho, tiho žuboreći: „O, nemoj, jutro moje belo
Imena u istoriji ostaće, jer nema povratka“
I svaka je kapljica blagoslovljene vode
Svedočila najveću Istinu ljudskog uma
Da se nedužnim žrtvama proliva
Životodajna tečnost
Ali ne, uzalud. Nikada ne priznajmo
Zaludnost civilnih žrtava u ratu
Otpor, opstanku, protiv tuđina
Koji su hteli prljavom čizmom
Zagaditi našu zemlju, svetinju
I ostali obeleženi pred Tvorcem
Koji će deliti Pravdu na Danu sudnjem
Zabranjujući ubicama ulazak u obećani Raj
Jer, proklete sotone i dželati moraju
Iskusiti patnju i kaznu bacanja u Pakao
Gde će biti gorivo u Večnoj Vatri
Zbog likvidacija Božijeg duha u telima ljudi...
Nezaustavljivo sviću nove zore
Mamuzaju se dani kada govorimo uglas
Februarskim besmrtnicima slava što saznadosmo
Kako ih, uopšte, nije uplašilo mnoštvo
Šupljih metalnih cevi
„Bojovnika“, bugarskih, u Bojniku i Dragovcu
Još, kako njima drhtaše noge od straha
Kod izvršne naredbe da pucaju
Bojevom municijom
Da što više oboje sneg u crveno
Da što više života zatru
Da što više Slobode ugase
Da što više Svetla pokušaju
Ugasiti u očima februarskih besmrtnika
Čija krv sada protiče umesto vode Puste Reke
I uliva se u smirena srca, duše i razum
Leči kada posustanemo u dobročinstvu
Opominje, radi pokušaja praštanja
Jer, opet će iznova, novi napadati
Budemo li slabi, razjedinjeni
Ako zaboravimo Boga...
Milost je Svevišnjeg doprinela
Da februarski besmrtnici, privilegovani
Presele među zvezde i sazvežđa veća od svih maglina
Odakle rasipaju toplotu i čudesnu svetlost
Na grudi mladih Majki, koje doje zdrave bebe
Rođene iz prkosa, šireći zanosni miris, da studen
Onog februarskog jutra ne provali u susedstva
Između parova koji se vole ubavi, strasno, iz Ljubavi
Sa nadom da će im dolaziti u san, ponekad
Februarski besmrtnici kao sveci uzdignuti,
A nagrađeni obećanim rekama čistog meda,
Mleka i vina koje neće zamućivati razum
U večnosti, kada budu pozdravljani rečima
Spas i Mir neka je na vas, nevine žrtve
Smele mučenike koji savladaše iskušenje
Zauzimajući najviše stepene uživanja
Sa februarskim besmrtnicima dokle god Sunce
Bude izlazilo sa Istoka...
Senahid Nezirović
31. decembar, 2020.
Na svete mučenike:
Sebastijana, Modesta i druge
23:30
