DE ADMINISTRANDO IMPERIO
„Mi Romeji, sine moj Romane, koji smo rođeni u porfirnoj dvorani carskog grada, imamo posebna prava da vladamo, ali još i veću obavezu da vladamo dobro. Kad tvog oca Konstantina jednog dana ne bude više, ti ćeš dobiti na upravu sve ovo. Da bi dobro upravljao moraš da znaš s kim imaš posla na ovoj lepoj zemlji.“
Car se nagnu nad razvijenim velikim pergamentom. Šarenilo boja, oznaka i slova vladalo je ne samo stolom, nego i celom čitaonicom Velike biblioteke. Golobradi carević istog trenutka shvati da je dugotrajno učenje istorije, geografije, pravopisa i matematike, imalo smisla. Ovakvu mapu ume da napravi samo neko ko mnogo zna. A da je tumači i putuje po njoj, može samo neko, isto tako obrazovan.
Roman je s velikom znatiželjom nastavio da sluša oca:
„O Pečenezima i Hersonima sam ti pričao ranije. O Bugarima znaš već i sam, jer su nam tu blizu. Ali o ovome ovde ću danas da ti pričam.“
Konstantin štapom zaokruži eliptičan prostor na mapi od Velikih planina na istoku, duž severnih reka do brda na zapadu, dole uroni u toplo more i završi opet na istoku, malo poviše Carskog grada.
„Otkako završismo sa divljim Avarima, na ovom prostoru sad žive još divljiji, Sclavi. I to njihova južna plemena. Poznaćeš ih po visini, po lepoti, po ratničkoj veštini. I imena su im mnogo drugačija od naših. Imaš tu svakojakih, od Gojnika, preko Prostoja i Mutimira, do Strojimira, Porga i Zavide.
Opak narod, néda na sebe, lako se naljuti, još lakše odljuti, ume i da zapeva i da zaigra, da trgne nož, voli svoje bogove, ne priznaje našeg. Zato su mnogi ostali nekršteni u svom mnogobožačkom svetu. Takvi su ti tamo u Paganiji. Do njih, za brdom Hum su ti Zahumljani, pravi gusari, vešti moreplovci. Dole su ti vispreni Travunjani i ljuti Zećani. Gore u brdima ti je lukava Bosna. Tu svega ima, svakojake rude, soli i drveća, najviše. Ovamo su ti Raščani, sa puno reka koje oni zovu Morave. Sa njima se nemoj kačiti, ako baš ne moraš.
Premrežili su Sclavi čitav taj prostor svojim utvrđenjima. Ima ih na svakom, pogledom dostižnom brdu. Tamo su ti Destinik, Černavusk i Međurečje, ovamo Lesnik, Salines, Kotor i Desnik, a dole pri moru Ston, Josli, Dobroskik i stara Salona. Skroz na zapadu utvrdili su se u Kninu, Skradinu i Livnu. Osvojili su i ostrva. Njihovi su Korčula, Mljet i Brač.“
Odloživši štap, Konstantin VII Porfirogenet sede nazad na klupu, posmatrajući zanesenog Romana. Prestolonaslednik je, otvorenih usta i iskolačenih očiju, upijao svaku očevu reč. Maštoviti dečak zamišljao je sve te predele, jedan za drugim.
„Oče, ja bih voleo sve te zemlje da vidim svojim očima. Rekao bih da je to jedna velika krasota!“
„Tačno je, lepote tamo ima u izobilju. Videćeš ih, sinko, svakako, kad dođe vreme za to. Do tada moraš vredno da učiš i njihov jezik i običaje. Ali da budeš vičan i oružju. Da možeš uvek da uradiš što i tvoj najbolji vojnik. Jer tamo živi jedan opasan narod, spreman na sve.“
„Pa nismo ni mi baš naivni i mekani.“
Konstantina ozari ova dečakova opaska. Znači, malac nije gubio svoje mlado vreme.
„Tako je, sinko! Kakvi smo mi, to tačno možeš da vidiš i ovde kod nas na dvoru. To ti je još jedan nauk: Ne idi nigde dok se prvo ne uveriš da ti tvoji rođeni ne spemaju neko zlo! Uz svo poznavanje neprijatelja, moraš uvek biti siguran u sebe i svoje. Ako je pouzdanje u svoje bližnje malo samo manje, oni kojima upravljaš, odmah to osete i smatraju te slabim. To je tako u ljudskoj prirodi od pamtiveka. Upravljanje Balkanom, to zauvek zapamti, nije lako, jer tamo žive, kao što ti rekoh, posebni ljudi.“
