ДЕ АДМИНИСТРАНДО ИМПЕРИО
„Ми Ромеји, сине мој Романе, који смо рођени у порфирној дворани царског града, имамо посебна права да владамо, али још и већу обавезу да владамо добро. Кад твог оца Константина једног дана не буде више, ти ћеш добити на управу све ово. Да би добро управљао мораш да знаш с ким имаш посла на овој лепој земљи.“
Цар се нагну над развијеним великим пергаментом. Шаренило боја, ознака и слова владало је не само столом, него и целом читаоницом Велике библиотеке. Голобради царевић истог тренутка схвати да је дуготрајно учење историје, географије, правописа и математике, имало смисла. Овакву мапу уме да направи само неко ко много зна. А да је тумачи и путује по њој, може само неко, исто тако образован.
Роман је с великом знатижељом наставио да слуша оца:
„О Печенезима и Херсонима сам ти причао раније. О Бугарима знаш већ и сам, јер су нам ту близу. Али о овоме овде ћу данас да ти причам.“
Константин штапом заокружи елиптичан простор на мапи од Великих планина на истоку, дуж северних река до брда на западу, доле урони у топло море и заврши опет на истоку, мало повише Царског града.
„Откако завршисмо са дивљим Аварима, на овом простору сад живе још дивљији, Сцлави. И то њихова јужна племена. Познаћеш их по висини, по лепоти, по ратничкој вештини. И имена су им много другачија од наших. Имаш ту свакојаких, од Гојника, преко Простоја и Мутимира, до Стројимира, Порга и Завиде.
Опак народ, не́да на себе, лако се наљути, још лакше одљути, уме и да запева и да заигра, да тргне нож, воли своје богове, не признаје нашег. Зато су многи остали некрштени у свом многобожачком свету. Такви су ти тамо у Паганији. До њих, за брдом Хум су ти Захумљани, прави гусари, вешти морепловци. Доле су ти виспрени Травуњани и љути Зећани. Горе у брдима ти је лукава Босна. Ту свега има, свакојаке руде, соли и дрвећа, највише. Овамо су ти Рашчани, са пуно река које они зову Мораве. Са њима се немој качити, ако баш не мораш.
Премрежили су Сцлави читав тај простор својим утврђењима. Има их на сваком, погледом достижном брду. Тамо су ти Дестиник, Чернавуск и Међуречје, овамо Лесник, Салинес, Котор и Десник, а доле при мору Стон, Јосли, Доброскик и стара Салона. Скроз на западу утврдили су се у Книну, Скрадину и Ливну. Освојили су и острва. Њихови су Корчула, Мљет и Брач.“
Одложивши штап, Константин ВИИ Порфирогенет седе назад на клупу, посматрајући занесеног Романа. Престолонаследник је, отворених уста и исколачених очију, упијао сваку очеву реч. Маштовити дечак замишљао је све те пределе, један за другим.
„Оче, ја бих волео све те земље да видим својим очима. Рекао бих да је то једна велика красота!“
„Тачно је, лепоте тамо има у изобиљу. Видећеш их, синко, свакако, кад дође време за то. До тада мораш вредно да учиш и њихов језик и обичаје. Али да будеш вичан и оружју. Да можеш увек да урадиш што и твој најбољи војник. Јер тамо живи један опасан народ, спреман на све.“
„Па нисмо ни ми баш наивни и мекани.“
Константина озари ова дечакова опаска. Значи, малац није губио своје младо време.
„Тако је, синко! Какви смо ми, то тачно можеш да видиш и овде код нас на двору. То ти је још један наук: Не иди нигде док се прво не увериш да ти твоји рођени не спемају неко зло! Уз сво познавање непријатеља, мораш увек бити сигуран у себе и своје. Ако је поуздање у своје ближње мало само мање, они којима управљаш, одмах то осете и сматрају те слабим. То је тако у људској природи од памтивека. Управљање Балканом, то заувек запамти, није лако, јер тамо живе, као што ти рекох, посебни људи.“
