AKO UMREŠ U SUMRAK
Ako umreš u sumrak
nad gradom neće padati crni sneg.
Jedno srce upaliće nisku zvezda
nad tvojim poslednjim rečima
i oterati noć sa tvojih usnulih prstiju.
Ako umreš u sumrak
vraćajući se iz bioskopa
deca iz predgrađa
nabraće bukete poljskog cveća
u koje ćeš uroniti svoj odlazeći lik
i poželeti da se smeješ
kada se iz daljine pojavi voz.
Ako umreš u sumrak
neće biti neprimetno.
Znaće to svi koje si voleo
slučajno ili neizbežno
dugo i bolno
ili samo na tren, na jedan pogled.
Ako umreš u sumrak
ja ću te sačekati te noći
u gradu u kojem nismo bili
povešću te u vrt
procvetalih narandži
da posmatramo more
kao da je predstava
koju smo sami režirali
i koja obećava katarzu.
Ako umreš u sumrak
zaploviću s tobom lako
kao put detinjstva
i bićemo dva sjajna srebrna oblaka
dva akorda nežne sonate
za božansku harfu skladana
i nikada odsvirana.
Ako umreš u sumrak
prevarićeš sve druge
i slediti samo moj glas,
baš onaj što ti je jedne noći
u drevnom Smederevu
obećao neizostavni sastanak
misleći na ovaj, ovdašnji život
a ti si kazao: možda
u nekom drugom životu.
Ako umreš u sumrak
sve će se dogoditi kako ja budem htela
i ti nećeš imati nikakvog izbora.
Volećeš me snagom svih svojih bivših ljubavi
žarom mladosti koja je umakla naglo
i poezije u kojoj si jedva našao spas.
Pa sada, posle ove pesme, kako hoćeš.
Moja senka još stoji na vratima
i maše nevinom osmehu nekadašnjeg dečaka
koji je izgubio trag i zaboravio čarobnu reč.
Душка Врховац
Fotografija: U Istorijskom arhivu Smedereva
