АКО УМРЕШ У СУМРАК
Ако умреш у сумрак
над градом неће падати црни снег.
Једно срце упалиће ниску звезда
над твојим последњим речима
и отерати ноћ са твојих уснулих прстију.
Ако умреш у сумрак
враћајући се из биоскопа
деца из предграђа
набраће букете пољског цвећа
у које ћеш уронити свој одлазећи лик
и пожелети да се смејеш
када се из даљине појави воз.
Ако умреш у сумрак
неће бити неприметно.
Знаће то сви које си волео
случајно или неизбежно
дуго и болно
или само на трен, на један поглед.
Ако умреш у сумрак
ја ћу те сачекати те ноћи
у граду у којем нисмо били
повешћу те у врт
процветалих наранџи
да посматрамо море
као да је представа
коју смо сами режирали
и која обећава катарзу.
Ако умреш у сумрак
запловићу с тобом лако
као пут детињства
и бићемо два сјајна сребрна облака
два акорда нежне сонате
за божанску харфу складана
и никада одсвирана.
Ако умреш у сумрак
преварићеш све друге
и следити само мој глас,
баш онај што ти је једне ноћи
у древном Смедереву
обећао неизоставни састанак
мислећи на овај, овдашњи живот
а ти си казао: можда
у неком другом животу.
Ако умреш у сумрак
све ће се догодити како ја будем хтела
и ти нећеш имати никаквог избора.
Волећеш ме снагом свих својих бивших љубави
жаром младости која је умакла нагло
и поезије у којој си једва нашао спас.
Па сада, после ове песме, како хоћеш.
Моја сенка још стоји на вратима
и маше невином осмеху некадашњег дечака
који је изгубио траг и заборавио чаробну реч.
Душка Врховац
Фотографија: У Историјском архиву Смедерева
