MOST

(Satira o jednom tmurnom jutru koje se nikad nije dogodilo, niti će)

Ustanem jedno jutro na levu nogu, sve mi crno, pala mi klapna na oči, sve negativno i nigde svetla na kraju dubokog i garavo mračnog tunela. Čak i da je bilo svetla na kraju tog tunela, to bih sto posto prepisao problemu sa vidom i dioptriji od koje mi tu i tamo lete žmarci pred očima.

Rastanem se sa krevetom, nekako poletno, lagan kao perce, kao da me ipak ništa ne mori. Umijem se, operem zube (dvaput za redom, kao i uvek!) i najednom me preplavi tuga, duboka i mračna, zbunjujuće tmurna i tamna, ničim izazvana. Rešim da se istuširam hladnom vodom, da malo prohladim ludu glavu i odmah nakon toga da krenem u dugu šetnju da protegnem noge. Nesreća je u tome što me put bez razmišljanja (bar bez svesnog nauma) odveo do Brankovog mosta. Dođem do mosta i vidim gužva ispred onoga što je ostalo od nekadašnjeg lifta za bicikle. Sa desne strane stoji neki aparat, bukvalno isti kao onaj u banci ili nekoj sličnoj državnoj (a zašto ne i privatnoj) službi a koji kad stisneš dugme izbaci redni broj za čekaonicu. Šta ću, stisnem i ja dugme i iskoči mi beli papirić sa rednim brojem 134. Osmotrim dobro okolinu, ljude ispred sebe, nabujalu reku ispod mosta pa upitam tipa broj 133 o čemu se to radi i šta će nam brojevi da pređemo most. Kakvo pitanje, takav odgovor...

„Nije to broj za prelazak mosta, burazeru, to je redni broj za skakanje s mosta. I ne gnjavi brate! Ili čekaj k’o čovek il’ se gubi.“

Iako je ova informacija trebalo da me šokira, ipak nije. Nije me čak ni iznenadila, bilo je zapravo kao da sam znao...bilo je nekako – logično. Brankov most je inače i čuven po tome, po tim samoubicama. Malo malo, pa neko skoči. Za razliku od mosta u Mostaru sa kojeg ljudi skaču sa namerom da isplivaju i izrone, ovde se skače da se ode što dublje pa da te nađu među šipražjem i trskom neki kilometar nizvodno. Pogledam onaj list sa brojem, klimnem glavom i kažem sebi da bolje da odem u kafanu da čekam, čak i ako se nakupi iza mene ljudi, imaću prilično dobru startnu poziciju, biću negde na sredini u najgorem slučaju. Uđem u najbližu kafanu na Zelenom Vencu a sa dobrim pogledom na most...niko mi neće oteti moj red! Naručim dupli vinjak i sednem za sto. Kafana onako prava...bircuz...rupetina! Ali sa originalnim kariranim stolnjacima izbušenim od stotina ili od hiljadu i jedne cigarete. Ko zna koliko je rednih brojeva sedelo ovde.
Pogledam na ručni sat, ima već pola sata kako sedim i pijem a red se ne smanjuje. Zapalim cigaretu, treću za redom i zakašljem se onako pošteno i muški, kao pravi pušač, da mi pluća pucaju iznutra. Konobar koji je prolazio pored mog stola sažaljivo reče: „Te će vas stvari jednog dana ubiti.“, i nastavi prema šanku.

„Neće!“ – dobacio sam. „Čekam red za most.“ – nasmejao sam se pobednički.

Konobar se zaustavi, okrenu u mestu i vrati do mog stola.

„I vi ste jedan od tih jadnika?“

„Zašto jadnika?“

„Pa, skaču redom, utapaju se. I policija digla ruke. Samo ih vade.“

„Nisam ja jedan od tih jadnika, gospodine!“ – rekoh uvređeno. „Ja sam uvaženi intelektualac, kakav crni jadnik!“

„Ma, ne krivim ja vas.“ – reče konobar i približi se mom desnom uhu, da mi šapne, da valjda bolje shvatim šta ima reći. "Sve ja to razumem.

Dojadilo ljudima, brate! Ej...toliki računi, pa zahtevi od ovog, od onog, pa feudalistički radiš za mini-minimalac pa milion želja za luksuzom, te tableti, te kompjuteri, te telefoni...sve na dodir, ej...a ja za svojih 57 godina jedva i fiksni da pipam. Treba sve to platiti! Nego poslušaj ti moj savet drugar, ostavi se ćorava posla i, popij još jedan dupli na račun kuće pa idi kući kod žene i dece."
Burma me izdala.

„Gledam evo već pola sata ovaj red i nikako da se mrdne! Nije mi jasno.“ – skrenuh priču na svoju stranu.

„To je zato što se predomišljaju.“

„Šta? Zar ima i toga?“ – upitah. „Kakve su to kukavice, šta će u redu onda!“ – pokušao sam biti smešan.

Moj novi drug, konobar, nije se smejao. A i, sad smo bliski, na „ti“.

„Drugar, jedno je imati fantaziju u glavi a sasvim drugo kad se popneš na tu tanku metalnu ogradu i pogledaš dole. Vetar te opali po licu, hladan vazduh otrezni, vidiš dole brzinu reke, valove i virove i ukipiš se. Onda hoćeš nazad i moliš da siđeš ali te masa gura napred i psuje ti majku što te rodila i što si takav pekmez. Jedan, bre, tako se okrenuo i molio da siđe i ide kući, gurnuli ga pa jadan tako visio na ogradi dok nije ostao bez snage i pao u vodu. Umro ni kriv, ni dužan. Hoće, ali zapravo neće.

Kontaš?“

„Kako ti znaš toliko o tome?“ – upitah.

„Bio sam i ja na mostu.“ – reče i po prvi put me zapravo iznenadi.

„Je l’? Pa što onda meni popuješ?“

„Zato jer se ne isplati. I mene masa gurala, a ja ti k’o pravi pevač skočih umesto u vodu njima na glavu i ruke i dokopah se asfalta, jedva se izvukoh. Od tada ne prilazim nijednoj od ove naše dve reke ovde.“ – obriše mi pepeo od cigarete sa stola i ode svojim poslom.

Ostadoh opet sȃm, u lavirintu svojih misli.

Uzeh ja taj dupli vinjak na kuću što mi drug konobar odobri. Onda posle njega još jedan, pa još jedan, pa valjda još jedan...ne sećam se više. Zaspao sam za stolom. Kad sam se probudio bilo je jutro, a red na mostu nesmanjen. U nekom trenutku sam se valjda sentimentalno zalepio za crveno-beli karirani stolnjak, jer mi je nakon sna iz nekog razloga bio delimično uvučen u pantalone. Nisam navikao na piće, verovatno sam mislio da je košulja.
Ustadoh lagano, pripito, onako teško mamurno, dogegah se do šanka da platim, jutarnja je smena, ali kažu da je sve već plaćeno. Ne sećam se, ali ne pitam dalje. Neka! Idem po svom planu.
Stigoh do mosta i reda kao kakva pokretna vreća izmučenog komada ljudske vrste a gde mi neki novi brojevi objasniše fino, strpljivo i pristojno kako je na mom tiketu datum od juče i da se moram opet preko aparata prijaviti za novi broj.

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: