МОСТ

(Сатира о једном тмурном јутру које се никад није догодило, нити ће)

Устанем једно јутро на леву ногу, све ми црно, пала ми клапна на очи, све негативно и нигде светла на крају дубоког и гараво мрачног тунела. Чак и да је било светла на крају тог тунела, то бих сто посто преписао проблему са видом и диоптрији од које ми ту и тамо лете жмарци пред очима.

Растанем се са креветом, некако полетно, лаган као перце, као да ме ипак ништа не мори. Умијем се, оперем зубе (двапут за редом, као и увек!) и наједном ме преплави туга, дубока и мрачна, збуњујуће тмурна и тамна, ничим изазвана. Решим да се истуширам хладном водом, да мало прохладим луду главу и одмах након тога да кренем у дугу шетњу да протегнем ноге. Несрећа је у томе што ме пут без размишљања (бар без свесног наума) одвео до Бранковог моста. Дођем до моста и видим гужва испред онога што је остало од некадашњег лифта за бицикле. Са десне стране стоји неки апарат, буквално исти као онај у банци или некој сличној државној (а зашто не и приватној) служби а који кад стиснеш дугме избаци редни број за чекаоницу. Шта ћу, стиснем и ја дугме и искочи ми бели папирић са редним бројем 134. Осмотрим добро околину, људе испред себе, набујалу реку испод моста па упитам типа број 133 о чему се то ради и шта ће нам бројеви да пређемо мост. Какво питање, такав одговор...

„Није то број за прелазак моста, буразеру, то је редни број за скакање с моста. И не гњави брате! Или чекај к’о човек ил’ се губи.“

Иако је ова информација требало да ме шокира, ипак није. Није ме чак ни изненадила, било је заправо као да сам знао...било је некако – логично. Бранков мост је иначе и чувен по томе, по тим самоубицама. Мало мало, па неко скочи. За разлику од моста у Мостару са којег људи скачу са намером да испливају и изроне, овде се скаче да се оде што дубље па да те нађу међу шипражјем и трском неки километар низводно. Погледам онај лист са бројем, климнем главом и кажем себи да боље да одем у кафану да чекам, чак и ако се накупи иза мене људи, имаћу прилично добру стартну позицију, бићу негде на средини у најгорем случају. Уђем у најближу кафану на Зеленом Венцу а са добрим погледом на мост...нико ми неће отети мој ред! Наручим дупли вињак и седнем за сто. Кафана онако права...бирцуз...рупетина! Али са оригиналним карираним столњацима избушеним од стотина или од хиљаду и једне цигарете. Ко зна колико је редних бројева седело овде.
Погледам на ручни сат, има већ пола сата како седим и пијем а ред се не смањује. Запалим цигарету, трећу за редом и закашљем се онако поштено и мушки, као прави пушач, да ми плућа пуцају изнутра. Конобар који је пролазио поред мог стола сажаљиво рече: „Те ће вас ствари једног дана убити.“, и настави према шанку.

„Неће!“ – добацио сам. „Чекам ред за мост.“ – насмејао сам се победнички.

Конобар се заустави, окрену у месту и врати до мог стола.

„И ви сте један од тих јадника?“

„Зашто јадника?“

„Па, скачу редом, утапају се. И полиција дигла руке. Само их ваде.“

„Нисам ја један од тих јадника, господине!“ – рекох увређено. „Ја сам уважени интелектуалац, какав црни јадник!“

„Ма, не кривим ја вас.“ – рече конобар и приближи се мом десном уху, да ми шапне, да ваљда боље схватим шта има рећи. "Све ја то разумем.

Дојадило људима, брате! Еј...толики рачуни, па захтеви од овог, од оног, па феудалистички радиш за мини-минималац па милион жеља за луксузом, те таблети, те компјутери, те телефони...све на додир, еј...а ја за својих 57 година једва и фиксни да пипам. Треба све то платити! Него послушај ти мој савет другар, остави се ћорава посла и, попиј још један дупли на рачун куће па иди кући код жене и деце."
Бурма ме издала.

„Гледам ево већ пола сата овај ред и никако да се мрдне! Није ми јасно.“ – скренух причу на своју страну.

„То је зато што се предомишљају.“

„Шта? Зар има и тога?“ – упитах. „Какве су то кукавице, шта ће у реду онда!“ – покушао сам бити смешан.

Мој нови друг, конобар, није се смејао. А и, сад смо блиски, на „ти“.

„Другар, једно је имати фантазију у глави а сасвим друго кад се попнеш на ту танку металну ограду и погледаш доле. Ветар те опали по лицу, хладан ваздух отрезни, видиш доле брзину реке, валове и вирове и укипиш се. Онда хоћеш назад и молиш да сиђеш али те маса гура напред и псује ти мајку што те родила и што си такав пекмез. Један, бре, тако се окренуо и молио да сиђе и иде кући, гурнули га па јадан тако висио на огради док није остао без снаге и пао у воду. Умро ни крив, ни дужан. Хоће, али заправо неће.

Конташ?“

„Како ти знаш толико о томе?“ – упитах.

„Био сам и ја на мосту.“ – рече и по први пут ме заправо изненади.

„Је л’? Па што онда мени попујеш?“

„Зато јер се не исплати. И мене маса гурала, а ја ти к’о прави певач скочих уместо у воду њима на главу и руке и докопах се асфалта, једва се извукох. Од тада не прилазим ниједној од ове наше две реке овде.“ – обрише ми пепео од цигарете са стола и оде својим послом.

Остадох опет сȃм, у лавиринту својих мисли.

Узех ја тај дупли вињак на кућу што ми друг конобар одобри. Онда после њега још један, па још један, па ваљда још један...не сећам се више. Заспао сам за столом. Кад сам се пробудио било је јутро, а ред на мосту несмањен. У неком тренутку сам се ваљда сентиментално залепио за црвено-бели карирани столњак, јер ми је након сна из неког разлога био делимично увучен у панталоне. Нисам навикао на пиће, вероватно сам мислио да је кошуља.
Устадох лагано, припито, онако тешко мамурно, догегах се до шанка да платим, јутарња је смена, али кажу да је све већ плаћено. Не сећам се, али не питам даље. Нека! Идем по свом плану.
Стигох до моста и реда као каква покретна врећа измученог комада људске врсте а где ми неки нови бројеви објаснише фино, стрпљиво и пристојно како је на мом тикету датум од јуче и да се морам опет преко апарата пријавити за нови број.

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: