BDENjE
Lik počiva u noći
Zgasla je ruka dodirnuta senkom
Zastao je Mesec u očima
Oči utisnute u dan
Prezime zaspalog cveta dok
Zamišljena voda zove
Beži senka pesme od mene
Noć upamti svoje oči , različite od tame
Noć bdije kao svoje Sunce
Groznica zvezde leči moju krv
Pticu je stigao vetar-nebo
Moja senka greje Sunce
Pusta je krv u očima
Trezna je senka neba
Oglasila se noć u zamućenom cvetu
Zora se ogleda u rukama
Slepo je lice brže od vetra
Buka Meseca ranjava ptice
Cvet je zasadio tugu
Oči su dozvale dubinu moje vode
Bdenje koje se posvetilo nebu
Zavejan dan šupljinom reči
U senci noći luta uspomena
Zvezda je prestigla oči samoće
Vatra je zalutala u reči
Noć je izvajana od bdenja
Govori me Mesec u begu
Zahvalan cvet u samoći
Izrasta zvezda u sećanje
Beži senka reči od mene
Vatra me odbacuje, mojim pepelom
Luta cvet nemaštinom vode
Ptica sna je ganuta bdenjem
VOĆE BLISKOSTI
Na obali mora naših sličnosti,
nebo popisuje naše povratke u stvarnost,
pesak iskazuje nekoliko civilizacija našeg
povratka u sebe.
Dan se praćaka kao riba naše prošlosti,
ukorenjena između dve obale našeg preispitivanja.
Ipak uzimamo voće bliskosti,
kao nenasilje oblika sveta što nas
ponovo uobličavaju,
kao nasilje cveta stvarnosti što klija
kroz pukotine našeg proboja
u sopstveno telo smelosti.
Da, telo smelosti
da se uzme voće bliskosti
i u raju naših glasova Adam i Eva opevaju
svoj greh,
klupkom svojih pogleda.
STRAST I TUGA
Zvezda crta
Čoveka za stolom.
Sunce huči kao njegova krv.
Sunce potpisuje njegovu najtežu misao.
Noć paradira
u profilu njegove čežnje.
Teška misao dana
ipak nazdravlja
pognutosti njegove tuge
nad tugom i strasti
narastajućeg Sunca.
