БДЕЊЕ
Лик почива у ноћи
Згасла је рука додирнута сенком
Застао је Месец у очима
Очи утиснуте у дан
Презиме заспалог цвета док
Замишљена вода зове
Бежи сенка песме од мене
Ноћ упамти своје очи , различите од таме
Ноћ бдије као своје Сунце
Грозница звезде лечи моју крв
Птицу је стигао ветар-небо
Моја сенка греје Сунце
Пуста је крв у очима
Трезна је сенка неба
Огласила се ноћ у замућеном цвету
Зора се огледа у рукама
Слепо је лице брже од ветра
Бука Месеца рањава птице
Цвет је засадио тугу
Очи су дозвале дубину моје воде
Бдење које се посветило небу
Завејан дан шупљином речи
У сенци ноћи лута успомена
Звезда је престигла очи самоће
Ватра је залутала у речи
Ноћ је извајана од бдења
Говори ме Месец у бегу
Захвалан цвет у самоћи
Израста звезда у сећање
Бежи сенка речи од мене
Ватра ме одбацује, мојим пепелом
Лута цвет немаштином воде
Птица сна је ганута бдењем
ВОЋЕ БЛИСКОСТИ
На обали мора наших сличности,
небо пописује наше повратке у стварност,
песак исказује неколико цивилизација нашег
повратка у себе.
Дан се праћака као риба наше прошлости,
укорењена између две обале нашег преиспитивања.
Ипак узимамо воће блискости,
као ненасиље облика света што нас
поново уобличавају,
као насиље цвета стварности што клија
кроз пукотине нашег пробоја
у сопствено тело смелости.
Да, тело смелости
да се узме воће блискости
и у рају наших гласова Адам и Ева опевају
свој грех,
клупком својих погледа.
СТРАСТ И ТУГА
Звезда црта
Човека за столом.
Сунце хучи као његова крв.
Сунце потписује његову најтежу мисао.
Ноћ парадира
у профилу његове чежње.
Тешка мисао дана
ипак наздравља
погнутости његове туге
над тугом и страсти
нарастајућег Сунца.
