SIVOKRAJ
Sakralni san koji sam usnila tik pre svitanja ulio mi je toplinu i disala sam lagodnije. Stajala sam ispred troje vrata. Motkom, koja se odjednom stvorila u rukama, gurnula sam ona u sredini. Provirila sam i ugledala primate koji se cerekaju i udaraju u grudi. Ne znam šta je bilo iza manjih vrata koja su stajala levo od mene. Kroz poslednja sam prošla. Na dečijim crtežima okačenim po zidovima bili su likovi svetaca. Sin Božiji oslikan dečijom rukom bio je lep, nevin i smešan. Nepoznati mladić me je zagrlio. Uvukla sam se ispod njegovog pazuha i povremeno izvirivala da mu vidim lice. Pokušala sam u nekoliko navrata da ga poljubim. Probudila sam se. Otvorila sam prozore. Udisala sam svež početak dana. Čistač ulice se lenjo kretao i sakupljao otpatke nemarno posejane tokom noći. Nosio je kapicu Deda Mraza na glavi. Kićanka je bila prljava. Osetila sam se kao u filmu reditelja istočnog bloka. Dugo sam sedela na šolji. Polako sam prelazila preko šara na pločicama, flekama na zavesi tuš kabine, brdu prljavog veša, a onda sam gledala noge. Kakve su moje noge? Jesu li to noge koje bi neko poželeo da raširi? Ili noge koje hitro mogu da skoče sa stepenika na stepenik i pretrče nekoliko kilometara? Nemam problem sa fiziološkim funkcijama, ali umem dugo da sedim na šolji i čekam. Nas dve smo uvek nešto čekale. Novi dan, bolje vreme, dečiji dodatak, platu, sledovanje ručka, Sunce, ispit, posao. Majka je iskreno verovala da visokoobrazovani ljudi nemaju probleme i zbog toga je želela da se školujem. Tako sam, umesto da se ljubim sa kapitenom košarkaškog tima, sedela pod sjajem voštanice i čitala. Restrikcije struje su bile svakodnevne, a u našem kraju, zbog stalnih kvarova trafostanice jedva da je ikada i dolazila. U sivokraju, koji je postao moj novi dom, čitanje je služilo samo da se isprate kratke informacije iz dnevne štampe i kupujem-prodajem oglasi. Noseći naramke knjiga iz školske biblioteke privlačila sam pažnju; malo zbog knjiga, malo zbog okrpljenih pantalona i rasparenih cipela. Leva je bila svetlo braon, a desna crna, veća dva broja, pa su mi nagurali novinu u vrh kako bih lakše koračala.
Ne sećam se života pre sivokraja. Da li smo imali kuću, imanje, tople prekrivače, prijatelje, tvrdo koričene knjige?. Majka je dobijala senku preko lica kada bih joj postavljala pitanja o pređašnjem životu i samo se radovala kada bi me zaticala sa knjigom. Leti sam sedela na panju ispred kuće i svaki čas pogledala na put, iščekujući je u grupi žena koje su se vraćale iz nadnice. Videla sam da joj se grudi nadimaju od ponosa. Satima sam razgledala atlas sveta. Okeani, jezera, dubine, krivudave granice kontinenata i država, udaljenost gradova i tačkastih mesta. Lomila sam jezik u pokušaju da izgovorim pojedina imena i verovala da se istog momenta u Kuala Lumpuru ili Nagoji moji vršnjaci pitaju isto za balkanske varoši. Hrana spravljena u velikom kazanu javne kuhinje postajala je retko jelo sa Kilimadžara, iz Alžira, sa Tajvana a ja gastro kritičar. Medvedu sam pojašnjavala neobične ukuse i fine note začina. Kasnije sam dodavala i način spravljanja i mistiku sakupljanja potrebnih namirnica. Sa konzerviranom hranom je bilo još čarobnije. Nju smo dobijali iz zaliha Crvenog krsta i do nas su dolazile metalne kutijice neobičnih oblika na kojima su bila ispisana sitno zgusnuta slova, brojevi, procenti, saveti za način pripreme. Dobila sam novi poligon za igru. Istraživanje značenja neobičnih reči. Hrana je ukusnija uz dobru knjigu, makar ona bila sipana iz kantice.
-Koliko vas je u domaćinstvu?
-Dve, odgovarala bih.
-Onda je dovoljno dve kutlače i pola 'leba.
-Molim vas. To će nam biti jedini obrok danas. Plate kasne i pomoć nismo dobile dva meseca. Nemam oca. Poginuo je tamo, lagala sam.
-Ne može!, bila je neumoljiva.
Inflacija, Inflacija, Inflacija čula sam iz svih usta oko mene. Dugo sam mislila da je to osoba neobičnog imena. Ta zla kreatura sa hiljadu gladnih usta, punih oštrih zuba jela je brzo i temeljno sve što joj se našlo pred pipcima. Moj ujak, kojeg su svi zvali Beg, trljao je ruke. Čim smo došli u sivokraj brzo i lako se snašao. Dilovao je devizama, garderobom, belom tehnikom, lakim drogama i ko zna čime još. Nekad sam odlazila sa njim na veliki otpad i gledala kako vešto pregovara, kupuje rashodovane stvari, popravlja ih i posle prepordaje. Donosio nam je brašno iz robnih rezervi puno pacovskog izmeta, pa smo ga prosejavale i pažljivo čistile. Majka je od njega prihvatala sve, osim novca.
-Tvoj krvavi novac neću uzeti!
-Krvav nego šta! Dupe rendišem svakog dana da ne pomremo od gladi.
Urlikali su jedno na drugo, a u mojim ušima su zvec, zvec zveckale lisice sa očevih ruku.
Jedne subote sam krenula sama ka otpadu koji se nalazio na obodu grada. Ne znam šta sam želela da pronađem na razasutim gomilama. Portir me je zaustavio i ja sam se pozvala na ujaka. Slegao je ramenima i nastavio da sluša prenos fudbalske utakmice. Brzo sam se izgubila među najrazličitijom robom. Odjednom je sve postalo tiho. Nije se čula buka automobila, ni radnici koji su razvrstavali stvari, samo je srce dobovalo u grlu. Oko mene su bila brda cokula i vojničkih uniformi. Otpočela sam potragu za odgovarajućom veličinom, što je bio poduhvat jer je vojnik morao imati manje stopalo. Razbacivala sam ih na sve strane, odmeravala, zagledala, poredila, obuvala, puštala noge da se naviknu na grublji materijal i težinu, poskakivala, trčkarala i odabrala jedan koji mi se učinio najidealniji. Zatim sam prešla na gomilu sa košuljama. U pojedine sam cela upadala, mogla sam da ih nosim kao haljinu. Izbegavala sam one šuplje i iskrzane i ubrzo našla nekoliko košulja koje bi mi bile taman. Sve sam lepo osmislila ali ne i način na koji da platim robu. Toga sam se setila na kapiji kada me je isti portir zaustavio. Utakmica se završila a on očigledno nije bio zadovoljan rezultatom. Raširio je sitne oči i nadvio se nad mene čvrsto me držeći za ramena. Nije bilo do novca, bilo je do nečeg drugog.
-Što niste ostali u svojim prćijama?! Došli ste ovde nama da otimate koru 'leba. Mi ginemo braneći vaše kuće, a vi nam jebete žene!
Krupna, dlakava pesnica mimoišla je moju glavu i zdrobila mu nosnu kost. Zateturao se i pao. Potrčala sam čvrsto držeći u rukama plen. Nadomak barake, zadihana i znojava sam zastala i pustila sve iz naručja. Gledala sam u tužnu gomilicu zamislivši mrtvog vojnika sklupčanog među njom. Sve sam razbacala po putu. Sakrila sam se pod krevet. U mraku ubitačna dlakava pesnica nepoznatog vlasnika proletela je beskonačan broj puta.
Klasifikacija. Izbeglica. Gde god se okrenem piše, tu negde pored imena i prezimena, ispod oka, iza uha, izbeglica. Izbeglica kao posebna nacija. Jednom su nas deca iz centra grada kamenovala. Krvave glave sam došla kući i majka se onesvestila od straha. U ambulantu me je uneo Beg, usput preteći medicinskom osoblju. Bdio je nad mojim krevetom, uveravajući se da dišem. Nekoliko kopči na čelu i kosmatom delu glave ostalo je za uspomenu. Ništa nisam nasledila od ujaka ili od oca. Nemam ratoborni žar, crvene oči kao kod bikova u koridi, odlučnost. Otac je u kafanskoj tuči, razbio flašu od ivicu stola i vrh snažno zabio drugom čoveku u trbuh. Od siline udarca iznutrica mu se prosula. Svedoci su opisivali bale iz očevih usta i zversko seirenje nad telom unesrećenog. Iste godine u zatvorskoj tuči pre nego što je beživotno klekao ubio je cimera iz ćelije. Ne pamtim njegov lik. Čim sklonim pogled sa fotografije zaboravim konture njegovih obraza, zakrivljenje nosa i brade, boju očiju i kose, ali se sećam zvec, zvec, zveckanja lisica na rukama kojima je pokušao da me bezuspešno zagrli.
Ljuta sam. Otac nije morao da bude secikesa i kavgadžija. Nije trebalo da bude u kafani, niti da odreaguje kada je nazvan izdajnikom. Taj čovek nije trebalo da gazi po ranama prognanih. Majka je trebala da ode daleko. Bilo je i drugih krajeva. Manje sivih. Trebao je, trebala je, trebale smo, mogao je, mogla je, mogli smo… Mogle smo otići daleko i ne osvrtati se. Ovako smo svakog dana slagale slojeve čemera negujući usud koji nas je skolio. Čekala je da je neko uhvati za ruku i odvede. Ljuta sam na nju! Samo je iznenada skliznula na zemlju. Pustila je poslednji piskavi dah, kao cvrkut ptića. Nekoliko okupljenih komšija je zaridalo kada je iznet tabut iz barake. Gledala sam ih. Retke čekinje im prekrivaju zborano lice, čvornovati prsti u čijim brazdama je nakupljena crna mast nervozno vrte radničke kape, mršave, pogurene žene uvijene u prsluke i izgrižene kapute prebiraju pogledom po skoreloj zemlji. Ponekoj se otme jauk. Slinave maramice svaki čas vade iz džepova. Beg plače. Ošamarila bih ga, ali nemam snage. Na kraju sivokraja je groblje. Meštani se godinama bune što se tuđini sahranjuju kraj njihovih dedova. Mrtvi ništa ne govore. Među nepoznatim grobovima leži ona koja me rodila i gleda u zvezde. Groblja su uvek na najlepšim mestima.
pixabay
