СИВОКРАЈ
Сакрални сан који сам уснила тик пре свитања улио ми је топлину и дисала сам лагодније. Стајала сам испред троје врата. Мотком, која се одједном створила у рукама, гурнула сам она у средини. Провирила сам и угледала примате који се церекају и ударају у груди. Не знам шта је било иза мањих врата која су стајала лево од мене. Кроз последња сам прошла. На дечијим цртежима окаченим по зидовима били су ликови светаца. Син Божији осликан дечијом руком био је леп, невин и смешан. Непознати младић ме је загрлио. Увукла сам се испод његовог пазуха и повремено извиривала да му видим лице. Покушала сам у неколико наврата да га пољубим. Пробудила сам се. Отворила сам прозоре. Удисала сам свеж почетак дана. Чистач улице се лењо кретао и сакупљао отпатке немарно посејане током ноћи. Носио је капицу Деда Мраза на глави. Кићанка је била прљава. Осетила сам се као у филму редитеља источног блока. Дуго сам седела на шољи. Полако сам прелазила преко шара на плочицама, флекама на завеси туш кабине, брду прљавог веша, а онда сам гледала ноге. Какве су моје ноге? Јесу ли то ноге које би неко пожелео да рашири? Или ноге које хитро могу да скоче са степеника на степеник и претрче неколико километара? Немам проблем са физиолошким функцијама, али умем дуго да седим на шољи и чекам. Нас две смо увек нешто чекале. Нови дан, боље време, дечији додатак, плату, следовање ручка, Сунце, испит, посао. Мајка је искрено веровала да високообразовани људи немају проблеме и због тога је желела да се школујем. Тако сам, уместо да се љубим са капитеном кошаркашког тима, седела под сјајем воштанице и читала. Рестрикције струје су биле свакодневне, а у нашем крају, због сталних кварова трафостанице једва да је икада и долазила. У сивокрају, који је постао мој нови дом, читање је служило само да се испрате кратке информације из дневне штампе и купујем-продајем огласи. Носећи нарамке књига из школске библиотеке привлачила сам пажњу; мало због књига, мало због окрпљених панталона и распарених ципела. Лева је била светло браон, а десна црна, већа два броја, па су ми нагурали новину у врх како бих лакше корачала.
Не сећам се живота пре сивокраја. Да ли смо имали кућу, имање, топле прекриваче, пријатеље, тврдо коричене књиге?. Мајка је добијала сенку преко лица када бих јој постављала питања о пређашњем животу и само се радовала када би ме затицала са књигом. Лети сам седела на пању испред куће и сваки час погледала на пут, ишчекујући је у групи жена које су се враћале из наднице. Видела сам да јој се груди надимају од поноса. Сатима сам разгледала атлас света. Океани, језера, дубине, кривудаве границе континената и држава, удаљеност градова и тачкастих места. Ломила сам језик у покушају да изговорим поједина имена и веровала да се истог момента у Куала Лумпуру или Нагоји моји вршњаци питају исто за балканске вароши. Храна справљена у великом казану јавне кухиње постајала је ретко јело са Килимаџара, из Алжира, са Тајвана а ја гастро критичар. Медведу сам појашњавала необичне укусе и фине ноте зачина. Касније сам додавала и начин справљања и мистику сакупљања потребних намирница. Са конзервираном храном је било још чаробније. Њу смо добијали из залиха Црвеног крста и до нас су долазиле металне кутијице необичних облика на којима су била исписана ситно згуснута слова, бројеви, проценти, савети за начин припреме. Добила сам нови полигон за игру. Истраживање значења необичних речи. Храна је укуснија уз добру књигу, макар она била сипана из кантице.
-Колико вас је у домаћинству?
-Двe, одговарала бих.
-Онда је довољно две кутлаче и пола 'леба.
-Молим вас. То ће нам бити једини оброк данас. Плате касне и помоћ нисмо добиле два месеца. Немам оца. Погинуо је тамо, лагала сам.
-Не може!, била је неумољива.
Инфлација, Инфлација, Инфлација чула сам из свих уста око мене. Дуго сам мислила да је то особа необичног имена. Та зла креатура са хиљаду гладних уста, пуних оштрих зуба јела је брзо и темељно све што јој се нашло пред пипцима. Мој ујак, којег су сви звали Бег, трљао је руке. Чим смо дошли у сивокрај брзо и лако се снашао. Диловао је девизама, гардеробом, белом техником, лаким дрогама и ко зна чиме још. Некад сам одлазила са њим на велики отпад и гледала како вешто преговара, купује расходоване ствари, поправља их и после препордаје. Доносио нам је брашно из робних резерви пуно пацовског измета, па смо га просејавале и пажљиво чистиле. Мајка је од њега прихватала све, осим новца.
-Твој крвави новац нећу узети!
-Крвав него шта! Дупе рендишем сваког дана да не помремо од глади.
Урликали су једно на друго, а у мојим ушима су звец, звец звецкале лисице са очевих руку.
Једне суботе сам кренула сама ка отпаду који се налазио на ободу града. Не знам шта сам желела да пронађем на разасутим гомилама. Портир ме је зауставио и ја сам се позвала на ујака. Слегао је раменима и наставио да слуша пренос фудбалске утакмице. Брзо сам се изгубила међу најразличитијом робом. Одједном је све постало тихо. Није се чула бука аутомобила, ни радници који су разврставали ствари, само је срце добовало у грлу. Око мене су била брда цокула и војничких униформи. Отпочела сам потрагу за одговарајућом величином, што је био подухват јер је војник морао имати мање стопало. Разбацивала сам их на све стране, одмеравала, загледала, поредила, обувала, пуштала ноге да се навикну на грубљи материјал и тежину, поскакивала, трчкарала и одабрала један који ми се учинио најидеалнији. Затим сам прешла на гомилу са кошуљама. У поједине сам цела упадала, могла сам да их носим као хаљину. Избегавала сам оне шупље и искрзане и убрзо нашла неколико кошуља које би ми биле таман. Све сам лепо осмислила али не и начин на који да платим робу. Тога сам се сетила на капији када ме је исти портир зауставио. Утакмица се завршила а он очигледно није био задовољан резултатом. Раширио је ситне очи и надвио се над мене чврсто ме држећи за рамена. Није било до новца, било је до нечег другог.
-Што нисте остали у својим прћијама?! Дошли сте овде нама да отимате кору 'леба. Ми гинемо бранећи ваше куће, а ви нам јебете жене!
Крупна, длакава песница мимоишла је моју главу и здробила му носну кост. Затетурао се и пао. Потрчала сам чврсто држећи у рукама плен. Надомак бараке, задихана и знојава сам застала и пустила све из наручја. Гледала сам у тужну гомилицу замисливши мртвог војника склупчаног међу њом. Све сам разбацала по путу. Сакрила сам се под кревет. У мраку убитачна длакава песница непознатог власника пролетела је бесконачан број пута.
Класификација. Избеглица. Где год се окренем пише, ту негде поред имена и презимена, испод ока, иза уха, избеглица. Избеглица као посебна нација. Једном су нас деца из центра града каменовала. Крваве главе сам дошла кући и мајка се онесвестила од страха. У амбуланту ме је унео Бег, успут претећи медицинском особљу. Бдио је над мојим креветом, уверавајући се да дишем. Неколико копчи на челу и косматом делу главе остало је за успомену. Ништа нисам наследила од ујака или од оца. Немам ратоборни жар, црвене очи као код бикова у кориди, одлучност. Отац је у кафанској тучи, разбио флашу од ивицу стола и врх снажно забио другом човеку у трбух. Од силине ударца изнутрица му се просула. Сведоци су описивали бале из очевих уста и зверско сеирење над телом унесрећеног. Исте године у затворској тучи пре него што је беживотно клекао убио је цимера из ћелије. Не памтим његов лик. Чим склоним поглед са фотографије заборавим контуре његових образа, закривљење носа и браде, боју очију и косе, али се сећам звец, звец, звецкања лисица на рукама којима је покушао да ме безуспешно загрли.
Љута сам. Отац није морао да буде сецикеса и кавгаџија. Није требало да буде у кафани, нити да одреагује када је назван издајником. Тај човек није требало да гази по ранама прогнаних. Мајка је требала да оде далеко. Било је и других крајева. Мање сивих. Требао је, требала је, требале смо, могао је, могла је, могли смо… Могле смо отићи далеко и не освртати се. Овако смо сваког дана слагале слојеве чемера негујући усуд који нас је сколио. Чекала је да је неко ухвати за руку и одведе. Љута сам на њу! Само је изненада склизнула на земљу. Пустила је последњи пискави дах, као цвркут птића. Неколико окупљених комшија је заридало када је изнет табут из бараке. Гледала сам их. Ретке чекиње им прекривају зборано лице, чворновати прсти у чијим браздама је накупљена црна маст нервозно врте радничке капе, мршаве, погурене жене увијене у прслуке и изгрижене капуте пребирају погледом по скорелој земљи. Понекој се отме јаук. Слинаве марамице сваки час ваде из џепова. Бег плаче. Ошамарила бих га, али немам снаге. На крају сивокраја је гробље. Мештани се годинама буне што се туђини сахрањују крај њихових дедова. Мртви ништа не говоре. Међу непознатим гробовима лежи она која ме родила и гледа у звезде. Гробља су увек на најлепшим местима.
pixabay
