GALERIJA NENASLIKANIH SLIKA
Znali su se kratko.
Mladi nadrealistički, slikarski lav iz provincije pokazivao je svoje crteže alkoholom, realistički prepariranom pesničkom bardu iz prestonice. Lav je tražio meso u prestonici, a pesnik je, kao i svaki pesnik, odmah sve razumeo:
„Pazi, sinko, hoću da se konačno obračunam sa svim zlom ovog sveta, ali na naš, umetnički način. Hoću da mi napraviš portret, ali poseban: Ja kao sedim na prestolu u bogato izrezbarenoj fotelji, držim u naručju mladog lava, nalakćen, zamišljen i veoma gladan. Ispred mene postavljena trpeza. U tanjiru, pazi sad ovo, Hitlerova glava, sa sve brčićima. U činiji za salatu kukaste svastike u sirćetu. Umesto salveta, crne, mrtve čavke. Jesi razumeo?“
„Ma jesam, jesam, sve!... A kako bi bilo da ubacim u tu divnu nadrealnu scenu, jedno rogato prase, sa likom tibetanskog mudraca, s gušterom na leđima? I sve da bude u jednom ogromnom prostoru kome nema kraja, a s neba... curi svetlost!“- sad već sasvim skupljenih očiju, izgubi se mladi slikar, potpuno.
„Čekaj bre, slikar! Polako, kud ti ode!? Kakvo prase, kakav Tibet!? Oooo, gde te nađoh!?“- blagonaklono se smeška pesnik. „Vidim ja, oslikaćeš ti sve i svašta, al' moj portret nikako! Zapamti: Hitlerova glava na tanjiru, svastika-salata i mrtve čavke, umesto salveta. Jesi li sad ipak razumeo?“
„Iiih, razumeo! Nacrtao već!“
Nikad nije nacrtao. Ali od tada je stalno i mnogima prepričavao pesnikovu porudžbinu. Priča je išla od usta do uha, od oka do mozga, kroz ceo grad. Maštovitiji su naravno dodavali koju, oni drugi zaboravljali pola. Slika se naslikavala i rasla u mašti celog grada, dobijala nove likove, menjala game, išla iz monohromatskog u polihromatsko, od italijanske do flamanske renesanse, od Đota do Boša. Kao mnoge nenaslikane slike iz istorije umetnosti. Baš preko puta onih naslikanih.
Pesnik je na kraju, kao što uglavnom biva u životu, otišao. Njegova je žena htela da ima neku uspomenu na svog voljenog muža. Vođena pričom koju je znao ceo grad, stigla je pred slikarev atelje.
„Gospodine Tikalo, Slobodana, kao što znate, više nema. Ostala je velika praznina u meni, do kraja je neću popuniti. No, mnogo bi mi značilo da imam taj njegov portret, o kome bruji čitav grad. Novac nije u pitanju, samo recite koliko košta.“
Slikar ponudi gošću da sedne. Gledajući po ateljeu, smišljao je odakle da počne. Odluči se ipak, za jedinu i pravu istinu.
„Draga gospođo, taj portret uopšte ne postoji!“- otrpe slikar beskrajno iznenađeni pogled ucveljene žene.
„Istini za volju, počinjao sam ga stotinu puta. Nacrtam i Hitlera i svastike u salati i uredno složene čavke.
Čak se vidi da je Slobodan krenuo da to sve smaže u slast, ali džaba! Odnekuda uvek ulete životinje sa ljudskom glavom, ljudi sa četiri ruke, krdo kentaura, ili čavke u telu orla. Dok dlanom o dlan, pojedu sve što je bilo na slici. Ostanu samo, kao mrve na stolu, neki trouglići, neke kockice, burgije i šrafovi. Šta će naš Libero, pokupi se i on, ode ka horizontu, popenje se na nebo i svojim pesmama otvori slavinu za svetlost!“
Zavlada tišina u ateljeu, gde je svetlost već izlazila kroz prozor, gurajući se sa mrakom koji je zadihano ulazio. Na licima Žene i Slikara uveliko je carovalo blaženstvo. Svojim su rečima prizvali voljenog Pesnika. I Portret je bio tu.
„Znači Tikalo, u svim vašim slikama ja mogu da vidim mog Libera Markonija!?“- Žena je bila potpuno smirena i srećna.
„I ja ga stalno vidim, draga Ksenija! Mnogo je zadovoljan. Kao da ga i čujem...“
„I bre, Tikajlo, baš mi lep portret naslikavaš, iako ga nikad nisi dovršio. Ali u tome i jeste stvar. Jer, sve što naslikamo, napišemo ili sagradimo, nosi u sebi i deo onoga, nikad naslikanog, napisanog ili sagrađenog. I zato su sve naše pesme, priče, slike ili kuće i sa ovijeg i sa onijeh strana. Pripadaju i realnom i nadrealnom svetu. Meru realnosti dajemo mi svojim razmišljanjima i znanjem, a nadrealno postižemo svojim osećanjima i jakom željom za nedosegnutim. Ali tim alatom čovek ne vlada skroz. Zato se začudimo kad nam se neka misao pojavi iznenada kao da je tuđa, reč napiše sama, a linija pođe suprotno od ruke i mozga. I tako, oduvek i zauvek.“
Sve što čujem već sam znao
Sve što vidim prepoznajem
Po vetru sam znanje slao
Dosta mi je da doznajem[1]
________________________________________
[1] Deo pesme „Saznao sam“, iz zbirke pesama „Ispod pozlate“, Borisa Kapetanovića
14 љутих гусара_Душко Милошевић
