ГАЛЕРИЈА НЕНАСЛИКАНИХ СЛИКА
Знали су се кратко.
Млади надреалистички, сликарски лав из провинције показивао је своје цртеже алкохолом, реалистички препарираном песничком барду из престонице. Лав је тражио месо у престоници, а песник је, као и сваки песник, одмах све разумео:
„Пази, синко, хоћу да се коначно обрачунам са свим злом овог света, али на наш, уметнички начин. Хоћу да ми направиш портрет, али посебан: Ја као седим на престолу у богато изрезбареној фотељи, држим у наручју младог лава, налакћен, замишљен и веома гладан. Испред мене постављена трпеза. У тањиру, пази сад ово, Хитлерова глава, са све брчићима. У чинији за салату кукасте свастике у сирћету. Уместо салвета, црне, мртве чавке. Јеси разумео?“
„Ма јесам, јесам, све!... А како би било да убацим у ту дивну надреалну сцену, једно рогато прасе, са ликом тибетанског мудраца, с гуштером на леђима? И све да буде у једном огромном простору коме нема краја, а с неба... цури светлост!“- сад већ сасвим скупљених очију, изгуби се млади сликар, потпуно.
„Чекај бре, сликар! Полако, куд ти оде!? Какво прасе, какав Тибет!? Оооо, где те нађох!?“- благонаклоно се смешка песник. „Видим ја, осликаћеш ти све и свашта, ал' мој портрет никако! Запамти: Хитлерова глава на тањиру, свастика-салата и мртве чавке, уместо салвета. Јеси ли сад ипак разумео?“
„Ииих, разумео! Нацртао већ!“
Никад није нацртао. Али од тада је стално и многима препричавао песникову поруџбину. Прича је ишла од уста до уха, од ока до мозга, кроз цео град. Маштовитији су наравно додавали коју, они други заборављали пола. Слика се насликавала и расла у машти целог града, добијала нове ликове, мењала гаме, ишла из монохроматског у полихроматско, од италијанске до фламанске ренесансе, од Ђота до Боша. Као многе ненасликане слике из историје уметности. Баш преко пута оних насликаних.
Песник је на крају, као што углавном бива у животу, отишао. Његова је жена хтела да има неку успомену на свог вољеног мужа. Вођена причом коју је знао цео град, стигла је пред сликарев атеље.
„Господине Тикало, Слободана, као што знате, више нема. Остала је велика празнина у мени, до краја је нећу попунити. Но, много би ми значило да имам тај његов портрет, о коме бруји читав град. Новац није у питању, само реците колико кошта.“
Сликар понуди гошћу да седне. Гледајући по атељеу, смишљао је одакле да почне. Одлучи се ипак, за једину и праву истину.
„Драга госпођо, тај портрет уопште не постоји!“- отрпе сликар бескрајно изненађени поглед уцвељене жене.
„Истини за вољу, почињао сам га стотину пута. Нацртам и Хитлера и свастике у салати и уредно сложене чавке.
Чак се види да је Слободан кренуо да то све смаже у сласт, али џаба! Однекуда увек улете животиње са људском главом, људи са четири руке, крдо кентаура, или чавке у телу орла. Док дланом о длан, поједу све што је било на слици. Остану само, као мрве на столу, неки троуглићи, неке коцкице, бургије и шрафови. Шта ће наш Либеро, покупи се и он, оде ка хоризонту, попење се на небо и својим песмама отвори славину за светлост!“
Завлада тишина у атељеу, где је светлост већ излазила кроз прозор, гурајући се са мраком који је задихано улазио. На лицима Жене и Сликара увелико је царовало блаженство. Својим су речима призвали вољеног Песника. И Портрет је био ту.
„Значи Тикало, у свим вашим сликама ја могу да видим мог Либера Марконија!?“- Жена је била потпуно смирена и срећна.
„И ја га стално видим, драга Ксенија! Много је задовољан. Као да га и чујем...“
„И бре, Тикајло, баш ми леп портрет насликаваш, иако га никад ниси довршио. Али у томе и јесте ствар. Јер, све што насликамо, напишемо или саградимо, носи у себи и део онога, никад насликаног, написаног или саграђеног. И зато су све наше песме, приче, слике или куће и са овијег и са онијех страна. Припадају и реалном и надреалном свету. Меру реалности дајемо ми својим размишљањима и знањем, а надреално постижемо својим осећањима и јаком жељом за недосегнутим. Али тим алатом човек не влада скроз. Зато се зачудимо кад нам се нека мисао појави изненада као да је туђа, реч напише сама, а линија пође супротно од руке и мозга. И тако, одувек и заувек.“
Све што чујем већ сам знао
Све што видим препознајем
По ветру сам знање слао
Доста ми је да дознајем[1]
________________________________________
[1] Део песме „Сазнао сам“, из збирке песама „Испод позлате“, Бориса Капетановића
14 љутих гусара_Душко Милошевић
