SADA

 

 

Večeras odlazi na kraj sveta. Putovaće autobusom do Beograda, leteti od surčinskog aerodroma do Moskve, pa onda do Varandeja, odakle će ga helikopter, ukoliko arktičke oluje dozvole, odneti na naftnu platformu u Pečorskom moru. Šest meseci među morževima neće brzo proći; biće mu poput šest ruskih zima, ali više ne može nazad. Prijatelj je dao reč za njega, prošao je silne testove i naprimao se vakcina. Sa svojih dvadeset šest godina zna da se prilika za promenu sudbine ne propušta. Ipak, oseća da će svaki dan na platformi Prirazlomnaja biti mala ledena večnost. Kraći ne bi bili ni dani u Dohi, da je tamo pošao. Snežna ili peščana pustinja, kakva je razlika? Tako misli sada, idući kod nje.

Ona je dobra devojka. Suviše pametna i fina da mogla njega da zavoli. Uviđao je to, ali mu je bilo tek dvadeset šest godina i svakog trenutka je mislio na nju. To je trajalo duže od godine. I sam se čudio što ga toliko drži i što ne može da misli ni na šta drugo, ali nije prolazilo niti mu je dosadilo. Odluku da se okuša na Arktiku doneo je na tuđ podsticaj, takoreći bez razmišljanja.

Svejedno, treba to završiti. Večeras putuje u novi život i neće se osvrtati. Čak i kad prođe šest ugovorenih meseci, a on dobije mogućnost da ode na kopno, neće se vratiti kući. Možda će ugovoriti nove mesece u naftnoj nedođiji, severnoj ili nekoj drugoj, a možda će samo pokupiti zaradu i poći negde gde se brže zaboravlja.

Ne pada mu na um da joj piše. Neće poslati nijednu poruku. Možda bi se, kao i do sada, pretvarala da ne razume. Možda mu ne bi odgovorila. 

Sve će joj reći sada. Sam, u lice.

Pa šta ako će glupo izgledati dok bude govorio? Ona je ionako mnogo pametnija od njega. Smejaće se ili će ga žaliti, ali sigurno neće moći da ga voli, pa onda i nije važno kako će da joj izgleda.

Sinoć je dugo, sve do sitnih sati, šetao ispod njenog prozora. Čak i kada su se svetla u ulici pogasila, stajao je tamo i gledao u mrak. Posle se vratio kući, zapalio cigaretu i još izvesno vreme sedeo besposlen, udubljen u razmišljanja o njoj. Zaspao je i sanjao nešto radosno, sreću koja mu je odmah pri buđenju iščezla iz sećanja. Verovatno zato što nije sanjao nju.

Cvokotavo svirkanje ga zatiče za stolom. Dremao je u sedećem položaju, neprijatno ukočenih udova. Jutra su još hladna, iako sa druge strane zatvorenog prozora miriše proleće.

Pred njenom zgradom uzleću golubovi. Ona će uskoro izaći jer u sedam sati ide na posao.

Trgla ga je misao da će je ovoga jutra, upravo sada, dok musav i nerazbuđen stoji na ulici, videti poslednji put.

Ne, ne može to tako.

Penje se i pritiska zvono na njenim vratima.

 

*

 

Budi je gukanje i lepet krila ispod prozora. Odvratne ptičurine! Ne seju i ne žanju, a svakog jutra jure nebu pod oblake kao da bez njih ne bi osvanuo dan.

Sunce joj pali očne kapke, vreme je.

Surovi zraci je šibaju po čelu i obrazima. Mora da se ustaje.

Sanjala je san koji je bio sav od radosti, a koji joj je, pri sudaru sa dnevnim svetlom, ostavio tek maglovitu čežnju i bol u grudima. Zašto li je, kada već ne može da se probudi u tuđoj koži, uopšte otvarala oči? Ah, pa da, treba da pođe na posao, da radi i zaradi kako bi pregurala još jedan nepotreban dan.

Sat otkucava. Nema vremena za razmišljanje, čak i kad bi imala o čemu.

Uspravlja se uprkos razdirućem bolu u leđima. Učinila je to naglo, kao da se kažnjava. Ukočeni mišići cvile, sklupčano telo se nevoljko ispravlja, a umor i jad od juče čekaju tačno tamo gde ih je ostavila. Prodavnica, međutim, neće čekati i devojka žuri, žuri da ono što mora biti bude što pre.

Jednom je pogrešila i krenula krivim putem, a taj izbor ju je doveo ovamo, do male varoši bez imena, pravo do otečenih nogu i bolnih krsta, u jaram iz kog se neće izbaviti. Nameštaće rafove i tegliti gajbe dok ne skapa. Možda će se malo propinjati, ritati se kao sva glupava marva,  da bi se od mnogih udaraca među rogove smirila u uzaludnosti postojanja. Praviće male izlete, bežati u pijanstvo ili ljubakanje sa tuđim muževima, po kolima i mračnim haustorima. Posle će plakati, povraćati i samu sebe prezirati, ali će joj, tako prezrenoj, biti lakše dalje da roni kroz glib.

Neće maštati o menjanju sudbine jer zna da bolje nije zaslužila.

Neće učiniti ništa veliko. Neće promeniti svet. Samo će se ona sama menjati — na gore.

Varaće u merenju i odvajaće deo pazara za svoj džep. I drugi tako rade, zar ne?

Sad zaboravlja snove, a uskoro neće ni sanjati, baš i kada bi imala o kome.

Niko je neće zavoleti. Zašto bi iko nju voleo?

Čak i tihi čudak što se mota između zgrada uskoro odlazi. Neće ga sretati u svitanje niti će se truditi da u brzini odgovori na njegove odmumlane pozdrave. Čula je da je dobio posao na naftnoj platformi u Rusiji, negde na krajnjem severu. Zadivila ju je smelost da se izvuče iz učmalog života kao iz stare košulje, ali joj nije milo što ide. Već joj nedostaje, iako verovatno nije ni krenuo na put. Zar ga nije videla na ulici, tačno ispod prozora?

Polazi da proveri da li je momak otišao.

Zaustavlja je zvono na vratima.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: