САДА

 

 

Вечерас одлази на крај света. Путоваће аутобусом до Београда, летети од сурчинског аеродрома до Москве, па онда до Варандеја, одакле ће га хеликоптер, уколико арктичке олује дозволе, однети на нафтну платформу у Печорском мору. Шест месеци међу моржевима неће брзо проћи; биће му попут шест руских зима, али више не може назад. Пријатељ је дао реч за њега, прошао је силне тестове и напримао се вакцина. Са својих двадесет шест година зна да се прилика за промену судбине не пропушта. Ипак, осећа да ће сваки дан на платформи Приразломнаја бити мала ледена вечност. Краћи не би били ни дани у Дохи, да је тамо пошао. Снежна или пешчана пустиња, каква је разлика? Тако мисли сада, идући код ње.

Она је добра девојка. Сувише паметна и фина да могла њега да заволи. Увиђао је то, али му је било тек двадесет шест година и сваког тренутка је мислио на њу. То је трајало дуже од године. И сам се чудио што га толико држи и што не може да мисли ни на шта друго, али није пролазило нити му је досадило. Одлуку да се окуша на Арктику донео је на туђ подстицај, такорећи без размишљања.

Свеједно, треба то завршити. Вечерас путује у нови живот и неће се освртати. Чак и кад прође шест уговорених месеци, а он добије могућност да оде на копно, неће се вратити кући. Можда ће уговорити нове месеце у нафтној недођији, северној или некој другој, а можда ће само покупити зараду и поћи негде где се брже заборавља.

Не пада му на ум да јој пише. Неће послати ниједну поруку. Можда би се, као и до сада, претварала да не разуме. Можда му не би одговорила. 

Све ће јој рећи сада. Сам, у лице.

Па шта ако ће глупо изгледати док буде говорио? Она је ионако много паметнија од њега. Смејаће се или ће га жалити, али сигурно неће моћи да га воли, па онда и није важно како ће да јој изгледа.

Синоћ је дуго, све до ситних сати, шетао испод њеног прозора. Чак и када су се светла у улици погасила, стајао је тамо и гледао у мрак. После се вратио кући, запалио цигарету и још извесно време седео беспослен, удубљен у размишљања о њој. Заспао је и сањао нешто радосно, срећу која му је одмах при буђењу ишчезла из сећања. Вероватно зато што није сањао њу.

Цвокотаво свиркање га затиче за столом. Дремао је у седећем положају, непријатно укочених удова. Јутра су још хладна, иако са друге стране затвореног прозора мирише пролеће.

Пред њеном зградом узлећу голубови. Она ће ускоро изаћи јер у седам сати иде на посао.

Тргла га је мисао да ће је овога јутра, управо сада, док мусав и неразбуђен стоји на улици, видети последњи пут.

Не, не може то тако.

Пење се и притиска звоно на њеним вратима.

 

*

 

Буди је гукање и лепет крила испод прозора. Одвратне птичурине! Не сеју и не жању, а сваког јутра јуре небу под облаке као да без њих не би oсвануо дан.

Сунце јој пали очне капке, време је.

Сурови зраци је шибају по челу и образима. Мора да се устаје.

Сањала је сан који је био сав од радости, а који јој је, при судару са дневним светлом, оставио тек магловиту чежњу и бол у грудима. Зашто ли је, када већ не може да се пробуди у туђој кожи, уопште отварала очи? Ах, па да, треба да пође на посао, да ради и заради како би прегурала још један непотребан дан.

Сат откуцава. Нема времена за размишљање, чак и кад би имала о чему.

Усправља се упркос раздирућем болу у леђима. Учинила је то нагло, као да се кажњава. Укочени мишићи цвиле, склупчано тело се невољко исправља, а умор и јад од јуче чекају тачно тамо где их је оставила. Продавница, међутим, неће чекати и девојка жури, жури да оно што мора бити буде што пре.

Једном је погрешила и кренула кривим путем, а тај избор ју је довео овамо, до мале вароши без имена, право до отечених ногу и болних крста, у јарам из ког се неће избавити. Намештаће рафове и теглити гајбе док не скапа. Можда ће се мало пропињати, ритати се као сва глупава марва,  да би се од многих удараца међу рогове смирила у узалудности постојања. Правиће мале излете, бежати у пијанство или љубакање са туђим мужевима, по колима и мрачним хаусторима. После ће плакати, повраћати и саму себе презирати, али ће јој, тако презреној, бити лакше даље да рони кроз глиб.

Неће маштати о мењању судбине јер зна да боље није заслужила.

Неће учинити ништа велико. Неће променити свет. Само ће се она сама мењати — на горе.

Вараће у мерењу и одвајаће део пазара за свој џеп. И други тако раде, зар не?

Сад заборавља снове, а ускоро неће ни сањати, баш и када би имала о коме.

Нико је неће заволети. Зашто би ико њу волео?

Чак и тихи чудак што се мота између зграда ускоро одлази. Неће га сретати у свитање нити ће се трудити да у брзини одговори на његове одмумлане поздраве. Чула је да је добио посао на нафтној платформи у Русији, негде на крајњем северу. Задивила ју је смелост да се извуче из учмалог живота као из старе кошуље, али јој није мило што иде. Већ јој недостаје, иако вероватно није ни кренуо на пут. Зар га није видела на улици, тачно испод прозора?

Полази да провери да ли је момак отишао.

Зауставља је звоно на вратима.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: