PUTNICI
Svako svoju kuću sanja
Na široko, i daleko
I dok živi putovanja
Nosi sobom što je steko.
Sobom nosi kofer neki
Zavičaja, kućnog praga
Čitav svet sad daleki
Lica mila, lica draga.
Svako nosi parče neba
Mile zvezde iznad krova
Jedno malo klupče svega
Svake noći, usred snova.
Pored slika iz davnina
Nosi svežanj lepih sanja
U njoj sneva otadžbina
U njoj žive radovanja.
NOĆAS
Noćas, poći ću na reku
Mesec srebrn u polja će zaći
Ptice će pevati pesmu daleku
Dođi, tu ćeš me naći
Noćas, poći ću na planinu
U more sunce će zaći
Poneće sobom tugu, gorčinu
Dođi, tu ćeš me naći
Noćas, poći ću nakraj sveta
Bol najveća za bregove će zaći
Oteću noćas ona davna leta
Ako pođeš, tu ćeš me naći.
OTRGNUTI SONET
Za čim žude u ravnici
Mesta, ljudi bez obale
Uspavani grad u žici
Jablan pokraj kuće male?
Za čim žude ptice, ljudi
Kad nestane večni sklad
Oštrog uma, tanke ćudi
Mladi starac, starac mlad?
Što još može grad bez vode
Otrgnutih krošnji hlad?
O pjevice od slobode:
Kažite mi kamo sad?
Lišće šumi, lišće pada
Ispod sela, ponad grada!
