ПУТНИЦИ
Свако своју кућу сања
На широко, и далеко
И док живи путовања
Носи собом што је стеко.
Собом носи кофер неки
Завичаја, кућног прага
Читав свет сад далеки
Лица мила, лица драга.
Свако носи парче неба
Миле звезде изнад крова
Једно мало клупче свега
Сваке ноћи, усред снова.
Поред слика из давнина
Носи свежањ лепих сања
У њој снeва отаџбина
У њој живe радовања.
НОЋАС
Ноћас, поћи ћу на реку
Месец сребрн у поља ће заћи
Птице ће певати песму далеку
Дођи, ту ћеш ме наћи
Ноћас, поћи ћу на планину
У море сунце ће заћи
Понеће собом тугу, горчину
Дођи, ту ћеш ме наћи
Ноћас, поћи ћу накрај света
Бол највећа за брегове ће заћи
Отећу ноћас она давна лета
Ако пођеш, ту ћеш ме наћи.
ОТРГНУТИ СОНЕТ
За чим жуде у равници
Места, људи без обале
Успавани град у жици
Јаблан покрај куће мале?
За чим жуде птице, људи
Кад нестане вечни склад
Оштрог ума, танке ћуди
Млади старац, старац млад?
Што још може град без воде
Отргнутих крошњи хлад?
О пјевице од слободе:
Кажите ми камо сад?
Лишће шуми, лишће пада
Испод села, понад града!
