SARAJEVO

Negde dole, u dnu vidika,

gde prestaje stari grad,

umire dnevna svetlosna slika

A rađa se suton mlad.

Sarajevski duh gradom se šeta,

i miriše sevdah harmonika tihih.

Govori jedna razgledna slika,

hiljadu reči jasnih i živih.

Dole, u dnu Sarajevske ravnice,

putuju oblaci fabričkog dima.

Vide se  stare kuće sa razglednice.

Rimske epohe još uvek tu ima.

Sarajevske otmeno teku žeđi,

tihim šumom Miljacke reke.

Iz nekog prethodnog veka počivaju bleđi,

figure i njihove pale senke.

Preobražava se Sarajevski grad,

jer dotrajava, umire i rađa.

A njegov svaki  uspon i pad,

osete zidovi predgrađa.

Grade novi naraštaji staroga grada.

Prevazilaze prošlost zidovima ovim .

Sporo i mučno rađa se nada,

sazidanim nekim novim.

Jablanovi čuvaju Hrišćanske Crkve

 i Džamije nečije, tuđe.

Visinom svojom govore jasno,

dostojno i pravedno da se uđe.

U gradu buna i ratova,

pamte se reči što  dugo bole.

I pregršt stalih, starih satova,

za minut  spokoja što mole.

Mirišu kafe i ratluci.

Nečiji  merak se čuje.

Jasni su Sarajevski znaci,

prošlost još uvek kuje.

Ponekad, oni što njega ostaviše,

tragajući za nekim životima svojim,

ne znaju da Sarajevo voli kad diše

i nada se svojim danima boljim.

Najzad, u prstima jednim,

stoji Sarajevsko naličje i lice.

I svaki se pejsaž smatra vrednim.

Sada već tvoje razglednice.

PODELITE OVAJ TEKST NA: