САРАЈЕВО

Негде доле, у дну видика,

где престаје стари град,

умире дневна светлосна слика

А рађа се сутон млад.

Сарајевски дух градом се шета,

и мирише севдах хармоника тихих.

Говори једна разгледна слика,

хиљаду речи јасних и живих.

Доле, у дну Сарајевске равнице,

путују облаци фабричког дима.

Виде се  старе куће са разгледнице.

Римске епохе још увек ту има.

Сарајевске отмено теку жеђи,

тихим шумом Миљацке реке.

Из неког претходног века почивају блеђи,

фигуре и њихове пале сенке.

Преображава се Сарајевски град,

јер дотрајава, умире и рађа.

А његов сваки  успон и пад,

осете зидови предграђа.

Граде нови нараштаји старога града.

Превазилазе прошлост зидовима овим .

Споро и мучно рађа се нада,

сазиданим неким новим.

Јабланови чувају Хришћанске Цркве

 и Џамије нечије, туђе.

Висином својом говоре јасно,

достојно и праведно да се уђе.

У граду буна и ратова,

памте се речи што  дуго боле.

И прегршт сталих, старих сатова,

за минут  спокоја што моле.

Миришу кафе и ратлуци.

Нечији  мерак се чује.

Јасни су Сарајевски знаци,

прошлост још увек кује.

Понекад, они што њега оставише,

трагајући за неким животима својим,

не знају да Сарајево воли кад дише

и нада се својим данима бољим.

Најзад, у прстима једним,

стоји Сарајевско наличје и лице.

И сваки се пејсаж сматра вредним.

Сада већ твоје разгледнице.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: