AGONIJA I EKSTAZA

(život i priključenija Mikelanđela Buonarotija)

"Микеланђелова кула", аутор Душко Милошевић. Три антологијске скулптуре Микеланђела Буонаротија, "Пијета", "Мојсије" и "Давид", овде чине и једну посебну, могућу причу. У "Пијети" Марија држи у крилу умрлог Христа. "Мојсије", овде седи иза Марије и, теши је, држећи руку на њеном рамену. Миран је, као да зна, из те смрти доћи ће нови живот и то баш савршен, као што је "Давид", који се, у свој својој моћи, ваздиже иза њега.

 „Slikar crta da ispuni prostor, vajar da bi ga uklonio... Crtanje je najbolji način da zbrišeš svoje neznanje o nekom predmetu..."

Piše, zapravo citira reči jednog od svojih junaka, Irving Stoun u svom književnom poduhvatu poznatom pod nazivom „Agonija i ekstaza“. Roman je posvećen životu i delu Mikelanđela Buonarotija, i jeste poduhvat, možda čak životni,  kad shvatite kakve je, makar samo pripremne, radove obavio pisac, da bi sačinio ovo delo.

Dela genijalnog renesansnog Firentinca, opštepoznata su kao retko čije stvaralaštvo. Ali i tu je temeljiti Stoun, pronašao, iščeprkao još po koji zatureni crtež, skicu, sonet, velikog genija. I na taj način povezao u logični odnos uzroke sa posledicama iz tih davnih vremena. I, što je možda najdragocenije, došao je do preko 500 ličnih Mikelanđelovih pisama! Malo je reći da je time ubrizgao krv autentičnosti svome delu. I to se zaista oseća na svakoj stranici ovog obimnog dela od preko 650 stranica, štamparski rečeno, sitnim fontom i sa minimalnim marginama. Šaljivo rečeno, i bez jedne jedine „slike“.

Posle dvesta pročitanih stra-na, ja sam zato morao da posegnem za starom dobrom Džensonovom „Istorijom umetnosti“, jednom od, inače, najznačajnijih knjiga u mom životu. Preklapajući pročitano sa vizuelnim podsećanjem na dela velikog umetnika, doveo sam sebe u prave koordinate. Tako uparene, ove dve knjige prave mi ogromnu fresku italijanskog XV veka. Tačnije rečeno, daju sliku grada republike Firence tog doba. I možda još tačnije, prikazuju, ličnost Lorenca, tada u narodu spontano prozvanog, „Veličanstvenog“, Medičija. Taj veliki čovek, neverovatnih osobina, bio je, u tadašnjim svetskim razmerama, trgovački kolos, poznat i priznat u celom svetu, samim tim, nepotrebno je reći, i nezamislivo imućan čovek. To mu je omogućilo da bude pokrovitelj mnogim talentovanim ljudima iz sveta umetnosti, filozofije, nauke. Ali imao je, i danas retku osobinu, da prepozna nečiju genijalnost, čak i kad je ona sakrivena, priličnim talogom neukosti i neobrazovanosti, pritom bogato prelivena tvrdoglavošću, kao što je bio slučaj sa Mikelanđelom Buonarotijem. Lorencovom oku, ipak nije promakla Mikelanđelova nadljudska, nebeska strast prema kamenu, klesanju, vajanju, prema iskonskoj potrebi za stvaranjem lepog.

Možda bi, a dalja istorija govori da bi, Mikelanđelova zvezda svakako zasijala na nebu Istorije umetnosti, ali možda je Lorencova podrška tad, na početku, bila od najvažnijeg mogućeg značaja.

Čitajući o tom gromadnom Medičiju, koji je jednako otvarao biblioteke i sirotišta, i galerije i bolnice, davao prednost ljudskom slobodnom razmišljanju i delanju u odnosu na sve dogme, pa i crkvene,  po prvi put pomišljam da država Utopija, kako je sam naziv objašnjava, nije nemoguća u budućnosti. Jer, ona je već bila! U XV veku, u Firenci, u doba Lorenca Veličanstvenog Medičija. 

Skoro da je dirljivo koliko mi je blizak i razumljiv taj veliki Mikelanđelo Buonaroti. Pre svega njegova ogromna strast i ljubav prema vajarstvu, slikarstvu, arhitekturi i umetnosti uopšte.

Jer bez strasti za ono čime se bavite, ništa i ne postoji. Razumem i njegove besove, mušičavost, ljutost prema nepravdi, moralnost do poslednje sitnice, ali i njegovo čisto, toplo, ljudsko srce.

Pri kraju ove obimne knjige čitam... već uveliko i u Evropi, cenjeni i obožavani Mikelanđelo, ne dvoumi se ni jednog trenutka, da svog, od kuge, umirućeg brata, drži u zagrljaju. Na staro pitanje da li samo dobar čovek može biti i veliki umetnik, u ovom slučaju Mikelanđelo Buonaroti odgovara sa "da", kao i pri kraju knjige, na 562-oj stranici gde postoji biser od emocija, ili stara priča o očevima i sinovima, enti nastavak...

Sasvim onemoćali Mikelanđelov otac, Lodoviko, usred porodičnog slavlja zbog svog 90-og rođendana, traži da ga odnesu u krevet i dovedu sveštenika. Celog svog rad-nog dela života, Mikelanđelo je, sticajem životnih okolnosti, ubedljivo najviše novca unosio u svoju porodicu, izdržavajući oca Lodovika, maćehu, strica i njegovu ženu i još četvoricu svoje braće, pa i njihove potomke.

Otac Lodoviko je kroz isti taj život imao svoju predstavu stvarnosti, i iz želje da zadrži osećaj roditeljskog, ljudskog ponosa i po-retka stvari, upravo sebe vidi kao stub porodice, u svakom smislu, pa i novčanom.

Usput je, naravno, kroz isti taj život, stalno zanovetao i primedbovao, najviše baš Mikelanđelu.

-Želeo sam da živim... –kaže Lodoviko ... do devedesete... ali bilo je teško... radio sam svakog trenutka... samo da ostanem živ... sad sam se ipak umorio, dosta je bilo, ne mogu više... ti nastavi da se brineš o našoj porodici... hoćeš li... Mikelanjelo?

Mikelanjelo!!!

Otac na samrti prvi put u životu od milja naziva sina! Time, kao svaki otac, kod svakog sina, briše sve ono nelepo, mučno, nervirajuće, sve one neprospavane noći u kojima smo se sekirali zbog nekad, nekog nesporazuma sa rođenim ocem.

Kad me je otac jednom oslovio sa "Dulka", znao sam, kraj mu je blizu.

Moje putovanje kroz Mikelanđelov život i kroz „Agoniju i ekstazu“, je završeno. Sve vreme, kao što je to uvek slučaj sa vrhunskim knjigama, u glavi mi se gomilaju analogije, poređenja, povezivanje stvari kroz događaje i vreme, zamišljanje, maštanje. Ovaj put ide i jedna posebna misao.

Naime, ima jedna lagana protivrečnost sa čitanjem vrednih dela, skoro na ivici ironije života:

Ako ih čitaš mlad, po prirodi stvari i u očekivanom nedostatku životnog iskustva, ne moraš do kraja sve baš da razumeš, ali za utehu, život je ipak pred tobom, razumećeš... verovatno. Ako ih čitaš u, optimistički rečeno, drugoj polovini života, razumeš i čak prepoznaješ odlično o čemu se sve radi, ali, avaj, preostalog vremena baš i nema puno. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: