АГОНИЈА И ЕКСТАЗА

(живот и прикљученија Микеланђела Буонаротија)

"Микеланђелова кула", аутор Душко Милошевић. Три антологијске скулптуре Микеланђела Буонаротија, "Пијета", "Мојсије" и "Давид", овде чине и једну посебну, могућу причу. У "Пијети" Марија држи у крилу умрлог Христа. "Мојсије", овде седи иза Марије и, теши је, држећи руку на њеном рамену. Миран је, као да зна, из те смрти доћи ће нови живот и то баш савршен, као што је "Давид", који се, у свој својој моћи, ваздиже иза њега.

 „Сликар црта да испуни простор, вајар да би га уклонио... Цртање је најбољи начин да збришеш своје незнање о неком предмету..."

Пише, заправо цитира речи једног од својих јунака, Ирвинг Стоун у свом књижевном подухвату познатом под називом „Агонија и екстаза“. Роман је посвећен животу и делу Микеланђела Буонаротија, и јесте подухват, можда чак животни,  кад схватите какве је, макар само припремне, радове обавио писац, да би сачинио ово дело.

Дела генијалног ренесансног Фирентинца, општепозната су као ретко чије стваралаштво. Али и ту је темељити Стоун, пронашао, ишчепркао још по који затурени цртеж, скицу, сонет, великог генија. И на тај начин повезао у логични однос узроке са последицама из тих давних времена. И, што је можда најдрагоценије, дошао је до преко 500 личних Микеланђелових писама! Мало је рећи да је тиме убризгао крв аутентичности своме делу. И то се заиста осећа на свакој страници овог обимног дела од преко 650 страница, штампарски речено, ситним фонтом и са минималним маргинама. Шаљиво речено, и без једне једине „слике“.

После двеста прочитаних стра-на, ја сам зато морао да посегнем за старом добром Џенсоновом „Историјом уметности“, једном од, иначе, најзначајнијих књига у мом животу. Преклапајући прочитано са визуелним подсећањем на дела великог уметника, довео сам себе у праве координате. Тако упарене, ове две књиге праве ми огромну фреску италијанског XV века. Тачније речено, дају слику града републике Фиренце тог доба. И можда још тачније, приказују, личност Лоренца, тада у народу спонтано прозваног, „Величанственог“, Медичија. Тај велики човек, невероватних особина, био је, у тадашњим светским размерама, трговачки колос, познат и признат у целом свету, самим тим, непотребно је рећи, и незамисливо имућан човек. То му је омогућило да буде покровитељ многим талентованим људима из света уметности, филозофије, науке. Али имао је, и данас ретку особину, да препозна нечију генијалност, чак и кад је она сакривена, приличним талогом неукости и необразованости, притом богато преливена тврдоглавошћу, као што је био случај са Микеланђелом Буонаротијем. Лоренцовом оку, ипак није промакла Микеланђелова надљудска, небеска страст према камену, клесању, вајању, према исконској потреби за стварањем лепог.

Можда би, а даља историја говори да би, Микеланђелова звезда свакако засијала на небу Историје уметности, али можда је Лоренцова подршка тад, на почетку, била од најважнијег могућег значаја.

Читајући о том громадном Медичију, који је једнако отварао библиотеке и сиротишта, и галерије и болнице, давао предност људском слободном размишљању и делању у односу на све догме, па и црквене,  по први пут помишљам да држава Утопија, како је сам назив објашњава, није немогућа у будућности. Јер, она је већ била! У XV веку, у Фиренци, у доба Лоренца Величанственог Медичија. 

Скоро да је дирљиво колико ми је близак и разумљив тај велики Микеланђело Буонароти. Пре свега његова огромна страст и љубав према вајарству, сликарству, архитектури и уметности уопште.

Јер без страсти за оно чиме се бавите, ништа и не постоји. Разумем и његове бесове, мушичавост, љутост према неправди, моралност до последње ситнице, али и његово чисто, топло, људско срце.

При крају ове обимне књиге читам... већ увелико и у Европи, цењени и обожавани Микеланђело, не двоуми се ни једног тренутка, да свог, од куге, умирућег брата, држи у загрљају. На старо питање да ли само добар човек може бити и велики уметник, у овом случају Микеланђело Буонароти одговара са "да", као и при крају књиге, на 562-ој страници где постоји бисер од емоција, или стара прича о очевима и синовима, енти наставак...

Сасвим онемоћали Микеланђелов отац, Лодовико, усред породичног славља због свог 90-ог рођендана, тражи да га однесу у кревет и доведу свештеника. Целог свог рад-ног дела живота, Микеланђело је, стицајем животних околности, убедљиво највише новца уносио у своју породицу, издржавајући оца Лодовика, маћеху, стрица и његову жену и још четворицу своје браће, па и њихове потомке.

Отац Лодовико је кроз исти тај живот имао своју представу стварности, и из жеље да задржи осећај родитељског, људског поноса и по-ретка ствари, управо себе види као стуб породице, у сваком смислу, па и новчаном.

Успут је, наравно, кроз исти тај живот, стално зановетао и примедбовао, највише баш Микеланђелу.

-Желео сам да живим... –каже Лодовико ... до деведесете... али било је тешко... радио сам сваког тренутка... само да останем жив... сад сам се ипак уморио, доста је било, не могу више... ти настави да се бринеш о нашој породици... хоћеш ли... Микелањело?

Микелањело!!!

Отац на самрти први пут у животу од миља назива сина! Тиме, као сваки отац, код сваког сина, брише све оно нелепо, мучно, нервирајуће, све оне непроспаване ноћи у којима смо се секирали због некад, неког неспоразума са рођеним оцем.

Кад ме је отац једном ословио са "Дулка", знао сам, крај му је близу.

Моје путовање кроз Микеланђелов живот и кроз „Агонију и екстазу“, је завршено. Све време, као што је то увек случај са врхунским књигама, у глави ми се гомилају аналогије, поређења, повезивање ствари кроз догађаје и време, замишљање, маштање. Овај пут иде и једна посебна мисао.

Наиме, има једна лагана противречност са читањем вредних дела, скоро на ивици ироније живота:

Ако их читаш млад, по природи ствари и у очекиваном недостатку животног искуства, не мораш до краја све баш да разумеш, али за утеху, живот је ипак пред тобом, разумећеш... вероватно. Ако их читаш у, оптимистички речено, другој половини живота, разумеш и чак препознајеш одлично о чему се све ради, али, авај, преосталог времена баш и нема пуно. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: