U TRAGIČNOM DOGAĐAJU ONA NIJE POSTOJALA
(Priča o smrti nepostojeće žene)
U putovanju kroz nepostojeći svet, bežeći od sveta pronašla je njega. Danima je posmatrala izgubljeno lice koje je iščekivalo ... Želela ga je, mrzela ga je, bio je njen san o nestvarnom i najodbojniji prizor oblika.
Žestoko i provokativno, nežno i sa najfinijim osećanjima mamila je tupi, zaleđeni pogled, da se nasloni na srce, da ga prekrije kosom... I zaplovio je, probudio je oči, sa naprom razvukao osmeh...
Najradosniji dani i večeri nizali su se, nedostajanje onog drugog bilo bi bolno , krali su svaki trenutak, šapat, iz najskrivenih prostorija, u svakom trenutku želja, preplitali su snove.
Mučne su bile reči, teške reči natopljene otrovima , znao je da u bujici uvreda jedino ispravno je ćutanje, nada u prolaznost reči, nestanak otrova...
Vraćala se, odbacujući sve, zaboravljajući, želela ga je, silno, bez patetičnih obrazloženja, jasnim porukama... Iz svakog besnog i ljutitog odlaska, rađala se još veća želja...
Brisala je tugu, ponavljala reči, otkrivala istine... Budila je život, on je ćutao...
.............................................................................................................................
Dani, večeri smenjivali su se. „Vratiće se...“ hrabrio je sebe, sumnjajući da se nešto dogodilo. „Vratiće se... mora se vratiti... Jednostavno takva je, a ja sam joj ... „
Ispijao je kafu, prelistavo novine, nebitne vesti... Zbir nevažnih hronika... Ni sam nije znao, zašto troši vreme pregledajući naslove, tek tako, po zaboravljenoj navici kojoj se eto vraća...
Smrt. Ispisana reč, plovila je kroz san. Pojavljivala se i pre, ali ne ovako dugo da u zaleđenoj imaginaciji nesvesnog stoji, bez namere da ode. SMRT...
.......................................................................................................................................
U bombaškom napadu u ... poginulo je 19 ... Odgovornost za napad preuzela je .... Vlade više zemalja su ...
Ispod kese u kojoj su ... širio se osmeh ... utisnut na zrak sunca... Osećao se tužno... nadao se... u večnosti... Ona je poverovala... Jednom, dogodiće se da jednom...
Sa radio aparata, razlivala se zaboravljena pesma... Sajmon i Garfankel... don’t brek my...
