MIGRANTSKA NOSTALGIJA, metafora ranjivosti duše  

Od postanka sveta ljudi se sele. Hiljadama godina tovarili su svoju imovinu u konjske zaprege i putovali prema nekim boljim prostorima, gde se srećnije živelo. Prošlog i ovog veka, naše varoši bile su pune ptica koje su svakog dana napuštale svoja gnezda u potrazi za boljim i spokojnijim životom, ili, što bi Paskal rekao: „Svako traga za srećom, čak i onaj ko namerava da se obesi.”Ova antropološka činjenica i priča dira ljude na prilično univerzalan način, nezavisno od kulture i generacije.

Migracije postoje oduvek, a u poslednje vreme pokazuju svoju punu aktuelnost. Uzroci mogu biti različiti: od socijalnih, privrednih do kulturoloških i političkih. One su izraz globalne nejednakosti i mogu se kvalifikovati na unutrašnje, spoljašnje, dugoročne i srednjoročne. Neko se bori tako što ostane, a neko što u najlepšim godinama svoje mladosti postane migrant, darujući ostatak života tuđim običajima i navikama.

Teško da ima sudbonosnije odluke od napuštanja svog kućnog praga, bez obzira na to da li čovek odlazi što mora ili zato što želi. Ljudi su živeli i živeće u potrazi za srećom. Čovekov dom je tamo gde mu zamiriše sreća, gde živi bez egzistencijalnih briga i gde stiče nove prijatelje. Mladi odlaze tamo gde se može naći posao i zaraditi ono što se u svojoj zemlji nikada ne može, a nemoćni i stari ostaju na selu da gledaju u nebo. Večno u potrazi za nečim novim, drukčijim, vrednijim, u traženju reda, harmonije, novih i otvorenih mogućnosti, ljudi odlaze s velikim nadama, a vraćaju se s manjim iluzijama o sebi i svojim mogućnostima. Malo se razmišlja o tome šta će se dobiti, a šta izgubiti. Zašto smo učinili, ako smo znali šta činimo, upravo ono što ćemo kao teški kamen o vratu nositi kroz ceo život? Činimo li najbolje onda kada mislimo da želimo dobro, ili činimo najbolje za sebe, večna je tema i dilema. I kad ih goni strah i neizvesnost i kad ih vodi nada i kad obećavaju sebi i drugima da će se vratiti, onaj ko ode uvek se na neki način vrati. Svako napuštanje rodnog ognjišta s pogledom unazad dok se odlazi, tragična je priča i nevesela sudbina, ali i stanje duha.

U novom i neostvarenom prostoru i vremenu, izglobljeni iz svog zavičaja i svojih života, vetrom vijani između izgubljenosti i ne prihvaćenosti, između strepnje i iskušenja, mogućnosti i nade, započeti život nije jednostavno ni lako. Svet pun radoznalaca, vođen najrazličitijim potrebama, pa i naši ljudi bez jasnog cilja, slučajno ili tek u potrazi za izgubljenim životom, za novim identitetom, postaju migranti: Da se konačno i neopozivo otresemo poniženja na koja stalno pristajemo.[1]

Mladi, radni i vredni, hrabro ludi i beskrajno radoznali  u svom intimnom prtljagu i mirazu nose zavičajni bol i prazninu, tišinu, počesto besmisao. Poneko sa sobom odnese i ugarak da negde drugde podloži ognjište nalik na ono koje ostavlja. Teško je suočavanje s bolnim osećanjem napuštanja zavičaja.

Sulude balkanske tragike zle sudbine življenja, politike, pustoše i duše, ostavljaju ljude bez nade a zemlju bez ruku koje će je obrađivati. Imajući u vidu da je život kratak a vreme dragoceno, racionalnost postaje novi zahtev svakog pojedinca željnog boljeg života. Gubitak rodnog mesta doživljava se traumatično, jer se ono ne može zameniti novim: Ko se seli, taj se ne veseli. Nije isto napustiti zavičaj u zrelom dobu i u detinjstvu. Ako se to desi u zrelom dobu, čovek živi neobičnim dvostrukim životom. 

Bez zavičaja ne bismo imali ono što imamo – ni sećanja, ni pamćenja, ni snoviđenja; ne bismo umeli tačno kazati ni odakle smo, ni ko smo, ni gde smo, ni kuda ćemo. Zavičaja se nikad i niko nije mogao nagledati; to je najprirodniji poredak prostora. Malo zavičajno gnezdo ukriveno u ravnici ili na visoravni u kome se rađamo i porađamo, indukuje trepet raznih ličnih doživljaja.[2] Zavičaj je naša brojanica, stvarnost, život; mesto gde je začeta ljubav; junak raznih priča, bajki, basni; paradoks različitih dimenzija; svedok, sudionik svih dešavanja. Ima svoj kôd, naraciju, mitologiju. Briše granice vremena; održava i produžava život, jednako kao što ljudi na njegovim marginama ostavljaju svoje tragove. Narcizam, zavodljivost i samodovoljnost nametnuti su mu bez želje da takav bude, iako iz njega ponekad izađemo omađijani, a nekad i zavađeni. Jedino se u zavičaju pokazujemo onakvima kakvi smo, sa svim svojim slabostima, kukavičlukom, niskostima, ali i plemenitošću, sposobni za veliku hrabrost i altruizam.

Kad napuste rodno mesto, migranti su uvek sami. Oni ne napuštaju život, koji nikad nije daleko od zavičaja, iako je to odvajanje od načina života. Od prvog dana boravka u inostranstvu poredi se stara i nova sredina, sažimaju se životne linije, svode računi. Iako se u mnogo čemu pokušavaju naći sličnosti, u emotivnom smislu to se nikada ne može izjednačiti. Nikome nije lako da se ukoreni u novom svetu i prostoru, posebno bez znanja jezika, kao nem, nikoga ne poznavajući, a oko njih neki sasvim nejasan i teško definisan svet. Ma šta radili, ma čime se bavili, svesno, nesvesno, mrsko ili drago, oni će uvek ostati u dilemi da li su pogrešili. Takvi koji su prekinuli ili zatamnili svoj prethodni život, ostaju dezorijentisani celog života. U novoj sredini brzo se zaboravi nemaština, svaka muka i oskudica koja je čoveka oterala u svet. Jedna sredina napuštena, druga nije po volji – sve kao da liči na nasilje: Kako zaboraviti kapidžik, majčine ruže i šurup, šeftelije, zambak, mutvak? U novom pribežištu ljudi postaju vlasnici tapije na dve istorije, dve geografije, dva jezika; sudbina između dva sveta svedena na latentnu potragu za boljim životom.

Velika emocionalna kriza kod iseljenika počinje od momenta kad osete da više ne pripadaju zemlji iz koje su otišli, dok je potrebno veoma mnogo vremena da budu prihvaćeni u novoj sredini jednaki sa ostalima a ne kao stranaci. Tu je snažno i naglašeno osećanje usamljenosti, kada su autsajderi i više posmatrači nego igrači. Razapeti između porekla, kulture i običaja zavičaja, Balkanci znaju ko su, šta su i koliki su, i nisu im teški vlastiti duh i um, koliko punoća života i njegova nasleđena raskoš. Kolebajući se između senki prošlosti i himera budućnosti, doživljaja usamljenosti, strepnje i metafizičke sumnje, traže način da se brzo i lako ušuškaju u svetu privida punog života. Uglavnom su to ljudi hipersenzibilne, neobuzdane, buntovne, rizicima sklone i visoko emotivne prirode, od grupne boemske identifikacije, preko individualne poetske melanholije. Takvi ljudi unose svetlost u život svojih bližnjih, porodice, prijatelja, saradnika, posvećeni narativu zdravorazumskog odnosa prema životu i svetu što ih okružuje.

Oni koji su emigrirali nastoje da dokažu svakome koliko su u novonastalim uslovima uspešniji, srećniji, ostvareniji. Svima osim sebi. To je želja da opravdaju svoj odlazak i pokušaj da prošire i iznova izgrade sebe.

Nemilosrdna pravila novog sveta deklarativno priznaju različitosti, ali suštinski tako nije u stvarnom životu. Sa arogancijom i nadmenošću se susreću svakog dana. U tom večitom pokušaju da se izgradi sopstveni mikrokosmos, promiču retki trenuci sreće, ljubavi, razumevanja. U nizu različitih iskušenja oni upadaju u mrežu usamljenosti. Sve strance u tuđini muči identitet i pitanje: ko sam i odakle sam, kome pripadam. Znaju da je gubitak integriteta teži od nedostatka hleba: bez hleba je čovek gladan, a bez integriteta uvek izgubljen; imućan bez ičega, beznadežno usamljen, nikad nesrastao sa tuđinskim blagodetima i svojim naturalizovanim imenom. Okolnosti pod kojima se identiteti preuzimaju bez mogućnosti izbora, iznedrile su osobe nemoćne da se ukorene u bilo kom identitetu bez osećanja krivice i nepripadanja. Nepodnošljiv suživot zarad sopstevnog opstanka. Veliki teret se obrušava na njihovu decu od kojih očekuju da vode dvostruki život, da budu uspešni u oba jezika i obe kulture, da funkcionišu bez greške, da uzmu najbolje od svega, da postanu ono što oni nikad neće moći, a da istovremeno budu ono što i njihovi roditelji.

Dok smo mladi, mislimo da o svom rodnom mestu znamo sve, u stvari, zavičaj o nama zna sve. Tek kada se udaljimo ili iselimo, saznajemo koliko je duša zavičaja značajna i velika. Ljudi koji odu u inostranstvo bolje uočavaju male stvari, koje mi ovde, u svojoj zemlji, niti vidimo niti obraćamo pažnju na njih. Slikar Vojo Stanić u jednoj ispovesti ističe: „Za svakog čovjeka, za njegovo formiranje, najvažnije je tih prvih petnaestak godina. Tada naučiš jezik, počinješ da upoznaješ ljude, svijet oko sebe; to je kičma. A i doživljaji su najsnažniji. Sliku koju poneseš iz djetinjstva, iz roditeljske kuće, poslije samo uljepšavaš ili je, ako baš nemaš sreće – pokvariš.”Čovekovo uzdizanje iznad zavičaja nije samo prirodna činjenica već duhovna dimenzija. Kod naših ljudi postoji uverenje da retko ko na planeti više pati i tuguje za svojim rodnim mestom od njih, iako je zavičajna nostalgija svetski bol. Njihova samoća postaje tegobna bolest, koja za čas nađe put teškim mislima. Možda zbog toga što su tapiju imali ljudi autentične istorije i kulture, puni duševnosti, koji teško podnose svaku promenu, svaku drugu stvarnost, tuđe navike. Naravno, ljudskoj prirodi je svojstveno i normalno, pa i pristojno, da zavičaj, kao prostor uspomena i sećanja na detalje iz detinjstva, idealizuje, da ga bolećivo retušira, ulepšava, a detinja slika rodnog mesta uzdignuta u domen arhetipskog simbola najiskrenija je percepcija i obrazac za ceo život. Tim pre i više ako je ono bilo neobično, romantično, sa primesama mitologije i sujeverja, jer je to lični doživljaj i emotivna percepcija koju niko nikome ne može sporiti ni poricati.

U dubini istine koju jedan čovek zna o samom sebi, nastaje svet iz kojeg ne može izaći – latentna melanholija bez potpune vedrine. To je svet o kojem niko drugi sem njih ne može mnogo saznati. U vrtlogu sopstvenih emocija ostavljeni zavičaj žulja, boli, uznemirava. Nostalgija, čije korene nalazimo u starogrčkom jeziku: nostos, povratak, prošlost, i algos, bol, zadire duboko u dušu i postaje neljudska samoća kad duboka ljubav i uznemirenost daruju zavičajnim predelima nestvarnu dimenziju. Nekad me baš stegne. Sećam se dana kada su mi ujutru lile suze same od sebe. Posebno me stegne kad je majčin i očev rođendan, kad dođu verski praznici. Od gorčine mi izađe grč na licu i onda se udaljim od svih. Potom dođe ljutnja, kad ne znam gde bih i šta bih sa sobom. Ta osećanja gorčine i promašenosti, nepripadanja, otuđenosti, postaju krajnosti sa drugim značenjem. Treba nam blizina onih koji nam daju snagu i onda nam nikad neće ponestati kuražnosti i dobrih rezultata.

U tuđini zavičajnost dobija svoju sudbinsku stvarnost, neslućenu lepotu, trag zanosa kao najlepši i najburniji dert. U tom zavičajnom dertu, kao duboko rafiniranoj i spontanoj euforiji, otkriva se duševno stanje našeg čoveka ka trajnoj žudnji za rodnim krajem, koja neretko prelazi u bol, graniči se sa mazohizmom u kojem nadilazi mnoštvo intenzivnih slika iz detinjstva i mladosti, kada čovek postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti i ograničenja. Ova zemlja nema duše, nema ljubavi, a kako će je imati kad mladić i devojka plaćaju posebno zajedničku večeru u restoranu i gde se jedino ozbiljno razmišlja o novcu. Odvojeni od sebe kao stranci u sopstvenim životima, uronjeni u svoju samoću i vlastitu prazninu, ljudi žive život koji je pogubljen, bez smisla važnosti vremena i svog trajanja, skrivajući od sebe i od drugih sve ono što je rođenjem u njima. Mučeni romantičarskom i uznesenom nostalgijom, naši ljudi zalaze u mrak i magle svoje duše, zazirući od sumnjivih dubina svoje sudbine. Čežnja, patnja, tuga, najčešće su reči koje objašnjavaju njihove emocije. Napunjeni mukom, oni malo osećaju stvarnost i sadašnjost, uglavnom žive svoju prošlost, sluteći povratak i ostanak. Gde se denuti, kuda se pomeriti, kako spojiti telo i dušu kad je sve usko, sputano, suženo, ograničeno? Dobrovoljno izgnanstvo. Gde nema života po volji, ostaje da se izmišlja. I što duže borave u takvim uslovima, to je rodni kraj privlačniji, slađi, uzbudljiviji – ne mogu u njemu, ne mogu bez njega. U stalnom procepu, raskoraku, ljudi kao da paralelno žive dva života – iza i ispred sebe, između kojih vrata nisu zatvorena.[3]Emigracija nije ni kletva ni patnja sopstvene ranjivosti, a nostalgija može biti zatamnjena, ali nikad ugašena. Neki godinama sanjaju iste snove koji su isključivo vezani za ambijent rodnog kraja. Ako ga i zaborave, on im se nepozvan vraća u san. Rodni kraj je zakleta reč i istina prema kojoj oni imaju najveću i jedinu obavezu. Na svaki pomen rodnog kraja, srce otkucava kao sonar u nekim okeanskim dubinama. Zavičaj je uvek između jave i sna, to je zamka koja mami; blizak i dalek kao ljudsko sećanje, on se nosi u damaru, duši. Pa ipak, pomisao na pusto selo u kome se kuće raspadaju a brave škripe od rđe ne donosi ni utehu niti nadu u povratak. Tehnologija je učinila da ni nostalgija nije ono što je nekad bila. Sve se menja, pa tako i nostalgija.

Zavičajnost kao metafora ranjivosti duše egzistira u bojama svetlosti nebeskog i zemaljskog porekla, ili kao magija toplote i života, gde se svetlost rađa, sanja i preliva iz duše u svakodnevnu misao. Duh zavičaja razgaljuje, očarava, usrećuje. Takve nostalgične slike, uvek tople, pojedine štite, druge proganjaju. Kad bi se patnja mogla prodavati, gde bi mnogima bio kraj! Vratiću se da umrem u mojoj zemlji, u onoj koju sam napustio, mlad, lud, gde sam ostavio moje najdraže. Beži Zorane! Beži odavde gde sunce samo zalazi. Zavičajnost kod naših ljudi rasutih po celom svetu impresionira time što ima filozofsku poruku, što priziva dobru sreću i zaštitu od svega što ih može ugroziti i uz sve to ima ljudski temeljan odnos u svojoj suštini i dubini. Što bi rekao pesnik: Zavičaj je mera za sve u životu: za ljubav i lepotu, prijateljstvo, nežnost, za dobrotu i uspeh. Ništa na svetu nije samo prokletstvo ili blagoslov. U većini slučajeva, ono što je najbolje isto je kao ono što je najgore. Iskustvo svake osobe je jedinstveno, a ipak u isto vreme reprezentativno. Migranti iz različitih zemalja i sa različitim životnim pričama razumeju jedni druge, treba im samo nešto retoričkih skraćenica i ne moraju do kraja ni izgovarati misli da bi se međusobno razumeli.

Nostalgija je neizlečiva bolest. Neko je rekao da je nostalgija povredila više duša nego svi ratovi zajedno. Sve tužne priče su iste, samo ih neki lakše prikrivaju. Osećajnost koja prevazilazi egzistencijalnu teskobu, paranoično gomilajući reči, slike, zvukove, u pokušaju da sačuva horizonte zavičajnog i iskonskog prostora, sve do duhovne vertikale koja se pruža duž porodičnog rodoslova, istorijskih pamćenja i arhetipskih znamenja. Interesantno je da su ove osećajnosti spontane i neproračunate, ali vibrantne i izoštrene. U toj patogenoj stvarnosti, posebna ekspresija koja dramatizuje takva osećanja jeste majčina kuhinja. U njoj se najbolje čuvaju sva sećanja i sve iluzije. Takođe i muzika, koja je oduvek bila sredstvo da se izraze zamršeni senzibiliteti. Očekivano, najgore je kad čovek ostane željan nečega.

Naši ljudi su u inostranstvu svakodnevno zagledani u minimalizam na paradoksu oskudice i siromaštva, u malim temama i velikim iskušenjima, osuđeni da svoju prošlost dva puta overavaju i afirmišu. Između tamo i ovde, gde u sebi tuguju, a izvan se raduju, između svakodnevnih pitanja i dilema, odvojenosti i izgubljenosti, samoće i napuštenosti, sa mnogo cinizma, ironije i predrasuda svih vrsta, žive na odstojanju od sopstvenih emocija i sudbine dva sveta; dekonstrukcija životne aure, hod po mukama. Tuđina je nasilje nad čovekom i njegovim najintimnijim emocijama; ona ugrožava i sam smisao njegovog postojanja i njegovog identiteta. Iznuđena otadžbina nije brižna majka niti su pridošlice anđeli. I dok pojedini u takvim uslovima budni sanjaju zavičaj, drugi se po buđenju pitaju: Da li sam spavao u svom ili u tuđem krevetu? I kad steknu ono što su želeli, žulja ih definitivni povratak u rodni kraj: Što smo duže u tuđini, zavičaj nam je sve bliži. U takvoj teskobi oni žive čvrsto verujući da godine imaju samo jedno godišnje doba – kada posete zavičaj.

Pa ipak, koliko god osvežavali tople naracije bez sujete, pomisao na pusto selo u kome se kuće raspadaju, a brave škripe od rđe, ne donosi ni utehu niti nadu u povratak. Tehnologija je učinila da ni nostalgija nije ono što je nekad bila. Sve se menja, pa tako i nostalgija, dok naši ljudi, spremni da u svoja nedra prime što manje straha a što više ljubavi, ne mogu pobeći od sebe samih noseći svoju prirodu sa sobom gde god se nalazili.

[1] Reč migracija ima u korenu latinski glagol migrare, što znači lutati ili seliti se.[2] „Ovi iz Bosne u Vojvodini, posle pedeset godina kukaju za svojim zavičajem i jedva čekaju da ga posete kad mogu“.
[3] „Mogao bih živeti svuda, ali čovek može biti istinski srećan, samo u mestu gde je rođen“ – Miloš Crnjanski.

PODELITE OVAJ TEKST NA: