МИГРАНТСКА НОСТАЛГИЈА, метафора рањивости душе  

Од постанка света људи се селе. Хиљадама година товарили су своју имовину у коњске запреге и путовали према неким бољим просторима, где се срећније живело. Прошлог и овог века, наше вароши биле су пуне птица које су сваког дана напуштале своја гнезда у потрази за бољим и спокојнијим животом, или, што би Паскал рекао: „Свако трага за срећом, чак и онај ко намерава да се обеси.”Ова антрополошка чињеница и прича дира људе на прилично универзалан начин, независно од културе и генерације.

Миграције постоје одувек, а у последње време показују своју пуну актуелност. Узроци могу бити различити: од социјалних, привредних до културолошких и политичких. Оне су израз глобалне неједнакости и могу се квалификовати на унутрашње, спољашње, дугорочне и средњорочне. Неко се бори тако што остане, а неко што у најлепшим годинама своје младости постане мигрант, дарујући остатак живота туђим обичајима и навикама.

Тешко да има судбоносније одлуке од напуштања свог кућног прага, без обзира на то да ли човек одлази што мора или зато што жели. Људи су живели и живеће у потрази за срећом. Човеков дом је тамо где му замирише срећа, где живи без егзистенцијалних брига и где стиче нове пријатеље. Млади одлазе тамо где се може наћи посао и зарадити оно што се у својој земљи никада не може, а немоћни и стари остају на селу да гледају у небо. Вечно у потрази за нечим новим, друкчијим, вреднијим, у тражењу реда, хармоније, нових и отворених могућности, људи одлазе с великим надама, а враћају се с мањим илузијама о себи и својим могућностима. Мало се размишља о томе шта ће се добити, а шта изгубити. Зашто смо учинили, ако смо знали шта чинимо, управо оно што ћемо као тешки камен о врату носити кроз цео живот? Чинимо ли најбоље онда када мислимо да желимо добро, или чинимо најбоље за себе, вечна је тема и дилема. И кад их гони страх и неизвесност и кад их води нада и кад обећавају себи и другима да ће се вратити, онај ко оде увек се на неки начин врати. Свако напуштање родног огњишта с погледом уназад док се одлази, трагична је прича и невесела судбина, али и стање духа.

У новом и неоствареном простору и времену, изглобљени из свог завичаја и својих живота, ветром вијани између изгубљености и не прихваћености, између стрепње и искушења, могућности и наде, започети живот није једноставно ни лако. Свет пун радозналаца, вођен најразличитијим потребама, па и наши људи без јасног циља, случајно или тек у потрази за изгубљеним животом, за новим идентитетом, постају мигранти: Да се коначно и неопозиво отресемо понижења на која стално пристајемо.[1]

Млади, радни и вредни, храбро луди и бескрајно радознали  у свом интимном пртљагу и миразу носе завичајни бол и празнину, тишину, почесто бесмисао. Понеко са собом однесе и угарак да негде другде подложи огњиште налик на оно које оставља. Тешко је суочавање с болним осећањем напуштања завичаја.

Сулуде балканске трагике зле судбине живљења, политике, пустоше и душе, остављају људе без наде а земљу без руку које ће је обрађивати. Имајући у виду да је живот кратак а време драгоцено, рационалност постаје нови захтев сваког појединца жељног бољег живота. Губитак родног места доживљава се трауматично, јер се оно не може заменити новим: Ко се сели, тај се не весели. Није исто напустити завичај у зрелом добу и у детињству. Ако се то деси у зрелом добу, човек живи необичним двоструким животом. 

Без завичаја не бисмо имали оно што имамо – ни сећања, ни памћења, ни сновиђења; не бисмо умели тачно казати ни одакле смо, ни ко смо, ни где смо, ни куда ћемо. Завичаја се никад и нико није могао нагледати; то је најприроднији поредак простора. Мало завичајно гнездо укривено у равници или на висоравни у коме се рађамо и порађамо, индукује трепет разних личних доживљаја.[2] Завичај је наша бројаница, стварност, живот; место где је зачета љубав; јунак разних прича, бајки, басни; парадокс различитих димензија; сведок, судионик свих дешавања. Има свој кôд, нарацију, митологију. Брише границе времена; одржава и продужава живот, једнако као што људи на његовим маргинама остављају своје трагове. Нарцизам, заводљивост и самодовољност наметнути су му без жеље да такав буде, иако из њега понекад изађемо омађијани, а некад и завађени. Једино се у завичају показујемо онаквима какви смо, са свим својим слабостима, кукавичлуком, нискостима, али и племенитошћу, способни за велику храброст и алтруизам.

Кад напусте родно место, мигранти су увек сами. Они не напуштају живот, који никад није далеко од завичаја, иако је то одвајање од начина живота. Од првог дана боравка у иностранству пореди се стара и нова средина, сажимају се животне линије, своде рачуни. Иако се у много чему покушавају наћи сличности, у емотивном смислу то се никада не може изједначити. Никоме није лако да се укорени у новом свету и простору, посебно без знања језика, као нем, никога не познавајући, а око њих неки сасвим нејасан и тешко дефинисан свет. Ма шта радили, ма чиме се бавили, свесно, несвесно, мрско или драго, они ће увек остати у дилеми да ли су погрешили. Такви који су прекинули или затамнили свој претходни живот, остају дезоријентисани целог живота. У новој средини брзо се заборави немаштина, свака мука и оскудица која је човека отерала у свет. Једна средина напуштена, друга није по вољи – све као да личи на насиље: Како заборавити капиџик, мајчине руже и шуруп, шефтелије, замбак, мутвак? У новом прибежишту људи постају власници тапије на две историје, две географије, два језика; судбина између два света сведена на латентну потрагу за бољим животом.

Велика емоционална криза код исељеника почиње од момента кад осете да више не припадају земљи из које су отишли, док је потребно веома много времена да буду прихваћени у новој средини једнаки са осталима а не као странаци. Ту је снажно и наглашено осећање усамљености, када су аутсајдери и више посматрачи него играчи. Разапети између порекла, културе и обичаја завичаја, Балканци знају ко су, шта су и колики су, и нису им тешки властити дух и ум, колико пуноћа живота и његова наслеђена раскош. Колебајући се између сенки прошлости и химера будућности, доживљаја усамљености, стрепње и метафизичке сумње, траже начин да се брзо и лако ушушкају у свету привида пуног живота. Углавном су то људи хиперсензибилне, необуздане, бунтовне, ризицима склоне и високо емотивне природе, од групне боемске идентификације, преко индивидуалне поетске меланхолије. Такви људи уносе светлост у живот својих ближњих, породице, пријатеља, сарадника, посвећени наративу здраворазумског односа према животу и свету што их окружује.

Они који су емигрирали настоје да докажу свакоме колико су у новонасталим условима успешнији, срећнији, остваренији. Свима осим себи. То је жеља да оправдају свој одлазак и покушај да прошире и изнова изграде себе.

Немилосрдна правила новог света декларативно признају различитости, али суштински тако није у стварном животу. Са ароганцијом и надменошћу се сусрећу сваког дана. У том вечитом покушају да се изгради сопствени микрокосмос, промичу ретки тренуци среће, љубави, разумевања. У низу различитих искушења они упадају у мрежу усамљености. Све странце у туђини мучи идентитет и питање: ко сам и одакле сам, коме припадам. Знају да је губитак интегритета тежи од недостатка хлеба: без хлеба је човек гладан, а без интегритета увек изгубљен; имућан без ичега, безнадежно усамљен, никад несрастао са туђинским благодетима и својим натурализованим именом. Околности под којима се идентитети преузимају без могућности избора, изнедриле су особе немоћне да се укорене у било ком идентитету без осећања кривице и неприпадања. Неподношљив суживот зарад сопстевног опстанка. Велики терет се обрушава на њихову децу од којих очекују да воде двоструки живот, да буду успешни у оба језика и обе културе, да функционишу без грешке, да узму најбоље од свега, да постану оно што они никад неће моћи, а да истовремено буду оно што и њихови родитељи.

Док смо млади, мислимо да о свом родном месту знамо све, у ствари, завичај о нама зна све. Тек када се удаљимо или иселимо, сазнајемо колико је душа завичаја значајна и велика. Људи који оду у иностранство боље уочавају мале ствари, које ми овде, у својој земљи, нити видимо нити обраћамо пажњу на њих. Сликар Војо Станић у једној исповести истиче: „За сваког човјека, за његово формирање, најважније је тих првих петнаестак година. Тада научиш језик, почињеш да упознајеш људе, свијет око себе; то је кичма. А и доживљаји су најснажнији. Слику коју понесеш из дјетињства, из родитељске куће, послије само уљепшаваш или је, ако баш немаш среће – поквариш.”Човеково уздизање изнад завичаја није само природна чињеница већ духовна димензија. Код наших људи постоји уверење да ретко ко на планети више пати и тугује за својим родним местом од њих, иако је завичајна носталгија светски бол. Њихова самоћа постаје тегобна болест, која за час нађе пут тешким мислима. Можда због тога што су тапију имали људи аутентичне историје и културе, пуни душевности, који тешко подносе сваку промену, сваку другу стварност, туђе навике. Наравно, људској природи је својствено и нормално, па и пристојно, да завичај, као простор успомена и сећања на детаље из детињства, идеализује, да га болећиво ретушира, улепшава, а детиња слика родног места уздигнута у домен архетипског симбола најискренија је перцепција и образац за цео живот. Тим пре и више ако је оно било необично, романтично, са примесама митологије и сујеверја, јер је то лични доживљај и емотивна перцепција коју нико никоме не може спорити ни порицати.

У дубини истине коју један човек зна о самом себи, настаје свет из којег не може изаћи – латентна меланхолија без потпуне ведрине. То је свет о којем нико други сем њих не може много сазнати. У вртлогу сопствених емоција остављени завичај жуља, боли, узнемирава. Носталгија, чије корене налазимо у старогрчком језику: ностос, повратак, прошлост, и алгос, бол, задире дубоко у душу и постаје нељудска самоћа кад дубока љубав и узнемиреност дарују завичајним пределима нестварну димензију. Некад ме баш стегне. Сећам се дана када су ми ујутру лиле сузе саме од себе. Посебно ме стегне кад је мајчин и очев рођендан, кад дођу верски празници. Од горчине ми изађе грч на лицу и онда се удаљим од свих. Потом дође љутња, кад не знам где бих и шта бих са собом. Та осећања горчине и промашености, неприпадања, отуђености, постају крајности са другим значењем. Треба нам близина оних који нам дају снагу и онда нам никад неће понестати куражности и добрих резултата.

У туђини завичајност добија своју судбинску стварност, неслућену лепоту, траг заноса као најлепши и најбурнији дерт. У том завичајном дерту, као дубоко рафинираној и спонтаној еуфорији, открива се душевно стање нашег човека ка трајној жудњи за родним крајем, која неретко прелази у бол, граничи се са мазохизмом у којем надилази мноштво интензивних слика из детињства и младости, када човек постаје потпуно свестан самог себе, својих могућности и ограничења. Ова земља нема душе, нема љубави, а како ће је имати кад младић и девојка плаћају посебно заједничку вечеру у ресторану и где се једино озбиљно размишља о новцу. Одвојени од себе као странци у сопственим животима, уроњени у своју самоћу и властиту празнину, људи живе живот који је погубљен, без смисла важности времена и свог трајања, скривајући од себе и од других све оно што је рођењем у њима. Мучени романтичарском и узнесеном носталгијом, наши људи залазе у мрак и магле своје душе, зазирући од сумњивих дубина своје судбине. Чежња, патња, туга, најчешће су речи које објашњавају њихове емоције. Напуњени муком, они мало осећају стварност и садашњост, углавном живе своју прошлост, слутећи повратак и останак. Где се денути, куда се померити, како спојити тело и душу кад је све уско, спутано, сужено, ограничено? Добровољно изгнанство. Где нема живота по вољи, остаје да се измишља. И што дуже бораве у таквим условима, то је родни крај привлачнији, слађи, узбудљивији – не могу у њему, не могу без њега. У сталном процепу, раскораку, људи као да паралелно живе два живота – иза и испред себе, између којих врата нису затворена.[3]Емиграција није ни клетва ни патња сопствене рањивости, а носталгија може бити затамњена, али никад угашена. Неки годинама сањају исте снове који су искључиво везани за амбијент родног краја. Ако га и забораве, он им се непозван враћа у сан. Родни крај је заклета реч и истина према којој они имају највећу и једину обавезу. На сваки помен родног краја, срце откуцава као сонар у неким океанским дубинама. Завичај је увек између јаве и сна, то је замка која мами; близак и далек као људско сећање, он се носи у дамару, души. Па ипак, помисао на пусто село у коме се куће распадају а браве шкрипе од рђе не доноси ни утеху нити наду у повратак. Технологија је учинила да ни носталгија није оно што је некад била. Све се мења, па тако и носталгија.

Завичајност као метафора рањивости душе егзистира у бојама светлости небеског и земаљског порекла, или као магија топлоте и живота, где се светлост рађа, сања и прелива из душе у свакодневну мисао. Дух завичаја разгаљује, очарава, усрећује. Такве носталгичне слике, увек топле, поједине штите, друге прогањају. Кад би се патња могла продавати, где би многима био крај! Вратићу се да умрем у мојој земљи, у оној коју сам напустио, млад, луд, где сам оставио моје најдраже. Бежи Зоране! Бежи одавде где сунце само залази. Завичајност код наших људи расутих по целом свету импресионира тиме што има филозофску поруку, што призива добру срећу и заштиту од свега што их може угрозити и уз све то има људски темељан однос у својој суштини и дубини. Што би рекао песник: Завичај је мера за све у животу: за љубав и лепоту, пријатељство, нежност, за доброту и успех. Ништа на свету није само проклетство или благослов. У већини случајева, оно што је најбоље исто је као оно што је најгоре. Искуство сваке особе је јединствено, а ипак у исто време репрезентативно. Мигранти из различитих земаља и са различитим животним причама разумеју једни друге, треба им само нешто реторичких скраћеница и не морају до краја ни изговарати мисли да би се међусобно разумели.

Носталгија је неизлечива болест. Неко је рекао да је носталгија повредила више душа него сви ратови заједно. Све тужне приче су исте, само их неки лакше прикривају. Осећајност која превазилази егзистенцијалну тескобу, параноично гомилајући речи, слике, звукове, у покушају да сачува хоризонте завичајног и исконског простора, све до духовне вертикале која се пружа дуж породичног родослова, историјских памћења и архетипских знамења. Интересантно је да су ове осећајности спонтане и непрорачунате, али вибрантне и изоштрене. У тој патогеној стварности, посебна експресија која драматизује таква осећања јесте мајчина кухиња. У њој се најбоље чувају сва сећања и све илузије. Такође и музика, која је одувек била средство да се изразе замршени сензибилитети. Очекивано, најгоре је кад човек остане жељан нечега.

Наши људи су у иностранству свакодневно загледани у минимализам на парадоксу оскудице и сиромаштва, у малим темама и великим искушењима, осуђени да своју прошлост два пута оверавају и афирмишу. Између тамо и овде, где у себи тугују, а изван се радују, између свакодневних питања и дилема, одвојености и изгубљености, самоће и напуштености, са много цинизма, ироније и предрасуда свих врста, живе на одстојању од сопствених емоција и судбине два света; деконструкција животне ауре, ход по мукама. Туђина је насиље над човеком и његовим најинтимнијим емоцијама; она угрожава и сам смисао његовог постојања и његовог идентитета. Изнуђена отаџбина није брижна мајка нити су придошлице анђели. И док поједини у таквим условима будни сањају завичај, други се по буђењу питају: Да ли сам спавао у свом или у туђем кревету? И кад стекну оно што су желели, жуља их дефинитивни повратак у родни крај: Што смо дуже у туђини, завичај нам је све ближи. У таквој тескоби они живе чврсто верујући да године имају само једно годишње доба – када посете завичај.

Па ипак, колико год освежавали топле нарације без сујете, помисао на пусто село у коме се куће распадају, а браве шкрипе од рђе, не доноси ни утеху нити наду у повратак. Технологија је учинила да ни носталгија није оно што је некад била. Све се мења, па тако и носталгија, док наши људи, спремни да у своја недра приме што мање страха а што више љубави, не могу побећи од себе самих носећи своју природу са собом где год се налазили.

[1] Реч миграција има у корену латински глагол миграре, што значи лутати или селити се.[2] „Ови из Босне у Војводини, после педесет година кукају за својим завичајем и једва чекају да га посете кад могу“.
[3] „Могао бих живети свуда, али човек може бити истински срећан, само у месту где је рођен“ – Милош Црњански.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: