detalj slike: Tripzaza, TOP-20-MNOGO FOTO

PERU - ZEMLjA INKA

 

                Kada sam u Oktobru krenuo u tromesečnu misiju tehničke pomoći Republici Peru, u Vojvodini su se bile spustile guste magle, pa je avion za Amstrdam dosta kasnio. U Amsterdamu su me sačekali gospoda Olson i Hansen iz Danske, koji su me želeli zaposliti kao projektanta u svojoj firmi ABC Hansen Internešenel i oni su me ispratili do polaska za Južnu Ameriku. Avion kompanije KLM poleteo je u 10 sati uveče, a u Lisabonu je padala jaka kiša. Poletevši od Lisabona nad Atlantikom je bila totalna pomrčina, stjuardese su samo povremeno prolazile duž aviona, a gotovo svih 360 putnika su spavali. Ujutru, čim je zora zabelela, avion se usmerio ka pisti aerodroma Dr Albert Plesman Lučheven, koji je bio uz sam Atlantik. A kada sam izlazio iz aviona odmah me je obuhvatila tropska sparina i zamaglila mi foto-kameru. Kada sam vadio kartu u Kompasu Julkica mi je rekla da je ostrvo Kjurasao raj na zemlji, a kada me je zapljusnula ova tropska vlaga pomislio sam da je ovde pakao. Do zgrade, udaljene svega oko stotinak metara svi putnici su prešli pešice, a u zgradi je radio klima uređaj. Od pristanišne zgrade do hotela Artur Fromer prevezao je kombi osoblje aviona i nas četrnaest putnika, koji smo na interkontinentalnom letu imali 24-satnu aklimatizaciju. Hotelski bazen me je potpuno okrepio i tada sam Kjurasao osetio kao raj, gde su prosečne godišnje temperature 27⁰ S, sa 360 sunčanih dana u godini. Ostrvo Kjurasao je veličine 180 km², sa 150.000 stanovnika, petnaest nacionalnosti, smatra se najzdravijim mestom u svetu, pod dominacijom je Holandije, glavni grad Viljemštad, imaju evropsko obrazovanje i nemaju nepismenih, nacionalni jezik im je Papiemento, čijih nekoliko izraza sam naučio dok sam boravio u hotelu. Sutradan, kada sam napuštao hotel pozdravio sam osoblje na recepciji na njihovom jeziku ‘’Maša danki’’ (Hvala vam) i ‘’A ja’’ (Doviđenja). Napustili smo Raj na zemlji.

 

                A kada je avion KLM uzleteo sa aerodroma Dr Albert Plesman usmerio se prema Venecueli, udaljenoj svega oko tridesetak milja. Nadleteli smo venecuelansku reku Orinoko, grad Karakas i jezero Marakaibo. Ubrzo, zatim našli smo se iznad planinskih vrhova Kordiljera, a zatim iznad Kolumbije. Nebo  je bilo vedro bez oblačka, kada mi prilazi stjuardesa i daje nalepnicu, na kojoj piše: ‘’Preleteli smo Ekvator sa KLM’’.

                Nas svega četrnaest putnika u avionu DC-10 i gotovo toliko osoblja aviona, ja potpuno zagledan u planinske vrhove ispod nas, kada mi prilazi pilot aviona i seda pored mene. Ja iznenađen, pogledam ga i upitah ga: ‘’Jeste li vi pilot’’?, na čega mi on odgovori potvrdno. ‘’A ko sada pilotira’’?, upitah ga ja dalje. ‘’Automatski pilot’’, odgovori mi i predloži da me odvede u kabinu. ‘’Vrlo rado’’, Ja ustadoh, odvede me on i ponudi da sednem na njegovo mesto. Zaista, desno je sedeo mehaničar, koji je pomoćni pilot za slučajeve potrebe. Njemu sam se javio, seo na pilotsko mesto i posmatrao silne instrumente. Avion je leteo mirno, čuli su se samo zvuci motora.

                Kada sam napustio pilotsku kabinu i vratio se na svoje sedište pilot je takođe ponovo seo pored mene. On je znao da sam iz Jugoslavije i nakon kraćeg ćutanja, upita me: ‘’Šta će biti kada Tito umre’’? Ja, opet malo zbunjen i bez razmišljanja odgovorih mu: ‘’Sahranićemo ga o državnom trošku’’. To pilota zbuni, on ustade i bez ikakvog odgovora ode u svoju kabinu. Ja sam mu samo doviknuo: ‘’Ekskjuz mi, Aj em sori’’ (izvinite, žao mi je). Ubrzo smo sleteli na aerodrom Kito-a, glavnog grada Ekvadora. Taj aerodrom je na nadmorskoj visini od 2830 m, a nalazi se u dolini između visokih planina. Tu je ušlo nekoliko putnika i let je produžen za Limu, Peru. Odatle je sve vreme leteo iznad obale Pacifika, za koje vreme sam se ja zagledao u nepregledno plavetnilo Pacifika, ispod nas.

Na aerodromu Horhe Ćavez, u Limi, sačekali su me službenici ambasade i izveli napolje čak bez carinske i pasoške kontrole. Dovezli su me u najlepši deo grada zvani Miraflores, gde su me predali gospođi Noji, kod koje su mi rezervisali smeštaj, svega četvrta kuća od naše ambasade. Senjora Noja izdavala je apartmane, čak sa šest članova posluge, među kojima Senjor Paskval, koji je svakodnevno servirao jela. On je bio divan i tražio je da ga učim srpski. Muž senjore Noje bio je aktivni general, Ministar avijacije peruanske armije. Njega sam retko viđao, on je rano odlazio, a kasno dolazio. Senjora Noja je uz svaki moj obrok sedela uz mene i volela je da pričamo. Njihov apartman bio je izvanredno lep i čist - perfektan.

Već sutradan sam otišao u ustanovu KONAPS, koja me je angažovala za pomoć pekarskoj industriji Perua. To je naučno-istraživački institut, koji je sarađivao sa lokalnim univerzitetom. U KONAPS-u su me dočekali Luis Martinez i Mis Neli. Oni su određeni da budu moji saradnici. Za pisanje izveštaja saradnica mi je bila Mis Rosio, mlada i prelepa devojka, meleskinja. Prve večeri Luis i Neli su me izveli na večeru u restoran iznad Pacifika, a sledećeg dana dodeljen mi je šofer sa folcvagenom, bubom. Bio je to jedan veoma simpatični crnac, veoma tih i veoma poslušan. On me je počeo odvoziti kući i ujutro dolaziti po mene, a udaljenost do Konapsa bila je svega nešto više od jednog kilometra. Dok sam ja radio, ili bio u apartmanu, on je sve vreme sedeo u kolima i dremao. Meni ga je bilo žao, pa  sam ga nakon desetak dana otkazao, jer mi zaista nije bio potreban, mada mi je kasnije kolega Mirko rekao da sam pogrešio, jer tom’ crncu bi ja odgovarao da čekajući na mene on može dosta da spava. A ja sam opet, često provodio vreme na plaži, pa nisam želeo da ga zloupotrebljavam, a želeo sam i da pešačim lepim ulicama, punim cveća. Par dana kasnije Luis Martinez mi je zakazao posetu kod generalnog direktora, aktivnog vojnog generala. Ali, naučio me je dve rečenice na španskom jeziku kako da se obratim generalu kada uđem, a te rečenice bile su u stvari izreka da ja volim žene sa lepim grudima, što ja nisam znao. Kada sam tako pozdravio generala, on se od srca nasmejao i zagrlio me.

Drugoga dana boravka u Limi prolazeći ispred naše ambasade, ambasador gospodin Luka Soldić video me je kroz prozor i pozvao da dođem. I tada smo se upoznali i ispričali, a ja sam svoj novac u gotovini, koji mi je dat za tri meseca boravka u Peruu, predao na čuvanje blagajniku ambasade. Svo osoblje ambasade bili su divni prema meni, kad god smo se videli. Kod ambasadora sam navraćao vrlo često i on bi me pozivao kad’ god me je video.

Kada sam prvo jutro osvanuo u Peruu i izašao napolje iznenadilo me je sunce, koje je išlo od istoka meni sa leve strane. U prvi mah sam se začudio, a zatim sam shvatio da sam stigao na južnu poluloptu, ispod Ekvatora. Tih dan informisan sam da je u Peruu u to vreme svake noći, od ponoći do ujutro, vladao policijski čas. U to vreme na ulicama je vojska preuzimala nadzor i prolazniku, ako se neko pojavi posle ponoći, dovikuju sam jednom ‘’Stoj’’, a ako ovaj ne stane oni pucaju. Nije bilo šale. Od ponoći je ulicama Lime otuda vladao potpuni mir. Saobraćaj u Limi bio je veoma živ. Voze se sve vrste automobila, mnogi i bez krova i bez žmigavaca, šoferi pokazuju skretanja rukama, a jure koliko brže mogu, često prolaze i kroz crveno svetlo, ako vide da mogu. Uz to vozi se levom stranom, što je za mene predstavljalo zabunu. Neispravna kola se registruju dajući mito od oko 100 Sola službeniku i svi prolaze. Na ulicama Lime odvija se celokupan ljudski život. Tu se trguje, tu se ugovaraju poslovi, tu se spava, tu se rađaju i tu umiru. Tu je ‘’život u džungli’’.

Peruanci vole koridu, nasledili su je od Španaca. Jednoga dana Ilija Paunov, direktor Energoprojekta, koji su u Peruu preusmerili reku Piuru i, time stvorili plodno tle andskih padina prema Pacifiku i Velizar Savić, dopisnik NIN-a iz Južne Amerike, odveli su Mirka i mene na koridu, na kojoj je toreador Puga ubio devet bikova. Peruanci su padali u trans, a jedan stariji gospodin ispred nas se čak umokrio od uzbuđenja. Mi smo mislili da će umreti. Mirko i ja smo jedini navijali za bikove. Mirko Vlahović došao je u istu ustanovu, dve nedelje posle mene, kao instruktor za razvoj poljoprivrede.

Svakoga dana sam odlazio na plažu, posle datih instrukcija šta ko da radi i toga leta u Peruu, dok je kod nas bila zima, dobio sam ten bolji nego ikada u životu. Talasi na Pacifiku su veoma veliki i traju non-stop. Mnogi mladići uživaju na daskama na talasima, dok devojke u Tanga kostimima plivaju poput riba. Na Pacifiku nikada nema ni kiše ni snega, hiljadama godina, to je uticaj Humboltove struje. Te godine imao sam dva leta. Dok sam radio na univerzitetu video sam krompir veličine do 4 kg. Tamo sam, takođe, prvi put upoznao žitaricu Kinoa. Sada je ista veoma popularna namirnica u Kanadi.

Jedne subote dođe mi u posetu Mijo Rašić, poreklom iz Bosanskog Broda, koga sam prethodne godine upoznao u Mineapolisu. Došao je sa suprugom, Amerikankom, sa kojom je imao četiri kćerke, imenovane po našim rekama: Sava, Drava, Morava i Una. On je nekada živeo u Limi, a kada se oženio sa Amerikankom preselili su se u Ameriku. Mijo nas je odvezao na plažu oko 20 km južno od Lime. On je dobro plivao, a njegova gospođa sedela je u hladu i neprestano gledala gde je on. Mirko i ja videli smo scenu krađe, kakva se viđa samo jednom u životu. Mladić, Amerikanac, ležao je na pesku, zagrljen sa lepom Peruankom, ljubili su se i ništa nisu primetili kada su dvojica lopova pokupili sve njegove stvari iza njenih leđa. Kada su se osvestili da su njegove stvari nestale, skočili su obadvoje i počeli da viču iz svega glasa, a lopovi su već izmakli. Ona, Peruanka, ga je tada napustila, a on, Amerikanac, ostao je samo u kupaćim gaćama, na plaži udaljenoj 20 km od Lime, bez pasoša, bez hotelskog ključa i bez dolara u džepu, bez igde-ikoga poznatoga. Peruanka je bila saučesnica krađe, ona je u stvari namamila naivnog Amerikanca.

Taj gospodin, Mijo Rašić, zapretio je Hitleru da će organizovati pokret u Južnoj Americi protiv njega kada je Hitler napao Jugoslaviju, po čemu je postao lični prijatelj sa Titom i Kočom Popovićem. Kada je Mijo, sledeće godine, došao kod mene u posetu u Novi Sad, ja sam ga vozio u Beograd da se sretne sa Kočom Popovićem.

Jednoga dana senjora Noja me je zamolila da ja kuvam neko srpsko jelo, a ja šta ću drugo kao muškarac nego pasulj. Pitam je koliko će imati gostiju i ona mi reče oko 20. Imala je, rekla mi je, 144 živih u svojoj rodbini. Ja sa njom odem po prodavnicama u grad i kupimo 3 kg suvoga mesa i 3 kg pasulja, a kada se pasulj preko noći natopio morao sam ga kuvati u loncu od 30 litara. Na ručku nas je bilo 16, a general je bio veoma oprezan, nije smeo da se pošteno najede. Senjora Noja je uživala, bar kako je ona kazala.

KONAPS je negde u Novembru organizovao našu posetu gradiću Baranka, udaljenom oko 300 km od Lime. Mirka i mene vozio je šofer koji nije govorio engleski, a ni mi nismo bili dovoljno vični u španskom. Vozio nas je autostradom ‘’Amerikana’’, koja je bila potpuno prava dokle je pogled dopirao i šofer je jednoga trenutka zaspao i sleteo sa puta. Prednji točkovi džipa zarili su se u pesak, a Mirko je tom prilikom sa zadnjeg sedišta preleteo i udario glavom u šofer-šajbnu. Ozledio se i krvario, a mi zaboravili da ponesemo bilo šta od sredstava za prvu pomoć, koju smo inače doneli iz Novog Sada. U Baranki smo prenoćili jednu noć u veoma prljavom hotelu, jeli smo za doručak, ručak i večeru samo piletinu sa žara. To im je inače veoma ukusno. Ja sam držao jedno predavanje, za 12 Indijanaca, kojima, verujem ništa nije bilo jasno, a ni meni zašto nam je to bilo organizovano. Kada smo se narednog dana vraćali za Limu videli smo lokalnog taksistu, koji putnike, Indijance, nogama ugurava na zadnje sedišta da bi ih više stalo u auto. Izgledalo je grozno.

Najlepši doživljaj bio je poseta Kuskou i Maću-Piću. To nam je organizovao KONAPS, a na put smo išli: Luis Martinez, Mirko Vlahović i ja. Ambasador Luka Soldić nam je preporučio da posetimo u Kuskou Miroslava Marinkovića, koji je u Kuskou imao restoran ‘’Korikanča’’. Za Kusko smo leteli sa Aero Peru i sleteli na aerodrom na nadmorskoj visini 3450 m. Čim smo sleteli osetili smo razređen vazduh, sa nedostatkom kiseonika, teško smo disali i jedva došli do taksija. A u hotelu smo odmah dobili svaki po 2 litra čaja od koke. Taj čaj nam je pomogao da malo lakše dišemo, pa smo nakon sat vremena odšetali do Korikanče i našli Miroslava. On je toliko ličio na našega Čkalju, kao jaje na jaje. Ispričao nam je on svoj životni put, kako je sa suprugom i kćerkicom od tri godine dospeo u džunglu Perua, gde su pronašli živog supruginog oca i dodvorili ga do smrti. I dok su živeli u džungli, u šatoru koji su napravili od banana lišća, slušajući noću zvuke zmija i divljači, svi troje su plakali. Kada se Miroslav Indijancima dopao trgujući sa Lamama i gajeći paradajz, izabrali su ga za poglavicu. Posle toga dospeo je do stanja da je kupio kuću u gradu, a zatim je došlo vreme da otvori restoran i da mu prijatelji postanu lokalni advokati i lekari, a kćerka mu je studirala medicinu. Miroslav je još samo želeo da još jednom vidi svoje mesto Ub i Beograd, gde je radio kao graver. U Kuskou im je rođena druga kćerka i tu su ostali zauvek.

Kada smo se u Kuskou aklimatizovali i mogli normalno da dišemo uputili smo se vozom uskog koloseka u posetu čuvenom Maću-Piću, jednoj od najvećih svetskih turističkih atrakcija, sedištu Inka, koje je Pizaro potpuno opljačkao i sve Inka vladare na prevaru poubijao. Voz nas je dovezao u džunglu, uz reku Urubamba, koja teče neposredno uz Maću-Piću, a odatle smo se popeli pešice uz 14 strmih serpentina i obišli sve sačuvane građevine u kojima su Inke živeli, slušajući informacije vodiča uz čiju grupu smo se priključili. Zatim smo se odlučili da se penjemo na sam vrh Huakna-Piću, na koji se penju samo odvažni posetioci. Te godine čak oko 12 takvih skliznuli su niz litice visoke oko 900 m i pali u reku Urubambu. Slično se dešava svake godine. Nama je trebalo oko sat i po’ da bi se popeli, a ja sam za to vreme pojeo tri glukoza pilule. Na vrhu Huajna-Piću smo sedeli oko sat vremena, slušali životinjske zvuke iz okolne džungle i uživali u ambijentu, koji je 1911. godine otkrio profesor Jel Univerziteta Dr Hajram Bingam. Za silazak  nam je trebalo oko pola sata, ali je bilo strašnije nego prilikom penjanja, jer je šljunak izmicao ispod nogu, a zvuk Urubambe 900 m ispod nas delovao je stravično. Tokom toga dana šest puta su padale kratkotrajne kiše i izlazilo sunce. A kada smo se vraćali za Kusko i voz stao na jednoj stanici video sam Indijanca koji je čučao pored mravinjaka i jeo žive mrave, mravi inače mnogo veći nego kod nas. Noć se smračila i na okolnim brdima žmirkala su kućna svetla, koja su me potsećala na petrovdanske svitce u Bosni. U Kuskou smo našli kukuruz čije zrnevlje je veliko oko jednu inču. Naši vrapci ga ne bi mogli progutati. Doneo sam par zrna u Novi Sad.

Posetili smo još neke znamenitosti u bližoj okolini, mesto Pisak, na čijoj smo pijaci uživali gledajući rukotvorine Inka Indijanaca. Impresivna poseta svakako je manastiru Kustodia de la Marced, u kome se nalazi zlatna statua visine 130 sm, od 22,20 kg 22-karatnog zlata, rađena od 1720. do 1804. godine u stilu francuskog neoklasicizma i u baroku. Statua sadrži 1518 dijamanata i brilijanata i 615 bisera sastavljenih od rubina, smaragda i topaza. Inke su iza sebe ostavili zaista impresivna ostvarenja ‘’zlatne civilizacije’’.

Takođe smo posetili čuvene zidine koje su Inke gradili, zidali su ih bez maltera, a kamene ploče bile su ogromne i neke teške i po desetine tona, a stranice su im tako isklesane da su se apsolutno uklapale jedna u drugu. Ni nož se ne može uvući između tih kamenih blokova. Do dana današnjeg ostalo je nejasno odakle su Inke dovozili toliko kamenje, ako kamenoloma nema ni na 100 km udaljenosti, a tadašnja Inka civilizacija nije znala za točak i, kako su ih podizali ako nigde nisu nađene nikakve dizalice. O tim i sličnim građevinama Inka najviše je pisao Švajcarac Deniken.

Imali smo prilike da pomilujemo lamu. Lame su veoma umiljate životinje, plavih očiju, koje su Inke koristili za prenose tereta, koristili su njihovu vunu i meso i kože kada su ih klali. Slične lamama su i Alpake.

Novu godinu 1967. dočekao sam zajedno sa Rosio i oko stotinu njenih poznanika, a odmah ujutro, čim je sunce granulo, jedini ja otišao sam na plažu. Približavako se vreme povratka pa sam kćerkicama kupio Pančo ogrtače, a za suprugu mi je senjora Noja prodala narukvicu i tašnu od Lama kože u koju smo ugravirali Bosino ime. I pred sam odlazak ambasador Luka Soldić me je zamolio da ponesem diplomatski poštu, za Edvarda Kadelja, za čega su me službenici čekali u surčinskom aerodromu. Usput smo sletali u Panama sitiju, Kjurasau, Karakasu, Madridu, Cirihu i Amsterdamu. Napuštajući Limu, tamo je ostalo žarko leto, a u Cirihu nas je sačekala snežna oluja, zbog koje se avion teško približio pristanišnoj zgradi. U Amsterdamu me je sačekala supruga u hotelu Artur Fromer, a sutradan smo zajedno leteli za Beograd. Devojčice Staša  i Maja su mi se neizmerno obradovale, a Pončo im se veoma dopao.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: