детаљ слике: Трипзаза, ТОП-20-МНОГО ФОТО

ПЕРУ - ЗЕМЉА ИНКА

 

                Када сам у Октобру кренуо у тромесечну мисију техничке помоћи Републици Перу, у Војводини су се биле спустиле густе магле, па је авион за Амстрдам доста каснио. У Амстердаму су ме сачекали господа Олсон и Хансен из Данске, који су ме желели запослити као пројектанта у својој фирми АБЦ Хансен Интернешенел и они су ме испратили до поласка за Јужну Америку. Авион компаније КЛМ полетео је у 10 сати увече, а у Лисабону је падала јака киша. Полетевши од Лисабона над Атлантиком је била тотална помрчина, стјуардесе су само повремено пролазиле дуж авиона, а готово свих 360 путника су спавали. Ујутру, чим је зора забелела, авион се усмерио ка писти аеродрома Др Алберт Плесман Лучхевен, који је био уз сам Атлантик. А када сам излазио из авиона одмах ме је обухватила тропска спарина и замаглила ми фото-камеру. Када сам вадио карту у Компасу Јулкица ми је рекла да је острво Кјурасао рај на земљи, а када ме је запљуснула ова тропска влага помислио сам да је овде пакао. До зграде, удаљене свега око стотинак метара сви путници су прешли пешице, а у згради је радио клима уређај. Од пристанишне зграде до хотела Артур Фромер превезао је комби особље авиона и нас четрнаест путника, који смо на интерконтиненталном лету имали 24-сатну аклиматизацију. Хотелски базен ме је потпуно окрепио и тада сам Кјурасао осетио као рај, где су просечне годишње температуре 27⁰ С, са 360 сунчаних дана у години. Острво Кјурасао је величине 180 км², са 150.000 становника, петнаест националности, сматра се најздравијим местом у свету, под доминацијом је Холандије, главни град Виљемштад, имају европско образовање и немају неписмених, национални језик им је Папиементо, чијих неколико израза сам научио док сам боравио у хотелу. Сутрадан, када сам напуштао хотел поздравио сам особље на рецепцији на њиховом језику ‘’Маша данки’’ (Хвала вам) и ‘’А ја’’ (Довиђења). Напустили смо Рај на земљи.

 

                А када је авион КЛМ узлетео са аеродрома Др Алберт Плесман усмерио се према Венецуели, удаљеној свега око тридесетак миља. Надлетели смо венецуеланску реку Ориноко, град Каракас и језеро Маракаибо. Убрзо, затим нашли смо се изнад планинских врхова Кордиљера, а затим изнад Колумбије. Небо  је било ведро без облачка, када ми прилази стјуардеса и даје налепницу, на којој пише: ‘’Прелетели смо Екватор са КЛМ’’.

                Нас свега четрнаест путника у авиону ДЦ-10 и готово толико особља авиона, ја потпуно загледан у планинске врхове испод нас, када ми прилази пилот авиона и седа поред мене. Ја изненађен, погледам га и упитах га: ‘’Јесте ли ви пилот’’?, на чега ми он одговори потврдно. ‘’А ко сада пилотира’’?, упитах га ја даље. ‘’Аутоматски пилот’’, одговори ми и предложи да ме одведе у кабину. ‘’Врло радо’’, Ја устадох, одведе ме он и понуди да седнем на његово место. Заиста, десно је седео механичар, који је помоћни пилот за случајеве потребе. Њему сам се јавио, сео на пилотско место и посматрао силне инструменте. Авион је летео мирно, чули су се само звуци мотора.

                Када сам напустио пилотску кабину и вратио се на своје седиште пилот је такође поново сео поред мене. Он је знао да сам из Југославије и након краћег ћутања, упита ме: ‘’Шта ће бити када Тито умре’’? Ја, опет мало збуњен и без размишљања одговорих му: ‘’Сахранићемо га о државном трошку’’. То пилота збуни, он устаде и без икаквог одговора оде у своју кабину. Ја сам му само довикнуо: ‘’Екскјуз ми, Ај ем сори’’ (извините, жао ми је). Убрзо смо слетели на аеродром Кито-а, главног града Еквадора. Тај аеродром је на надморској висини од 2830 м, а налази се у долини између високих планина. Ту је ушло неколико путника и лет је продужен за Лиму, Перу. Одатле је све време летео изнад обале Пацифика, за које време сам се ја загледао у непрегледно плаветнило Пацифика, испод нас.

На аеродрому Хорхе Ћавез, у Лими, сачекали су ме службеници амбасаде и извели напоље чак без царинске и пасошке контроле. Довезли су ме у најлепши део града звани Мирафлорес, где су ме предали госпођи Ноји, код које су ми резервисали смештај, свега четврта кућа од наше амбасаде. Сењора Ноја издавала је апартмане, чак са шест чланова послуге, међу којима Сењор Пасквал, који је свакодневно сервирао јела. Он је био диван и тражио је да га учим српски. Муж сењоре Ноје био је активни генерал, Министар авијације перуанске армије. Њега сам ретко виђао, он је рано одлазио, а касно долазио. Сењора Ноја је уз сваки мој оброк седела уз мене и волела је да причамо. Њихов апартман био је изванредно леп и чист - перфектан.

Већ сутрадан сам отишао у установу КОНАПС, која ме је ангажовала за помоћ пекарској индустрији Перуа. То је научно-истраживачки институт, који је сарађивао са локалним универзитетом. У КОНАПС-у су ме дочекали Луис Мартинез и Мис Нели. Они су одређени да буду моји сарадници. За писање извештаја сарадница ми је била Мис Росио, млада и прелепа девојка, мелескиња. Прве вечери Луис и Нели су ме извели на вечеру у ресторан изнад Пацифика, а следећег дана додељен ми је шофер са фолцвагеном, бубом. Био је то један веома симпатични црнац, веома тих и веома послушан. Он ме је почео одвозити кући и ујутро долазити по мене, а удаљеност до Конапса била је свега нешто више од једног километра. Док сам ја радио, или био у апартману, он је све време седео у колима и дремао. Мени га је било жао, па  сам га након десетак дана отказао, јер ми заиста није био потребан, мада ми је касније колега Мирко рекао да сам погрешио, јер том’ црнцу би ја одговарао да чекајући на мене он може доста да спава. А ја сам опет, често проводио време на плажи, па нисам желео да га злоупотребљавам, а желео сам и да пешачим лепим улицама, пуним цвећа. Пар дана касније Луис Мартинез ми је заказао посету код генералног директора, активног војног генерала. Али, научио ме је две реченице на шпанском језику како да се обратим генералу када уђем, а те реченице биле су у ствари изрека да ја волим жене са лепим грудима, што ја нисам знао. Када сам тако поздравио генерала, он се од срца насмејао и загрлио ме.

Другога дана боравка у Лими пролазећи испред наше амбасаде, амбасадор господин Лука Солдић видео ме је кроз прозор и позвао да дођем. И тада смо се упознали и испричали, а ја сам свој новац у готовини, који ми је дат за три месеца боравка у Перуу, предао на чување благајнику амбасаде. Сво особље амбасаде били су дивни према мени, кад год смо се видели. Код амбасадора сам навраћао врло често и он би ме позивао кад’ год ме је видео.

Када сам прво јутро освануо у Перуу и изашао напоље изненадило ме је сунце, које је ишло од истока мени са леве стране. У први мах сам се зачудио, а затим сам схватио да сам стигао на јужну полулопту, испод Екватора. Тих дан информисан сам да је у Перуу у то време сваке ноћи, од поноћи до ујутро, владао полицијски час. У то време на улицама је војска преузимала надзор и пролазнику, ако се неко појави после поноћи, довикују сам једном ‘’Стој’’, а ако овај не стане они пуцају. Није било шале. Од поноћи је улицама Лиме отуда владао потпуни мир. Саобраћај у Лими био је веома жив. Возе се све врсте аутомобила, многи и без крова и без жмигаваца, шофери показују скретања рукама, а јуре колико брже могу, често пролазе и кроз црвено светло, ако виде да могу. Уз то вози се левом страном, што је за мене представљало забуну. Неисправна кола се региструју дајући мито од око 100 Сола службенику и сви пролазе. На улицама Лиме одвија се целокупан људски живот. Ту се тргује, ту се уговарају послови, ту се спава, ту се рађају и ту умиру. Ту је ‘’живот у џунгли’’.

Перуанци воле кориду, наследили су је од Шпанаца. Једнога дана Илија Паунов, директор Енергопројекта, који су у Перуу преусмерили реку Пиуру и, тиме створили плодно тле андских падина према Пацифику и Велизар Савић, дописник НИН-а из Јужне Америке, одвели су Мирка и мене на кориду, на којој је тореадор Пуга убио девет бикова. Перуанци су падали у транс, а један старији господин испред нас се чак умокрио од узбуђења. Ми смо мислили да ће умрети. Мирко и ја смо једини навијали за бикове. Мирко Влаховић дошао је у исту установу, две недеље после мене, као инструктор за развој пољопривреде.

Свакога дана сам одлазио на плажу, после датих инструкција шта ко да ради и тога лета у Перуу, док је код нас била зима, добио сам тен бољи него икада у животу. Таласи на Пацифику су веома велики и трају нон-стоп. Многи младићи уживају на даскама на таласима, док девојке у Танга костимима пливају попут риба. На Пацифику никада нема ни кише ни снега, хиљадама година, то је утицај Хумболтове струје. Те године имао сам два лета. Док сам радио на универзитету видео сам кромпир величине до 4 кг. Тамо сам, такође, први пут упознао житарицу Киноа. Сада је иста веома популарна намирница у Канади.

Једне суботе дође ми у посету Мијо Рашић, пореклом из Босанског Брода, кога сам претходне године упознао у Минеаполису. Дошао је са супругом, Американком, са којом је имао четири кћерке, именоване по нашим рекама: Сава, Драва, Морава и Уна. Он је некада живео у Лими, а када се оженио са Американком преселили су се у Америку. Мијо нас је одвезао на плажу око 20 км јужно од Лиме. Он је добро пливао, а његова госпођа седела је у хладу и непрестано гледала где је он. Мирко и ја видели смо сцену крађе, каква се виђа само једном у животу. Младић, Американац, лежао је на песку, загрљен са лепом Перуанком, љубили су се и ништа нису приметили када су двојица лопова покупили све његове ствари иза њених леђа. Када су се освестили да су његове ствари нестале, скочили су обадвоје и почели да вичу из свега гласа, а лопови су већ измакли. Она, Перуанка, га је тада напустила, а он, Американац, остао је само у купаћим гаћама, на плажи удаљеној 20 км од Лиме, без пасоша, без хотелског кључа и без долара у џепу, без игде-икога познатога. Перуанка је била саучесница крађе, она је у ствари намамила наивног Американца.

Тај господин, Мијо Рашић, запретио је Хитлеру да ће организовати покрет у Јужној Америци против њега када је Хитлер напао Југославију, по чему је постао лични пријатељ са Титом и Кочом Поповићем. Када је Мијо, следеће године, дошао код мене у посету у Нови Сад, ја сам га возио у Београд да се сретне са Кочом Поповићем.

Једнога дана сењора Ноја ме је замолила да ја кувам неко српско јело, а ја шта ћу друго као мушкарац него пасуљ. Питам је колико ће имати гостију и она ми рече око 20. Имала је, рекла ми је, 144 живих у својој родбини. Ја са њом одем по продавницама у град и купимо 3 кг сувога меса и 3 кг пасуља, а када се пасуљ преко ноћи натопио морао сам га кувати у лонцу од 30 литара. На ручку нас је било 16, а генерал је био веома опрезан, није смео да се поштено наједе. Сењора Ноја је уживала, бар како је она казала.

КОНАПС је негде у Новембру организовао нашу посету градићу Баранка, удаљеном око 300 км од Лиме. Мирка и мене возио је шофер који није говорио енглески, а ни ми нисмо били довољно вични у шпанском. Возио нас је аутострадом ‘’Американа’’, која је била потпуно права докле је поглед допирао и шофер је једнога тренутка заспао и слетео са пута. Предњи точкови џипа зарили су се у песак, а Мирко је том приликом са задњег седишта прелетео и ударио главом у шофер-шајбну. Озледио се и крварио, а ми заборавили да понесемо било шта од средстава за прву помоћ, коју смо иначе донели из Новог Сада. У Баранки смо преноћили једну ноћ у веома прљавом хотелу, јели смо за доручак, ручак и вечеру само пилетину са жара. То им је иначе веома укусно. Ја сам држао једно предавање, за 12 Индијанаца, којима, верујем ништа није било јасно, а ни мени зашто нам је то било организовано. Када смо се наредног дана враћали за Лиму видели смо локалног таксисту, који путнике, Индијанце, ногама угурава на задње седишта да би их више стало у ауто. Изгледало је грозно.

Најлепши доживљај био је посета Кускоу и Маћу-Пићу. То нам је организовао КОНАПС, а на пут смо ишли: Луис Мартинез, Мирко Влаховић и ја. Амбасадор Лука Солдић нам је препоручио да посетимо у Кускоу Мирослава Маринковића, који је у Кускоу имао ресторан ‘’Кориканча’’. За Куско смо летели са Аеро Перу и слетели на аеродром на надморској висини 3450 м. Чим смо слетели осетили смо разређен ваздух, са недостатком кисеоника, тешко смо дисали и једва дошли до таксија. А у хотелу смо одмах добили сваки по 2 литра чаја од коке. Тај чај нам је помогао да мало лакше дишемо, па смо након сат времена одшетали до Кориканче и нашли Мирослава. Он је толико личио на нашега Чкаљу, као јаје на јаје. Испричао нам је он свој животни пут, како је са супругом и кћеркицом од три године доспео у џунглу Перуа, где су пронашли живог супругиног оца и додворили га до смрти. И док су живели у џунгли, у шатору који су направили од банана лишћа, слушајући ноћу звуке змија и дивљачи, сви троје су плакали. Када се Мирослав Индијанцима допао тргујући са Ламама и гајећи парадајз, изабрали су га за поглавицу. После тога доспео је до стања да је купио кућу у граду, а затим је дошло време да отвори ресторан и да му пријатељи постану локални адвокати и лекари, а кћерка му је студирала медицину. Мирослав је још само желео да још једном види своје место Уб и Београд, где је радио као гравер. У Кускоу им је рођена друга кћерка и ту су остали заувек.

Када смо се у Кускоу аклиматизовали и могли нормално да дишемо упутили смо се возом уског колосека у посету чувеном Маћу-Пићу, једној од највећих светских туристичких атракција, седишту Инка, које је Пизаро потпуно опљачкао и све Инка владаре на превару поубијао. Воз нас је довезао у џунглу, уз реку Урубамба, која тече непосредно уз Маћу-Пићу, а одатле смо се попели пешице уз 14 стрмих серпентина и обишли све сачуване грађевине у којима су Инке живели, слушајући информације водича уз чију групу смо се прикључили. Затим смо се одлучили да се пењемо на сам врх Хуакна-Пићу, на који се пењу само одважни посетиоци. Те године чак око 12 таквих склизнули су низ литице високе око 900 м и пали у реку Урубамбу. Слично се дешава сваке године. Нама је требало око сат и по’ да би се попели, а ја сам за то време појео три глукоза пилуле. На врху Хуајна-Пићу смо седели око сат времена, слушали животињске звуке из околне џунгле и уживали у амбијенту, који је 1911. године открио професор Јел Универзитета Др Хајрам Бингам. За силазак  нам је требало око пола сата, али је било страшније него приликом пењања, јер је шљунак измицао испод ногу, а звук Урубамбе 900 м испод нас деловао је стравично. Током тога дана шест пута су падале краткотрајне кише и излазило сунце. А када смо се враћали за Куско и воз стао на једној станици видео сам Индијанца који је чучао поред мравињака и јео живе мраве, мрави иначе много већи него код нас. Ноћ се смрачила и на околним брдима жмиркала су кућна светла, која су ме потсећала на петровданске свитце у Босни. У Кускоу смо нашли кукуруз чије зрневље је велико око једну инчу. Наши врапци га не би могли прогутати. Донео сам пар зрна у Нови Сад.

Посетили смо још неке знаменитости у ближој околини, место Писак, на чијој смо пијаци уживали гледајући рукотворине Инка Индијанаца. Импресивна посета свакако је манастиру Кустодиа де ла Марцед, у коме се налази златна статуа висине 130 см, од 22,20 кг 22-каратног злата, рађена од 1720. до 1804. године у стилу француског неокласицизма и у бароку. Статуа садржи 1518 дијаманата и брилијаната и 615 бисера састављених од рубина, смарагда и топаза. Инке су иза себе оставили заиста импресивна остварења ‘’златне цивилизације’’.

Такође смо посетили чувене зидине које су Инке градили, зидали су их без малтера, а камене плоче биле су огромне и неке тешке и по десетине тона, а странице су им тако исклесане да су се апсолутно уклапале једна у другу. Ни нож се не може увући између тих камених блокова. До дана данашњег остало је нејасно одакле су Инке довозили толико камење, ако каменолома нема ни на 100 км удаљености, а тадашња Инка цивилизација није знала за точак и, како су их подизали ако нигде нису нађене никакве дизалице. О тим и сличним грађевинама Инка највише је писао Швајцарац Деникен.

Имали смо прилике да помилујемо ламу. Ламе су веома умиљате животиње, плавих очију, које су Инке користили за преносе терета, користили су њихову вуну и месо и коже када су их клали. Сличне ламама су и Алпаке.

Нову годину 1967. дочекао сам заједно са Росио и око стотину њених познаника, а одмах ујутро, чим је сунце грануло, једини ја отишао сам на плажу. Приближавако се време повратка па сам кћеркицама купио Панчо огртаче, а за супругу ми је сењора Ноја продала наруквицу и ташну од Лама коже у коју смо угравирали Босино име. И пред сам одлазак амбасадор Лука Солдић ме је замолио да понесем дипломатски пошту, за Едварда Кадеља, за чега су ме службеници чекали у сурчинском аеродрому. Успут смо слетали у Панама ситију, Кјурасау, Каракасу, Мадриду, Цириху и Амстердаму. Напуштајући Лиму, тамо је остало жарко лето, а у Цириху нас је сачекала снежна олуја, због које се авион тешко приближио пристанишној згради. У Амстердаму ме је сачекала супруга у хотелу Артур Фромер, а сутрадан смо заједно летели за Београд. Девојчице Сташа  и Маја су ми се неизмерно обрадовале, а Пончо им се веома допао.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: