TROJIČKI  MIR

         

„Сопоћанска кула“ Сопоћанско „Успење Богородице“ диже, или успиње у небо задужбину краља Стефана Уроша I, храм Свете Тројице, а на тлу остаје траг једнобродне базилике, остају проскомидија и ђаконикон, остаје припрата, остаје кула-звоник.

- Znaš li ti da se ovde, između Kablara i onog brda što se zove Debela gora, krajem devetnaestog veka, obrušila velika zemlja i potpuno pregradila Moravu.-

Počinje naše druženje sa planinarskim zaljubljenikom, Goranom Nikolićem, koji nas, malu grupu ovčarsko-kablarskih zaljubljenika, vodi peške ka manastiru Svete Trojice na Ovčaru. Prelazimo preko starog korita reke, u kome sad ima vode za po neku veću čašu. Vertikalno odsečene kablarske litice podsećaju da obrušavanje uvek može da se ponovi i da je čovek samo trenutni podstanar prirode.

          - Napravilo se tada ogromno jezero...- nastavlja Goran.- … skroz gore prema Požegi, Arilju, Kosjeriću. Naravno, zemljana ustava nije mogla dugo to da izdrži. O Mitrovdanu, hajdučkom rastanku, 1896. godine rastala se i ona sama od sebe. Sve nizvodno je potopljeno, među njima i hram Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku.-

          - Mi mu sad dođemo kao hajdučki sastanak.

          - Skoro, mada, daleko je Đurđevdan.

 

Lagano počinje uspon na Ovčar. Iskusnim, umerenim tempom Goran nas vodi uz Trojički potok, trasom starog, kolskog zemljanog puta, kojim su nekada carevale volovske zaprege. Prostor je zaposednut visokim tankim, bukovim stablima, kao kulama nekim. Naviše, pridružuju se i grab, cer i jasen. Grane i krošnje počinju tek na desetak metara od zemlje. Elegancija i sklad kao u Sopoćanima.

Ostaci kamenog mosta jedini su tragovi prisustva čoveka. Da, i jedna stara veš mašina, neznano kako dospela do te visine.

Blagoveštenski manastir,  sasvim dole u Ovčar Banji, izgleda već kao maketa, vrh Kablara postaje prvi komšija na horizontu. Kapi znoja odvaljuju se polako sa čela, mislim se, kako li su mučeni vočići soptali uzbrdo.

„Ojs-naaaaa, Rudonja, đe ćeš Šaronja!“ kao da odzvanja dovikivanje seljaka usekom Trojičkog potoka. Isto gledamo mi, kao i nekad oni. Daleki glasovi, zamrli životi.

 

Kameni zidovi muškog manastira Svete Trojice već se sasvim jasno vide. U dvorište ulazimo po-red moćnog zvonika-kule od crvene opeke. Dočekuje nas jeromonah Orsisije, inače Ivanjičanin rodom.

Čitav put i ne tako mali uspon nagrađeni su prizorom koji se sad otvara pred nama. Gledamo, ne trepćemo. Blagosloveni sklad prirode, crkve i manastirskih zgrada, otvaraju u meni i poslednju poru duše. Ako je išta i bilo zatvoreno, sad je na slobodi.

Profilisani kameni dovratnik ulaza u manastirsku crkvu mazim šakom. Hrapavost sige šašolji mi dlan. Ljubim taj kamen, kao čovek koji veruje u uzvišenost građenja, u majstorstvo kamenorezaca.

Idem troprstom od čela na dole, pa desno i u levo, ulazim u crkvu. Sva unutrašnjost ovog jednobrodnog hrama stremi uvis, ka kupoli. Sve je mirno, nestvarno tiho.   Belim zidovima bez fresaka, gospodari visoki, oltarski ikonostas. Misli idu svojim tokom, daleko, daleko izvan ovog prostora i ko zna u kojim sve pravcima. Telo i um zaposeo je potpuni mir.

           - Hoćemo li hajduci, nazad.- ne pita, nego komanduje na kraju Goran.

 

Krećemo, prolazimo pored vekova, napuštamo prostor gde je Srpstvo od polovine šesnaestog veka nalazilo svoju utehu i hrabrilo se, krećući se u svojoj pečalnoj istoriji od jedne do druge nevolje, posrćući, pa se dižući, pa opet, i opet.

Uzbudljiva mi je pomisao da gledam isto što i naši preci, kao da ih i čujem, da li su nas zamišljali ovako. Ne znam, ali sećati se njih, valja stalno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: