ТРОЈИЧКИ  МИР

         

„Сопоћанска кула“ Сопоћанско „Успење Богородице“ диже, или успиње у небо задужбину краља Стефана Уроша I, храм Свете Тројице, а на тлу остаје траг једнобродне базилике, остају проскомидија и ђаконикон, остаје припрата, остаје кула-звоник.

- Знаш ли ти да се овде, између Каблара и оног брда што се зове Дебела гора, крајем деветнаестог века, обрушила велика земља и потпуно преградила Мораву.-

Почиње наше дружење са планинарским заљубљеником, Гораном Николићем, који нас, малу групу овчарско-кабларских заљубљеника, води пешке ка манастиру Свете Тројице на Овчару. Прелазимо преко старог корита реке, у коме сад има воде за по неку већу чашу. Вертикално одсечене кабларске литице подсећају да обрушавање увек може да се понови и да је човек само тренутни подстанар природе.

          - Направило се тада огромно језеро...- наставља Горан.- … скроз горе према Пожеги, Ариљу, Косјерићу. Наравно, земљана устава није могла дуго то да издржи. О Митровдану, хајдучком растанку, 1896. године растала се и она сама од себе. Све низводно је потопљено, међу њима и храм Вазнесења Господњег у Чачку.-

          - Ми му сад дођемо као хајдучки састанак.

          - Скоро, мада, далеко је Ђурђевдан.

 

Лагано почиње успон на Овчар. Искусним, умереним темпом Горан нас води уз Тројички поток, трасом старог, колског земљаног пута, којим су некада царевале воловске запреге. Простор је запоседнут високим танким, буковим стаблима, као кулама неким. Навише, придружују се и граб, цер и јасен. Гране и крошње почињу тек на десетак метара од земље. Елеганција и склад као у Сопоћанима.

Остаци каменог моста једини су трагови присуства човека. Да, и једна стара веш машина, незнано како доспела до те висине.

Благовештенски манастир,  сасвим доле у Овчар Бањи, изгледа већ као макета, врх Каблара постаје први комшија на хоризонту. Капи зноја одваљују се полако са чела, мислим се, како ли су мучени вочићи соптали узбрдо.

„Ојс-нааааа, Рудоња, ђе ћеш Шароња!“ као да одзвања довикивање сељака усеком Тројичког потока. Исто гледамо ми, као и некад они. Далеки гласови, замрли животи.

 

Камени зидови мушког манастира Свете Тројице већ се сасвим јасно виде. У двориште улазимо по-ред моћног звоника-куле од црвене опеке. Дочекује нас јеромонах Орсисије, иначе Ивањичанин родом.

Читав пут и не тако мали успон награђени су призором који се сад отвара пред нама. Гледамо, не трепћемо. Благословени склад природе, цркве и манастирских зграда, отварају у мени и последњу пору душе. Ако је ишта и било затворено, сад је на слободи.

Профилисани камени довратник улаза у манастирску цркву мазим шаком. Храпавост сиге шашољи ми длан. Љубим тај камен, као човек који верује у узвишеност грађења, у мајсторство каменорезаца.

Идем тропрстом од чела на доле, па десно и у лево, улазим у цркву. Сва унутрашњост овог једнобродног храма стреми увис, ка куполи. Све је мирно, нестварно тихо.   Белим зидовима без фресака, господари високи, олтарски иконостас. Мисли иду својим током, далеко, далеко изван овог простора и ко зна у којим све правцима. Тело и ум запосео је потпуни мир.

           - Хоћемо ли хајдуци, назад.- не пита, него командује на крају Горан.

 

Крећемо, пролазимо поред векова, напуштамо простор где је Српство од половине шеснаестог века налазило своју утеху и храбрило се, крећући се у својој печалној историји од једне до друге невоље, посрћући, па се дижући, па опет, и опет.

Узбудљива ми је помисао да гледам исто што и наши преци, као да их и чујем, да ли су нас замишљали овако. Не знам, али сећати се њих, ваља стално.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: