POETSKO JUTRENjE

(Milica Jeftimijević Lilić: O Kosovu opet (i nove pesme), Panorama – Jedinstvo, Priština/ Kosovska Mitrovica, 2019)

Recenzent: msr Milica Milenković 

U svojoj novoj zbirci pesama, objedinjujući stare i nove pesme, pesnikinja Milica Jeftimijević Lilić peva O Kosovu opet, potencirajući odrednicom „opet“ idejni kontekst ne samo formalno ponovljenih već i novih pesama koje dolaze kao skladna dopuna prethodno publikovanoj poeziji ovde smeštenoj u dva ciklusa: „O Kosovu opet“ i „Povratak u Metohiju“. Šta je to što opet nagoni jednu pesnikinju da ponovi svoje stihove, objavi ih iznova u knjizi i time pošalje još jednom njihovu poruku čitaocima? Da li je to samo lični odnos prema pesmama, estetski kriterijum ili zahtev aktuelnog istorijskog trenutka o kome će već uvodnom pesmom „Ako te otuđe“ Jeftimijević Lilić i propevati: „Ako te otuđe, zamreće/ Molitve apostola pred Tvorcem,/ Oslepeće Trojeručica svevida/ A progledaće Dečanski/ Da zlo vidi./ / Ako te odseku,/ Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu/ Jer nema sile da tu ranu spoji.“

Apokaliptično zvuči anafora pesnikinje „ako te otuđe“, njenim se otkrovenjem u stihovima, u domenima nebeskih poredaka i poređenja sa svetootačkim čudima, otvara polje emocije bola zbog naslućenog budućeg potpunog razjedinjenja identiteta našeg naroda. Nema čuda koje nam ostaje i koje može da se zbije kada, poput odsečene ruke, odseku deo srpske teritorije. To će poremetiti celo, jungovski rečeno, kolektivno nesvesno i arhetipsko u nama: „Nikada više nećemo biti svoji, celi/ Niti će biti isti svemir vasceli.“

Slično otvaranju prvog ciklusa u kojem pesme svedoče o toliko puta istorijski ponovljenom trenutku kroz sintagmu „već viđen“, „Povratak u Metohiju“ opisuje stanje raspetosti između onoga što je želja i što je istina: „Povratak u Metohiju je bolan/ Toliko lepote, a tuđa“. Tuđa je zemlja koja je do juče bila srce jednog naroda. Ona je nedostižna duhovna lepota oduvek, a sada je njena uzvišenost i fizički udaljena od naših bića. „Obrnuto sve je u ovom dobu“, parolično kazuje Jeftimijević Lilić – iščašena stvarnost ogrehovljenim rukama ljudi inicira egzil kao fokus iz kojeg su ispevani stihovi pred nama. Deskripcijom u stihovima, između savremenog i tradicije, kroz lično viđenje individualnih sudbina „u srcu nomada“, prikazana je stvarnost kao „teatar apsurda pokretnih senki“, čime je besmisao materijalnog sveta postavljen nasuprot nečemu što je statično i mitološki, legendarno i zavetno ustanovljeno kao mesto kome se, kuda god da krenemo, vraćamo ponovo.

Milica Jeftimijević Lilić udes našeg naroda ne sagledava subjektivno već objektivno opevajući porinuća savremenih generacija kroz prizmu niza biblijskih slika čime se eshatološko vreme sluti kao vreme današnje: „Topi se Veliki Glečer/ Sam sobom zapaljen i plovi,/ Daleko niz polja čuje se tutanj/ A mali potok u veći uvire./ / Gutaju ogromna usta svet/ Ko Egziperijev šešir slona...“ („Pena bezumne gladi“) „Pasivni saučesnici“ u zlu koje je zadesilo svet okupljeni oko ekrana televizora, kompjutera i mobilnih telefona, skloni svim smrtnim grehovima, sa penom bezumne gladi na ustima, uspavani i hipnotisani, skloni padu u svim pravcima – to je slika savremenih ljudi u ovoj poeziji koji ni sami sebe ne mogu da odbrane od naleta stvarnosti, a kamoli da učine nešto za spasenje ovog sveta. Je li to poslednje vreme, s pravom indirektno postavlja pitanje Milice Jeftimijević Lilić – šta čovek svestan svega toga može da učini sem da kao Noje „napravi barku,/ Izroni iz okeana smrti.“ ostane „u čistom sebi,/ Smolom bola zatopi vrata –/ Neka niko surov/ Ni zao ne uđe.“

Ako već kao oponent stvarnosti stoji hipnotički san, onda je jedini izlazak iz njega – buđenje. A to buđenje je u poeziji Milice Jeftimijević Lilić njeno jutrenje, „lirska supstanca duše/ što kaplje iz onih reči“, koja pesme ove knjige pretvara u molitve i svetlost kroz „Skriveni priziv bića/ Što oglasi se nenadno/ I nađe put do svesti,/ Rasvetli tamninu dnevi.“ Svetlost nasuprot tami čest je motiv ove zbirke, ona dolazi kao supstrat buđenja, jutra i dana.

Zbirka pesama O Kosovu opet (i nove pesme), kompozicijski je uređena jednim dramatičnim spletom motiva gde se kao uvodni prikazuju motivi mraka i tame koji prete da progutaju svetlost. Zatim imamo unutrašnju dramu lirskog subjekta prikazanu kroz iskrenje misli o somnabulnoj stvarnosti, pravoslavnoj dogmi i savremenom čoveku. Misli se pretvaraju u reči i nastaju pesme koje su zapravo odgonetanje dubokih filozofskih pitanja koje postavlja pesnikinja prikazujući se njegoševski dostojnom pevanja o novoj luči mikrokozma. Već u „starim pesmama“ kulminira duhovna borba kroz spoznanje ličnog identiteta i osećanje apsolutne ljubavi, a sa ciklusom „Nove pesme“ ona se iznova obznanjuje rodoljubivo-duhovnom „Ljubav je meni“ u kojoj se kroz refleksije o ljubavi prema rodu dolazi do ljubavi prema Hristu da bi se one dve spojile u završnim stihovima: „ljubav je meni sveto povesmo/ i Pčela Bela s Drva Poznanja/ doletela.“ Bela Pčela kao rodonačelnica iniciraće niz narednih pesama u kojima se slavi sretenje majke sa svojim plodom, a potom se nastavljaju susretanja pesnikinje sa Predragom Jakšićem, Aleksom Šantićem, Braćom Sokolović, Carigradom, Bakuom, Elkom Njagolovom, Miloradom Pavićem kojima su pesme posvećene. U ciklusu „Nove pesme“ razlikujemo tematsko-motivski podeljene nizove pesama od kojih jedan čine tri pesme, prikazujući se u tom sledu, jedna za drugom, poput najlepših bisera: „Biće ljubavi“, „Istina ljubavi šta je“ i „Sumnja ljubav umnoži“. Pesnikinja nam indirektno otkriva da sveobrazna ljubav podrazumeva i svesno i nesvesno stanje, veru i sumnju, svetlost i mrak, uzimanje i davanje, večito raspeće čoveka.

O Kosovu opet (i nove pesme) izuzetna je zbirka pesama poetskog nadahnuća pesnikinje Jeftimijević Lilić kojom je čitalac pozvan da se suoči sa kolektivnom unutrašnjom i egzistencijalnom dramom oslikanom u metafori otuđenja Kosova i Metohije kao otuđenja dela sopstvenog tela. Dok pogruženo preispituje svet i sebe u svom poetskom jutrenju, Milica Jeftimijević Lilić vaskrsava kroz bol gradeći svojom poezijom novi Damask za sve unižene i prokažene, jer iako „ima i među nama zlomislećih i činiće/ što i svi zli“ njena „misao niče u novim/ nevinim srcima“. To je pesničko ispunjenjeKosovskog zaveta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: