ПОЕТСКО ЈУТРЕЊЕ

(Милица Јефтимијевић Лилић: О Косову опет (и нове песме), Панорама – Јединство, Приштина/ Косовска Митровица, 2019)

Рецензент: мср Милица Миленковић 

У својој новој збирци песама, обједињујући старе и нове песме, песникиња Милица Јефтимијевић Лилић пева О Косову опет, потенцирајући одредницом „опет“ идејни контекст не само формално поновљених већ и нових песама које долазе као складна допуна претходно публикованој поезији овде смештеној у два циклуса: „О Косову опет“ и „Повратак у Метохију“. Шта је то што опет нагони једну песникињу да понови своје стихове, објави их изнова у књизи и тиме пошаље још једном њихову поруку читаоцима? Да ли је то само лични однос према песмама, естетски критеријум или захтев актуелног историјског тренутка о коме ће већ уводном песмом „Ако те отуђе“ Јефтимијевић Лилић и пропевати: „Ако те отуђе, замреће/ Молитве апостола пред Творцем,/ Ослепеће Тројеручица свевида/ А прогледаће Дечански/ Да зло види./ / Ако те одсеку,/ Нећемо зацелити ко рука Дамаскину/ Јер нема силе да ту рану споји.“

Апокалиптично звучи анафора песникиње „ако те отуђе“, њеним се откровењем у стиховима, у доменима небеских поредака и поређења са светоотачким чудима, отвара поље емоције бола због наслућеног будућег потпуног разједињења идентитета нашег народа. Нема чуда које нам остаје и које може да се збије када, попут одсечене руке, одсеку део српске територије. То ће пореметити цело, јунговски речено, колективно несвесно и архетипско у нама: „Никада више нећемо бити своји, цели/ Нити ће бити исти свемир васцели.“

Слично отварању првог циклуса у којем песме сведоче о толико пута историјски поновљеном тренутку кроз синтагму „већ виђен“, „Повратак у Метохију“ описује стање распетости између онога што је жеља и што је истина: „Повратак у Метохију је болан/ Толико лепоте, а туђа“. Туђа је земља која је до јуче била срце једног народа. Она је недостижна духовна лепота одувек, а сада је њена узвишеност и физички удаљена од наших бића. „Обрнуто све је у овом добу“, паролично казује Јефтимијевић Лилић – ишчашена стварност огреховљеним рукама људи иницира егзил као фокус из којег су испевани стихови пред нама. Дескрипцијом у стиховима, између савременог и традиције, кроз лично виђење индивидуалних судбина „у срцу номада“, приказана је стварност као „театар апсурда покретних сенки“, чиме је бесмисао материјалног света постављен насупрот нечему што је статично и митолошки, легендарно и заветно установљено као место коме се, куда год да кренемо, враћамо поново.

Милица Јефтимијевић Лилић удес нашег народа не сагледава субјективно већ објективно опевајући поринућа савремених генерација кроз призму низа библијских слика чиме се есхатолошко време слути као време данашње: „Топи се Велики Глечер/ Сам собом запаљен и плови,/ Далеко низ поља чује се тутањ/ А мали поток у већи увире./ / Гутају огромна уста свет/ Ко Егзиперијев шешир слона...“ („Пена безумне глади“) „Пасивни саучесници“ у злу које је задесило свет окупљени око екрана телевизора, компјутера и мобилних телефона, склони свим смртним греховима, са пеном безумне глади на устима, успавани и хипнотисани, склони паду у свим правцима – то је слика савремених људи у овој поезији који ни сами себе не могу да одбране од налета стварности, а камоли да учине нешто за спасење овог света. Је ли то последње време, с правом индиректно поставља питање Милице Јефтимијевић Лилић – шта човек свестан свега тога може да учини сем да као Ноје „направи барку,/ Изрони из океана смрти.“ остане „у чистом себи,/ Смолом бола затопи врата –/ Нека нико суров/ Ни зао не уђе.“

Ако већ као опонент стварности стоји хипнотички сан, онда је једини излазак из њега – буђење. А то буђење је у поезији Милице Јефтимијевић Лилић њено јутрење, „лирска супстанца душе/ што капље из оних речи“, која песме ове књиге претвара у молитве и светлост кроз „Скривени призив бића/ Што огласи се ненадно/ И нађе пут до свести,/ Расветли тамнину дневи.“ Светлост насупрот тами чест је мотив ове збирке, она долази као супстрат буђења, јутра и дана.

Збирка песама О Косову опет (и нове песме), композицијски је уређена једним драматичним сплетом мотива где се као уводни приказују мотиви мрака и таме који прете да прогутају светлост. Затим имамо унутрашњу драму лирског субјекта приказану кроз искрење мисли о сомнабулној стварности, православној догми и савременом човеку. Мисли се претварају у речи и настају песме које су заправо одгонетање дубоких филозофских питања које поставља песникиња приказујући се његошевски достојном певања о новој лучи микрокозма. Већ у „старим песмама“ кулминира духовна борба кроз спознање личног идентитета и осећање апсолутне љубави, а са циклусом „Нове песме“ она се изнова обзнањује родољубиво-духовном „Љубав је мени“ у којој се кроз рефлексије о љубави према роду долази до љубави према Христу да би се оне две спојиле у завршним стиховима: „љубав је мени свето повесмо/ и Пчела Бела с Дрва Познања/ долетела.“ Бела Пчела као родоначелница иницираће низ наредних песама у којима се слави сретење мајке са својим плодом, а потом се настављају сусретања песникиње са Предрагом Јакшићем, Алексом Шантићем, Браћом Соколовић, Цариградом, Бакуом, Елком Њаголовом, Милорадом Павићем којима су песме посвећене. У циклусу „Нове песме“ разликујемо тематско-мотивски подељене низове песама од којих један чине три песме, приказујући се у том следу, једна за другом, попут најлепших бисера: „Биће љубави“, „Истина љубави шта је“ и „Сумња љубав умножи“. Песникиња нам индиректно открива да свеобразна љубав подразумева и свесно и несвесно стање, веру и сумњу, светлост и мрак, узимање и давање, вечито распеће човека.

О Косову опет (и нове песме) изузетна је збирка песама поетског надахнућа песникиње Јефтимијевић Лилић којом је читалац позван да се суочи са колективном унутрашњом и егзистенцијалном драмом осликаном у метафори отуђења Косова и Метохије као отуђења дела сопственог тела. Док погружено преиспитује свет и себе у свом поетском јутрењу, Милица Јефтимијевић Лилић васкрсава кроз бол градећи својом поезијом нови Дамаск за све унижене и прокажене, јер иако „има и међу нама зломислећих и чиниће/ што и сви зли“ њена „мисао ниче у новим/ невиним срцима“. То је песничко испуњењеКосовског завета.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: