detalj slike: Nikola Arsenović, Konavljanski svatovi

DEVOJAČKI MIRAZ, tanana iluzija sigurnosti

 

Priznali mi to ili ne, emocije i emotivno nasleđe naših predaka lagano izlaze iz okvira vremena u kojem su nastali i dugo trajali. Ti prenosivi obrasci kulturne baštine koji su nekad bili noseći delovi celine i poretka stvari, sad govore jezikom nedovršene prevaziđenosti, iako priče o onovremenim temama, zasnovanim na pojedinačnim životnim običajima, dodiruju samu egzistencijalnu osnovu i savremenog života. U dugom trajanju raskopanih slojeva davnine, večnog iskustva braka i bračne zajednice, pamćenje o mirazu ne može se zaboraviti, jer je to svedočanstvo i savremenog sveta.

Kao nezaobilazna i posebna vrsta elaborirane svadbene konvencije, miraz ima svoje snažno i podrazumevajuće uporište u tom ritualizovanom poretku stvari. Shvaćen kao jedinstvo forme i značenja, nesporna je njegova etimologija i tumačenje: etimon nalazimo u arapskoj reči mīraṯ, „nasledstvo”, i turskoj miras, „očevina”. Duboko ponirući u tradicijsku, identitetsku, zavičajnu i porodičnu esenciju, ovaj kulturni obrazac u raznim narodima ima srodna, ali i različita značenja. Nastao nakon prve velike društvene podele rada i pojave ekonomske nejednakosti, miraz je izrastao iz egzistencijalne potrebe i nužnosti, ne da se uveća imovina, već da pomogne održanju života. Od tada je ovaj kulturni fenomen prisutan na svim meridijanima, u mnogim društvima i civilizacijama.  Ta institucija je poznata u antičkom, rimskom , vizantijskom, ali i crkvenom pravu, kasnije dograđivana u vrlo različitim društvenim okolnostima, sve do polovine dvadesetog veka. Mnogi dokumenti pokazuju da se ovo običajno pravo na Balkanu dugo prožimalo i sa zakonskim normama.

Miraz je sve ono što nevesta udajom unosi u brak iz roditeljske kuće, kao svoj doprinos za izdržavanje bračne zajednice. To može biti pokretna i nepokretna imovina, koju joj roditelji poklanjaju, a koja se sklapanjem braka poverava mužu na raspolaganje, ostaje njeno ili postaje vlasništvo porodice. Mnogi smatraju da je miraz i nevestin duh, znanje, kultura, čestitost, lepota, prefinjeni maniri, vaspitanje i ponašanje, dragoceniji od same imovine. Zabeležena je i izreka da je žena koja je u brak stupila sa vrlinama, donela najbolji miraz. Darovima koje joj roditelji poklanjaju žena brani svoj identitet, ponos, svoju suštinu, porodično dostojanstvo i obraz. Upuštajući se u rizik i izazov ličnog izbora ili dogovorom dveju familija, njeni putevi postaju otvoreni, a neizvesnost ogromna, i zato miraz figurira kao tanana iluzija sigurnosti, koja počesto postane osnovni regulator ponašanja i bračne skladnosti. U tom izazovu podeljene realnosti, miraz u sebi poseduje potencijal prividne lakoće autonomije života.

Ugrađen u identitet naše zajednice, u njena etička, kulturna, sociološka i antropološka shvatanja, kao smisao dugoročne tradicije, miraz je jedna od najzanimljivijih društvenih konvencija, koja sa sobom vuče bezbroj kontroverzi, bitaka, pobeda i poraza. Priča o ovom običaju oživljava svet ograničenih egzistencija, patrijarhalnih običaja, sputanih ženskih likova i sudbina. U svesti formiranoj pod velom shvatanja nužnosti, savesti ili stvarnosti, miraz neguje jednu vrstu egzistencijalno zasnovane lakoće podrazumevanja u kojoj se postavlja pitanje smisla ljubavi, prijateljstva, vere, nade, braka. Kao etnološka i karakterološka institucija zapitanosti, odgovornosti i nužnosti, miraz sluti na neodgonetne istine, koje su samo u maglovitim nagoveštajima našeg bića, budući da sreću čine ljudi, a ne imovina i novac. Kod siromašnih, radnih, vrednih i čestitih porodica, ovaj fenomen nemilosrdno zaseca u egzistencijalno tkivo familijarnog života: u kakve čvorove su se splitali obezbeđujući miraz za svoju miljenicu. Bila je to tragika i trauma vremena u kojem su živeli.

U zarobljenom umu, da ne bi postale otuđene i bez identiteta, između anđela gordosti i demona propasti, mirazom su kupovale nadu da jednog dana neće ostati bez ičega. Između sigurnosti poznatog i opasnosti nepoznatog, nada nije bila skrivena, a strepnja ih je prikriveno upozoravala na svako iznenađenje. U nizu različitih iskušenja, ponekad je to ličilo na igru poremećenih dimenzija. Kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije, miraz im je omogućavao da izraze skriveno i otmeno dostojanstvo svoga bića.  To je bila mogućnost da se preko ovog roditeljskog poklona sopstveni identitet ostvari i pronađe u sudaru sa mnogobrojnim izazovima i ponornim tokovima; mirazom su štitile sebe i svoj život, jednako kao što se brani ljubav, vera, pravda, sloboda.

Devojke bez miraza do polovine prošlog veka teško su se udavale. Bilo je to vreme lične skromnosti, oskudice i siromaštva. Miraz se utvrđivao dogovorom pri prosidbi ili prilikom ugovaranja svadbe, najčešće u gostinskoj sobi za sofrom, koja ima simboliku trajanja, časti i garancije. Kod davanja ili određivanja miraza, domaćin se merio prema sebi, razmišljajući o tome šta imaju a šta nemaju – kakav mladoženja, takav i miraz. Ta običajna forma dogovora bila je različita, od sela do sela. Visinu miraza određivala je devojčina porodica, mada je bilo i obrnutih slučajeva. To se dešavalo kad bi devojka ostala trudna. Tada se davao veći miraz kako devojka ne bi ostala neudata s detetom. Kod određivanja miraza negde su sklapani bračni ugovori, a ponegde je bila dovoljna samo reč domaćina i njegov autoritet. Prema običajnim shvatanjima, crkvenim pravilima, ali i zakonskim regulama, miraz je bio obavezan za ulazak u zajednički život. Zavisno od visine svoje vrednosti, miraz se zakonski štitio i osiguravao (tapije na dvorce, velike zemljišne i šumske posede, kuće, novac, zlato...).

Miraz je sve ono što devojka unese kao vrednost u svoj novi dom i pokazatelj bogatstva kuće iz koje je iznet.  Po onome što je poznato, miraz se sastojao od pokretne i nepokretne imovine. Pod pokretnom imovinom se podrazumevalo: pokućstvo, ćilimi, komode, kredenci, kreveti, šivaće mašine, ručni radovi, vredni kućni servisi, spavaće sobe, trpezarije, posteljina, radio, televizor, ali i stoka; nepokretna imovina, kao trajno dobro: kuće, vodenice, vinogradi, zemljište, šume.  U pojedinim sredinama, nakon uspešno okončane prosidbe, mirazni deo se isplaćivao u novcu kao kapara. Zabeleženi su i primeri cenkanja. Bilo je i slučajeva složenih strategija za povećanje bogatstva, posebno u plemićkim i imućnijim familijama.  U svakom kraju, selu, staležu i sloju, znalo se šta i koliko se daje za miraz i tom zahtevu se moralo odgovoriti.

Miraz u novcu bio je u početku simboličan, ali se vremenom iznos povećavao budući da nije bilo kriterijuma izvan onih koji su zadati tradicijom i lokalnim običajima. Ovaj vid miraza bio je nepremostiva prepreka za udaju mnogih devojaka sa sela budući da je u tom ambijentu najteže osigurati novac.  U našim krajevima dugo je ćilim bio najdragoceniji i najluksuzniji deo miraza – devojka koja nije znala tkati ćilim, teško se udavala. Ćilim je nekad bio blago i stvar prestiža svake kuće koja je držala do sebe i poklon koji se sa posebnom senzitivnošću daruje i prima. U jednom periodu i gobleni su bili prestižan mirazni poklon. Inače, što bi devojka imala manju vrednost miraza, manje je bila poželja i tražena kao nevesta – Ona mlada, plodna, nasmejana i jedra, ruku punih miraza.

Iako ne postoji jasna granica između spreme i miraza, treba ih objasniti budući da se vremenom izgubila razlika između te dve pojave. Ako se pod mirazom podrazumevaju nepokretnosti, onda bi sprema bila sve ostalo. Pod spremom se podrazumevalo sve ono što devojka sama, ili uz pomoć majke, sestre, drugarica, izradi, sašije, izatka, skroji, ishekla, isplete.  Tu spadaju: prekrivači, čaršafi, jorgani, jastuci i jastučnice, krpe za kuhinju, garderoba za nju, odeća za supruga i darovi za samo venčanje. U spremu su se ubrajali i devojački darovi za mladoženjinu familiju. Nakit i druge sitne porodične dragocenosti, koje su se čuvale i prenosile s generacije na generaciju, devojke su nosile u posebnim kutijama od srebra (sehara), ukrašenim filigranskim cvetnim ornamentima. Sporazum o devojačkoj spremi brzo i lako se postizao s obzirom na to da je njena vrednost mala, pa čak i beznačajna u odnosu na miraz.

Godinama su majka i kćerka pripremale spremu koja je odlagana u poseban drveni sanduk za tu namenu. Bila je to dekorativna škrinja od tvrdog i kvalitetnog drveta sa poklopcem nalik na krov. U mnogim krajevima negovao se običaj po kojem je svaka majka po rođenju kćerke odlagala klupče vune u škrinju za miraz. Manje imućne porodice pripremale su sanduk od nekog mekog drveta sa ravnim poklopcem. Devojačka sprema se, uz lokalne folklorne sadržaje, pre svadbe pokazivala rodbini, prijateljima, komšijama, a potom je izlagana i u kući mladoženje onima koji dolaze na čestitanje. U nekim krajevima gostima se pokazivala samo posteljina, u posebno dekorisanoj prostoriji za tu priliku. Dva-tri dana uoči svadbe, uz prisustvo meštana, organizuje se, na svečan način, uz mnogo folklornih detalja, prenos spreme. Konji i kola na kojima se prenosila sprema bili su okićeni. Po devojačku spremu su, uglavnom, dolazili mladoženjini drugari, koji su nevesti predavali svekrov i svekrvin dar. Bilo je i sredina gde su spremu i miraz nosili svatovi.

Конављански сватови носе мираз од младе у кућу младожење, слику је урадио Никола Арсеновић (1823 - 1887)

Miraz kao svojevrstan način ukazivanja na nesavršenost, pa i na apsurd minulog vremena, pokazuje svoje pravo lice u njegovom posedovanju ili vlasništvu. Taj derivat, kao roditeljsko zaveštanje, oblikovan načinom življenja, duboko u sebi sadrži spiritualnu tajnu poruku koja podržava život, daje mu punoću, ali ga istovremeno lako narušava ako se tom amanetu ne priđe s izvesnim uvažavanjem i razumevanjem. S tim u vezi, pitanje vlasništva nad mirazom uvek je bilo upitno budući da su ga svi svojatali. Negde je imao zakonsku potporu o vlasništvu, negde običajnu, ponegde i bez toga. Pravno i običajno gledajući, miraz je bio ženino vlasništvo. Muž je mogao u dogovoru sa ženom da raspolaže tom imovinom, pre svega nekretninom i novcem, ako ga je bilo, a ženi ostaje vlasništvo nad spremom. Ponegde je i domaćin familijarne zadruge imao takvu privilegiju. U pojedinim krajevima miraz se smatrao zajedničkim vlasništvom cele porodice, a samo je sprema u škrinji bila ženina svojina, koju niko nije mogao da otuđi, i koju je u slučaju razvoda mogla da ponese sa sobom. Pravo nasleđa nad mirazom imala su njena deca, a ukoliko nije imala dece, muž je bio u obavezi da nakon ženine smrti vrati tu imovinu njenoj porodici. Inače, sinovi su bili u obavezi da obezbede miraz majci koja je ostala udovica. Doduše, bilo je mnogo odstupanja od ovih običaja budući da je svaka sredina imala svoja posebna pravila.

Svako vreme ima svoje mane, privilegije i prednosti, u kojima se sudaraju prošlost i budućnost, staro i novo, ljubav i sreća. U vlastitoj nedovršenosti tradicionalnog sistema nasleđivanja, miraz kao institucija duboko je ugrađen u nasledne odnose budući da kćerke nisu imale pravo na nasledstvo. Uzimanjem miraza one su se odricale svoje imovine u korist braće. Bio je to neki vid isplate ženskog deteta, koji se gubio ako udaja nije po volji roditelja ili ako pobegne. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnoj imovini. Ako nema braće, devojka je bila prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza, prilikom ugovaranja svadbe, obično se podrazumevala. Nažalost, i danas u pojedinim našim krajevima ženska deca ostaju bez nasledstva iako se miraz uveliko izgubio. Porodice koje nemaju muškog potomka pozivaju zeta (prizet) da žive na njihovo imanje koji, uz svoje prezime, dodaje i ženino i slavi njenu slavu, odnosno slavu zemlje koju je prihvatio kao vlasništvo. Ako imaju više zetova, izbor pada na onoga koji im se najviše dopada. Za takvog se kaže da se priženio.

U svakom vremenu bilo je i miraždžika. To su žene koje nisu imale braću i kojima je pripadalo pravo da u miraz dobiju deo roditeljskog imanja, ili celo imanje ako nemaju sestara. Za razliku od miraždžika, danas postoje sponzoruše, skromnog porekla i obrazovanja, kojima su novac, luksuz i slava motiv za brak, a kao svoj miraz unose silikonska pomagala.

U suptilnom preplitanju detalja i činjenica u vezi s mirazom, treba podsetiti da je u prošlosti autoritet i uticaj roditelja i braće na kćerke bio veoma izražen. Učene na bespogovornu poslušnost, verujući roditeljima, ponajpre ocu, devojke su lelujale između dva života, onog realnog i onog u snoviđenju, živeći naspram sebe i svoje zlehude sudbine. Roditelji su imali presudnu reč prilikom izbora zeta, određivanja miraza i svake druge životne situacije. Kod takvih odluka očevi su skoro po pravilu bili samozatajni, bez izbalansirane socijalne i emocionalne inteligencije i sluha za pravičnost, dok su se mladoženje ponašale kao razmaženi heroji, najčešće i kao pobunjenici protiv lokalnih ograničenja. Brakovi su sklapani milom ili silom.  Svako žensko mlado biće raslo je i stasalo za udaju sa svojim strahom, teretom, zebnjom i odgovornošću. Zabeleženo je mnogo tragičnih priča o tome, tako istinitih, i stvarnih, kao i sam život.  Naopakost ljudskih shvatanja i običajne izopačene vrednosti bile su devojačka sudbina. Štetne navike, shvatanja i patrijarhalna tradicija bili su najveći ženski tirani. Velika je žrtva potčiniti sebe da bi drugoga učino srećnim. Sa ove vremenske distance sve ovo može izgledati nestvarno, iako za to treba imati razumevanja i shvatanja značaja krutih stega kulturnih obrazaca toga doba. Kad god je neko pokušao da promeni nešto što poseduje u iskustvu iz vremena kad je odrastao, dolazio je do slepe ulice.

Društveni smisao miraza bilo je obezbeđivanje ekonomske potpore i uspostavljanje porodične sloge i zajedništva. Bračna zajednica u to vreme asocira na široku lepezu doživljaja sveta, od stanja teskobe do vere u snagu sloge, a žena osnažena miraznim prtljagom u novoj porodici čuvala je svoj mir i svoju dušu. Miraz je bio njena solidna potpora i zalog budućnosti, držeći na okupu različite sujete i naravi. Doduše, iako nosi vedrinu i uzvišenost smisla ljudskih osećanja, ponekad krajnosti u miraznoj izdašnosti dobijaju drugo značenje – od stanja teskobe do vere u svoju moć i snagu bračnog imaginarijuma.

Iz smisla vanvremenske pojave, ova običajna dimenzija sa šapatom i oprezom, krikom i vapajem, srećom i radošću, pružala je običnom ljudskom životu poseban smisao i značenje. Zatvoren, ćutljiv, srastao s tišinom i samoćom, pomireno spokojan u svom zaboravu, bez dara, potencijala, bez ijedne note da svoje zvuke svede u život, ali i bez slova da napravi priču od živih reči, s licem odgovornog života i ljudskog ponosa, kao stožerna vrednost koja je oblikovala našu kulturnu tradiciju, miraz ima svoj početak i svoj kraj. Danas bi se naši muškarci i žene smejali ovoj temi, a mlađi i ne znaju šta je to. Pa ipak, kao tradicijski fenomen, on danas egzistira u svojoj punoći na pojedinim meridijanima kao vertikala tradicije i baštine tih naroda.

Kao onovremeni damar, miraz je kod nas počeo da menja svoju formu masovnom migracijom stanovništva u gradove, školovanjem mladih i boljim ekonomskim stanjem. Po svemu sudeći, vreme je najbolji rušitelj i stvaralac, pa je tako srušen i stari sistem vrednosti, a s njime i poštovana figura oca i majke. Ono što u sebi više nema snage i vrednosti, nema ni razloga za trajanje. Savremeno doba menja stare običaje. Da li je nagloj promeni načina života, koja mnogima može izgledati kao anti tradicija, doprinela trošnost dela same tradicije, ambivalencija društveno-istorijskih procesa, ili rešenost modernog čoveka da, u nemoći da dešifruje poruke svojih predaka, napravi radikalni diskontinuitet, tek druga polovina 19. i početak 21. veka skoro potpuno sklanjaju miraz sa mape savremenih običaja. Ono što u sebi više nema snage i vrednosti, nema ni razloga za trajanje. Taj mirazni tanani beleg i refleks antropološke riznice i autentičan duh jedne egzistencije ostaje samo u retkim seoskim sredinama, kao hibridna i folklorna senka prošlosti, u kojoj neki ljudi još drže do tog običaja.

Pokušao sam ovu arhetipsku temu, koja seže iz dubine prošlosti i proteže se sve do danas, da ispričam najprostije moguće, kao putopisnu zabelešku. Kao u svakoj temi igre i istine, sumnje i ponosa, ljubavi i zablude, priča o mirazu liči na portret prošlosti i dugovečno iskustvo jedne zaostavštine. Iako se smisao vrednosne tradicije krije u nadi da izdrži do kraja, ne traje sve što je na trajanje računalo, dok novo vreme i nova shvatanja pokušavaju da je oteraju u zaborav. Ova pojava istorijskog iskustva prošlosti svoju budućnost će odrediti krajnjom neizvesnošću kao jedinom izvesnošću svog postojanja.    

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: