детаљ слике: Никола Арсеновић, Конављански сватови

ДЕВОЈАЧКИ МИРАЗ, танана илузија сигурности

 

Признали ми то или не, емоције и емотивно наслеђе наших предака лагано излазе из оквира времена у којем су настали и дуго трајали. Ти преносиви обрасци културне баштине који су некад били носећи делови целине и поретка ствари, сад говоре језиком недовршене превазиђености, иако приче о оновременим темама, заснованим на појединачним животним обичајима, додирују саму егзистенцијалну основу и савременог живота. У дугом трајању раскопаних слојева давнине, вечног искуства брака и брачне заједнице, памћење о миразу не може се заборавити, јер је то сведочанство и савременог света.

Као незаобилазна и посебна врста елабориране свадбене конвенције, мираз има своје снажно и подразумевајуће упориште у том ритуализованом поретку ствари. Схваћен као јединство форме и значења, неспорна је његова етимологија и тумачење: етимон налазимо у арапској речи мīраṯ, „наследство”, и турској мирас, „очевина”. Дубоко понирући у традицијску, идентитетску, завичајну и породичну есенцију, овај културни образац у разним народима има сродна, али и различита значења. Настао након прве велике друштвене поделе рада и појаве економске неједнакости, мираз је израстао из егзистенцијалне потребе и нужности, не да се увећа имовина, већ да помогне одржању живота. Од тада је овај културни феномен присутан на свим меридијанима, у многим друштвима и цивилизацијама.  Та институција је позната у античком, римском , византијском, али и црквеном праву, касније дограђивана у врло различитим друштвеним околностима, све до половине двадесетог века. Многи документи показују да се ово обичајно право на Балкану дуго прожимало и са законским нормама.

Мираз је све оно што невеста удајом уноси у брак из родитељске куће, као свој допринос за издржавање брачне заједнице. То може бити покретна и непокретна имовина, коју јој родитељи поклањају, а која се склапањем брака поверава мужу на располагање, остаје њено или постаје власништво породице. Многи сматрају да је мираз и невестин дух, знање, култура, честитост, лепота, префињени манири, васпитање и понашање, драгоценији од саме имовине. Забележена је и изрека да је жена која је у брак ступила са врлинама, донела најбољи мираз. Даровима које јој родитељи поклањају жена брани свој идентитет, понос, своју суштину, породично достојанство и образ. Упуштајући се у ризик и изазов личног избора или договором двеју фамилија, њени путеви постају отворени, а неизвесност огромна, и зато мираз фигурира као танана илузија сигурности, која почесто постане основни регулатор понашања и брачне складности. У том изазову подељене реалности, мираз у себи поседује потенцијал привидне лакоће аутономије живота.

Уграђен у идентитет наше заједнице, у њена етичка, културна, социолошка и антрополошка схватања, као смисао дугорочне традиције, мираз је једна од најзанимљивијих друштвених конвенција, која са собом вуче безброј контроверзи, битака, победа и пораза. Прича о овом обичају оживљава свет ограничених егзистенција, патријархалних обичаја, спутаних женских ликова и судбина. У свести формираној под велом схватања нужности, савести или стварности, мираз негује једну врсту егзистенцијално засноване лакоће подразумевања у којој се поставља питање смисла љубави, пријатељства, вере, наде, брака. Као етнолошка и карактеролошка институција запитаности, одговорности и нужности, мираз слути на неодгонетне истине, које су само у магловитим наговештајима нашег бића, будући да срећу чине људи, а не имовина и новац. Код сиромашних, радних, вредних и честитих породица, овај феномен немилосрдно засеца у егзистенцијално ткиво фамилијарног живота: у какве чворове су се сплитали обезбеђујући мираз за своју миљеницу. Била је то трагика и траума времена у којем су живели.

У заробљеном уму, да не би постале отуђене и без идентитета, између анђела гордости и демона пропасти, миразом су куповале наду да једног дана неће остати без ичега. Између сигурности познатог и опасности непознатог, нада није била скривена, а стрепња их је прикривено упозоравала на свако изненађење. У низу различитих искушења, понекад је то личило на игру поремећених димензија. Кроз различите слојеве свести, подсвести и стварности, кроз различите асоцијације, мираз им је омогућавао да изразе скривено и отмено достојанство свога бића.  То је била могућност да се преко овог родитељског поклона сопствени идентитет оствари и пронађе у судару са многобројним изазовима и понорним токовима; миразом су штитиле себе и свој живот, једнако као што се брани љубав, вера, правда, слобода.

Девојке без мираза до половине прошлог века тешко су се удавале. Било је то време личне скромности, оскудице и сиромаштва. Мираз се утврђивао договором при просидби или приликом уговарања свадбе, најчешће у гостинској соби за софром, која има симболику трајања, части и гаранције. Код давања или одређивања мираза, домаћин се мерио према себи, размишљајући о томе шта имају а шта немају – какав младожења, такав и мираз. Та обичајна форма договора била је различита, од села до села. Висину мираза одређивала је девојчина породица, мада је било и обрнутих случајева. То се дешавало кад би девојка остала трудна. Тада се давао већи мираз како девојка не би остала неудата с дететом. Код одређивања мираза негде су склапани брачни уговори, а понегде је била довољна само реч домаћина и његов ауторитет. Према обичајним схватањима, црквеним правилима, али и законским регулама, мираз је био обавезан за улазак у заједнички живот. Зависно од висине своје вредности, мираз се законски штитио и осигуравао (тапије на дворце, велике земљишне и шумске поседе, куће, новац, злато...).

Мираз је све оно што девојка унесе као вредност у свој нови дом и показатељ богатства куће из које је изнет.  По ономе што је познато, мираз се састојао од покретне и непокретне имовине. Под покретном имовином се подразумевало: покућство, ћилими, комоде, креденци, кревети, шиваће машине, ручни радови, вредни кућни сервиси, спаваће собе, трпезарије, постељина, радио, телевизор, али и стока; непокретна имовина, као трајно добро: куће, воденице, виногради, земљиште, шуме.  У појединим срединама, након успешно окончане просидбе, миразни део се исплаћивао у новцу као капара. Забележени су и примери ценкања. Било је и случајева сложених стратегија за повећање богатства, посебно у племићким и имућнијим фамилијама.  У сваком крају, селу, сталежу и слоју, знало се шта и колико се даје за мираз и том захтеву се морало одговорити.

Мираз у новцу био је у почетку симболичан, али се временом износ повећавао будући да није било критеријума изван оних који су задати традицијом и локалним обичајима. Овај вид мираза био је непремостива препрека за удају многих девојака са села будући да је у том амбијенту најтеже осигурати новац.  У нашим крајевима дуго је ћилим био најдрагоценији и најлуксузнији део мираза – девојка која није знала ткати ћилим, тешко се удавала. Ћилим је некад био благо и ствар престижа сваке куће која је држала до себе и поклон који се са посебном сензитивношћу дарује и прима. У једном периоду и гоблени су били престижан миразни поклон. Иначе, што би девојка имала мању вредност мираза, мање је била пожеља и тражена као невеста – Она млада, плодна, насмејана и једра, руку пуних мираза.

Иако не постоји јасна граница између спреме и мираза, треба их објаснити будући да се временом изгубила разлика између те две појаве. Ако се под миразом подразумевају непокретности, онда би спрема била све остало. Под спремом се подразумевало све оно што девојка сама, или уз помоћ мајке, сестре, другарица, изради, сашије, изатка, скроји, исхекла, исплете.  Ту спадају: прекривачи, чаршафи, јоргани, јастуци и јастучнице, крпе за кухињу, гардероба за њу, одећа за супруга и дарови за само венчање. У спрему су се убрајали и девојачки дарови за младожењину фамилију. Накит и друге ситне породичне драгоцености, које су се чувале и преносиле с генерације на генерацију, девојке су носиле у посебним кутијама од сребра (сехара), украшеним филигранским цветним орнаментима. Споразум о девојачкој спреми брзо и лако се постизао с обзиром на то да је њена вредност мала, па чак и безначајна у односу на мираз.

Годинама су мајка и кћерка припремале спрему која је одлагана у посебан дрвени сандук за ту намену. Била је то декоративна шкриња од тврдог и квалитетног дрвета са поклопцем налик на кров. У многим крајевима неговао се обичај по којем је свака мајка по рођењу кћерке одлагала клупче вуне у шкрињу за мираз. Мање имућне породице припремале су сандук од неког меког дрвета са равним поклопцем. Девојачка спрема се, уз локалне фолклорне садржаје, пре свадбе показивала родбини, пријатељима, комшијама, а потом је излагана и у кући младожење онима који долазе на честитање. У неким крајевима гостима се показивала само постељина, у посебно декорисаној просторији за ту прилику. Два-три дана уочи свадбе, уз присуство мештана, организује се, на свечан начин, уз много фолклорних детаља, пренос спреме. Коњи и кола на којима се преносила спрема били су окићени. По девојачку спрему су, углавном, долазили младожењини другари, који су невести предавали свекров и свекрвин дар. Било је и средина где су спрему и мираз носили сватови.

Конављански сватови носе мираз од младе у кућу младожење, слику је урадио Никола Арсеновић (1823 - 1887)

Мираз као својеврстан начин указивања на несавршеност, па и на апсурд минулог времена, показује своје право лице у његовом поседовању или власништву. Тај дериват, као родитељско завештање, обликован начином живљења, дубоко у себи садржи спиритуалну тајну поруку која подржава живот, даје му пуноћу, али га истовремено лако нарушава ако се том аманету не приђе с извесним уважавањем и разумевањем. С тим у вези, питање власништва над миразом увек је било упитно будући да су га сви својатали. Негде је имао законску потпору о власништву, негде обичајну, понегде и без тога. Правно и обичајно гледајући, мираз је био женино власништво. Муж је могао у договору са женом да располаже том имовином, пре свега некретнином и новцем, ако га је било, а жени остаје власништво над спремом. Понегде је и домаћин фамилијарне задруге имао такву привилегију. У појединим крајевима мираз се сматрао заједничким власништвом целе породице, а само је спрема у шкрињи била женина својина, коју нико није могао да отуђи, и коју је у случају развода могла да понесе са собом. Право наслеђа над миразом имала су њена деца, а уколико није имала деце, муж је био у обавези да након женине смрти врати ту имовину њеној породици. Иначе, синови су били у обавези да обезбеде мираз мајци која је остала удовица. Додуше, било је много одступања од ових обичаја будући да је свака средина имала своја посебна правила.

Свако време има своје мане, привилегије и предности, у којима се сударају прошлост и будућност, старо и ново, љубав и срећа. У властитој недовршености традиционалног система наслеђивања, мираз као институција дубоко је уграђен у наследне односе будући да кћерке нису имале право на наследство. Узимањем мираза оне су се одрицале своје имовине у корист браће. Био је то неки вид исплате женског детета, који се губио ако удаја није по вољи родитеља или ако побегне. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретној имовини. Ако нема браће, девојка је била природни наследник родитељског имања и та врста мираза, приликом уговарања свадбе, обично се подразумевала. Нажалост, и данас у појединим нашим крајевима женска деца остају без наследства иако се мираз увелико изгубио. Породице које немају мушког потомка позивају зета (призет) да живе на њихово имање који, уз своје презиме, додаје и женино и слави њену славу, односно славу земље коју је прихватио као власништво. Ако имају више зетова, избор пада на онога који им се највише допада. За таквог се каже да се приженио.

У сваком времену било је и миражџика. То су жене које нису имале браћу и којима је припадало право да у мираз добију део родитељског имања, или цело имање ако немају сестара. За разлику од миражџика, данас постоје спонзоруше, скромног порекла и образовања, којима су новац, луксуз и слава мотив за брак, а као свој мираз уносе силиконска помагала.

У суптилном преплитању детаља и чињеница у вези с миразом, треба подсетити да је у прошлости ауторитет и утицај родитеља и браће на кћерке био веома изражен. Учене на беспоговорну послушност, верујући родитељима, понајпре оцу, девојке су лелујале између два живота, оног реалног и оног у сновиђењу, живећи наспрам себе и своје злехуде судбине. Родитељи су имали пресудну реч приликом избора зета, одређивања мираза и сваке друге животне ситуације. Код таквих одлука очеви су скоро по правилу били самозатајни, без избалансиране социјалне и емоционалне интелигенције и слуха за правичност, док су се младожење понашале као размажени хероји, најчешће и као побуњеници против локалних ограничења. Бракови су склапани милом или силом.  Свако женско младо биће расло је и стасало за удају са својим страхом, теретом, зебњом и одговорношћу. Забележено је много трагичних прича о томе, тако истинитих, и стварних, као и сам живот.  Наопакост људских схватања и обичајне изопачене вредности биле су девојачка судбина. Штетне навике, схватања и патријархална традиција били су највећи женски тирани. Велика је жртва потчинити себе да би другога учино срећним. Са ове временске дистанце све ово може изгледати нестварно, иако за то треба имати разумевања и схватања значаја крутих стега културних образаца тога доба. Кад год је неко покушао да промени нешто што поседује у искуству из времена кад је одрастао, долазио је до слепе улице.

Друштвени смисао мираза било је обезбеђивање економске потпоре и успостављање породичне слоге и заједништва. Брачна заједница у то време асоцира на широку лепезу доживљаја света, од стања тескобе до вере у снагу слоге, а жена оснажена миразним пртљагом у новој породици чувала је свој мир и своју душу. Мираз је био њена солидна потпора и залог будућности, држећи на окупу различите сујете и нарави. Додуше, иако носи ведрину и узвишеност смисла људских осећања, понекад крајности у миразној издашности добијају друго значење – од стања тескобе до вере у своју моћ и снагу брачног имагинаријума.

Из смисла ванвременске појаве, ова обичајна димензија са шапатом и опрезом, криком и вапајем, срећом и радошћу, пружала је обичном људском животу посебан смисао и значење. Затворен, ћутљив, срастао с тишином и самоћом, помирено спокојан у свом забораву, без дара, потенцијала, без иједне ноте да своје звуке сведе у живот, али и без слова да направи причу од живих речи, с лицем одговорног живота и људског поноса, као стожерна вредност која је обликовала нашу културну традицију, мираз има свој почетак и свој крај. Данас би се наши мушкарци и жене смејали овој теми, а млађи и не знају шта је то. Па ипак, као традицијски феномен, он данас егзистира у својој пуноћи на појединим меридијанима као вертикала традиције и баштине тих народа.

Као оновремени дамар, мираз је код нас почео да мења своју форму масовном миграцијом становништва у градове, школовањем младих и бољим економским стањем. По свему судећи, време је најбољи рушитељ и стваралац, па је тако срушен и стари систем вредности, а с њиме и поштована фигура оца и мајке. Оно што у себи више нема снаге и вредности, нема ни разлога за трајање. Савремено доба мења старе обичаје. Да ли је наглој промени начина живота, која многима може изгледати као анти традиција, допринела трошност дела саме традиције, амбиваленција друштвено-историјских процеса, или решеност модерног човека да, у немоћи да дешифрује поруке својих предака, направи радикални дисконтинуитет, тек друга половина 19. и почетак 21. века скоро потпуно склањају мираз са мапе савремених обичаја. Оно што у себи више нема снаге и вредности, нема ни разлога за трајање. Тај миразни танани белег и рефлекс антрополошке ризнице и аутентичан дух једне егзистенције остаје само у ретким сеоским срединама, као хибридна и фолклорна сенка прошлости, у којој неки људи још држе до тог обичаја.

Покушао сам ову архетипску тему, која сеже из дубине прошлости и протеже се све до данас, да испричам најпростије могуће, као путописну забелешку. Као у свакој теми игре и истине, сумње и поноса, љубави и заблуде, прича о миразу личи на портрет прошлости и дуговечно искуство једне заоставштине. Иако се смисао вредносне традиције крије у нади да издржи до краја, не траје све што је на трајање рачунало, док ново време и нова схватања покушавају да је отерају у заборав. Ова појава историјског искуства прошлости своју будућност ће одредити крајњом неизвесношћу као једином извесношћу свог постојања.    

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: