POGLED KROZ NIŠTA U NIŠTA
Viktor Dismas pažljivo i dugo je, posmatrao ništa. Već se bližio kraj dana, u stvari dan je bio završen, progutano svetlo gušilo se i nestajalo u razlivenoj jesenjoj večeri. Godina se bližila kraju, a on je podvlačio crtu. Sve izbrojane dane, od prvog do danas, obeležio je tačkicama olovke u dnevniku u kojem nije bila zabeležena nijedna reč.
Duboko je uzdahnuo. Prazno ispustio zvuk, koji se samo ponavljao, iz dana u dan, iz sata u sat i tako ... Uzdahnuo je još jednom, ovaj put uzdah je bio potvrda sebi da je prethodni uzdah potvrđen dubljim i jačim uzdahom.
Pokušao je u vremenu između dve zapaljene cigarete, da zapiše reč ili možda rečenicu. Nije išlo. Pokret ruke i olovka koja se vrtela između prstiju, pokušaj i ništa.
Odlučio je, da neće odustati. Olovka je plesala, kotrljala se između prstiju, a on je uvlačeći duboko dim, pokušavao da zamisli, ostvari napor i učini. Uzalud, ovo nije veče Viktora Dismasa, kao ni prethodni niz večeri, kao ni nizovi prethodnih ugašenih godina.
Odloži olovku, ugasi cigaretu, zatvori svesku i snažno pogleda u... Nije skidao pogled, čvrsto rešen da do kraja izdrži, nepodnošljivo ništa koje ga ledeno fiksira u zenice. Zainati se, neprirodno i na granici podnošljivog, držao je otvorene oči, ulažući nadčovečanski napor da ne posustane...
Ništa pokleknu, skrenu pogled ničega.
„Uspeo sam!“ Ozari mu se lice, razli se pobednički osmeh. „Uspeo sam!" Poklekao je , sklonio je pogled...
Izrezbaren, umoran, zamućen pogled, koji je gajio pobedio je...
“Pogledom kroz ništa... u ništa... Viktor Dismas je rezao tačke po zidovima. Zamućeni pogled, stvarao je rupice u zidu... Olovka je plesala između prstiju, sveska je bila otvorena... Duboko je povukao dim... desna ruka poče nešto beležiti, polako, ali sigurno klizila je po papiru... plesala...
