ПОГЛЕД КРОЗ НИШТА У НИШТА
Виктор Дисмас пажљиво и дуго је, посматрао ништа. Већ се ближио крај дана, у ствари дан је био завршен, прогутано светло гушило се и нестајало у разливеној јесењој вечери. Година се ближила крају, а он је подвлачио црту. Све избројане дане, од првог до данас, обележио је тачкицама оловке у дневнику у којем није била забележена ниједна реч.
Дубоко је уздахнуо. Празно испустио звук, који се само понављао, из дана у дан, из сата у сат и тако ... Уздахнуо је још једном, овај пут уздах је био потврда себи да је претходни уздах потврђен дубљим и јачим уздахом.
Покушао је у времену између две запаљене цигарете, да запише реч или можда реченицу. Није ишло. Покрет руке и оловка која се вртела између прстију, покушај и ништа.
Одлучио је, да неће одустати. Оловка је плесала, котрљала се између прстију, а он је увлачећи дубоко дим, покушавао да замисли, оствари напор и учини. Узалуд, ово није вече Виктора Дисмаса, као ни претходни низ вечери, као ни низови претходних угашених година.
Одложи оловку, угаси цигарету, затвори свеску и снажно погледа у... Није скидао поглед, чврсто решен да до краја издржи, неподношљиво ништа које га ледено фиксира у зенице. Заинати се, неприродно и на граници подношљивог, држао је отворене очи, улажући надчовечански напор да не посустане...
Ништа поклекну, скрену поглед ничега.
„Успео сам!“ Озари му се лице, разли се победнички осмех. „Успео сам!" Поклекао је , склонио је поглед...
Изрезбарен, уморан, замућен поглед, који је гајио победио је...
“Погледом кроз ништа... у ништа... Виктор Дисмас је резао тачке по зидовима. Замућени поглед, стварао је рупице у зиду... Оловка је плесала између прстију, свеска је била отворена... Дубоко је повукао дим... десна рука поче нешто бележити, полако, али сигурно клизила је по папиру... плесала...
