GLAVA 5

Rastanak

Ljup­če se po oče­voj smr­ti pri­ja­vio na obu­ku za po­šta­ra. Ni­je is­pu­nja­vao sve uslo­ve, ali mu je To­za to ne­ka­ko sre­dio. Žao mu je bi­lo de­te­ta. Znao je da je­di­no Ljup­če ni­kad ni­je za­dir­ki­vao nje­go­vog Alek­san­dra. Oti­šao je na obu­ku, čak u Tr­ste­nik i če­kao se sa­mo dan ka­da će se­lo do­bi­ti svog po­šta­ra. Me­đu­tim, Ljup­če se ni­je vra­ćao. Ras­pi­ti­va­li su se po se­lu do­kle je sti­gao, ka­da će se vra­ti­ti, neki su čak nagađali i da je oki­nuo na toj obu­ci. To­za je če­sto pi­sao u ime nje­go­ve maj­ke svom pri­ja­te­lju iz Tr­ste­ni­ka ko­ji mu je po­mo­gao da upi­še Ljup­če­ta. Taj mu je u po­čet­ku od­go­va­rao na pi­sma. Re­kao mu je da je Ljup­če iz­u­zet­no vre­dan i ra­dan i da će se svi po­no­si­ti nji­me.Re­kao mu je da naj­br­že uči i na­pre­du­je, da je naj­hi­tri­ji, ali u po­sled­njem pi­smu i da se ne po­ja­vlju­je već dve ne­de­lje na ča­so­vi­ma obu­ke. Po­sle to­ga To­za je oti­šao u Kra­lje­vo sa Le­lom, pa Zo­ra i se­lo iz­gu­bi­še sva­ki kon­takt sa Ljup­če­tom.

U pro­le­će 1936. pro­ne­še glas da se Ljup­če uda­vio još pred zi­mu, kad je jak ve­tar ot­ki­nuo ske­lu na Mo­ra­vi. Pri­ča­li su da je po­ku­ša­vao da spa­si ne­ke dža­ko­ve pi­sa­ma ko­je je voj­ska sla­la, pa da je ne­ki san­duk pao pre­ko nje­ga i po­to­pio ga. Ali opet, se­lo je pri­ča­lo mno­go to­ga. Od sep­tem­bra, pa i ce­le zi­me, Ljup­če­ta ni­je bi­lo u se­lu.Zlo­slut­ni glas je sve vi­še od­je­ki­vao i ti­štio nje­go­vu maj­ku. Za Zo­ru je to bi­lo pre­vi­še. Isu­vi­še mr­ša­va, oro­nu­la, ble­dog li­ca, uvek spu­šte­nog i skri­ve­nog po­gle­da, je­dva je pre­ži­ve­la mu­že­vlje­vu smrt, a du­go se pro­ti­vi­la i Ljup­če­to­vom od­la­sku u Tr­ste­nik. Bi­lo je lju­di ko­ji su joj po­ma­ga­li oko kuć­nih po­slo­va i s vre­me­na na vre­me do­no­si­li hra­nu i dr­va za ogrev. Zi­do­vi ku­će su bi­li vid­no is­pu­ca­li na ne­ko­li­ko me­sta, ta­ko da li­me­na fu­ru­na ni­je mno­go za­gre­va­la pro­sto­ri­ju u ko­joj je pro­vo­di­la ve­ći deo vre­me­na. Osta­li me­šta­ni se­la mo­gli su je vi­de­ti je­di­no u cr­kvi u ko­ju je do­la­zi­la re­dov­no. Za kr­snu sla­vu ni­je ima­la od če­ga da na­pra­vi ko­lač, za Bo­žić ni­je ima­la ni po­lo­žaj­ni­ka, ni bad­njak, ni če­sni­cu. Svi­ma je bi­lo ja­sno da će Zo­ra te­ško iz­ne­ti ne­sre­ću ko­ja ju je za­de­si­la. Pre­mi­nu­la je par da­na po­sle Bo­ži­ća, a sa­hra­njena je o op­štin­skom tro­šku. Ljup­če­ta ni­je bi­lo na sa­hra­ni, ta­ko da su u se­lu ujed­no sa­hra­ni­li obo­je. Sva ta ne­iz­ve­snost naj­te­že je pa­da­la Ste­vi. Pam­ti on do­bro ono ku­ku­ru­zi­šte, one no­ći na Mo­ra­vi. Od­zva­nja­lo mu je u gla­vi „Ni­ka­da ne­ću bi­ti iz­daj­nik”.Imao je hi­lja­du i jed­no pi­ta­nje, ali ni je­dan je­di­ni od­go­vor. Tra­žio je od maj­ke če­sto da ga vo­di na Ljup­če­tov grob, ko­ji je bio po­da­lje od osta­lih. Zo­ri­na hum­ka i uz nju krst, ma­li, na­me­njen Ljup­če­tu. Ste­vo je bio je­di­ni ko­ji se ni­je mi­rio. Taj krst ga je no­ći­ma go­nio. Kad god bi se pro­bu­dio usred no­ći, du­go bi na­kon to­ga se­deo i pla­kao.

– Ka­ko, bre, Ljup­če da se uda­viš? Pa, znao si da pre­pli­vaš Mo­ra­vu i kad je naj­ve­ća bi­la. Jel’ ti tor­ba bi­la te­ška? Jel’ si imao ko­je pi­smo za me­ne, Ljup­če? Uvek si bio za prst, za ko­rak, za no­kat, od svih br­ži i bo­lji! Šta se de­si­lo, Ljup­če?

Ume­sto od­go­vo­ra... muk. Tra­žio je od ga­zda To­mi­sla­va da pro­na­đe ne­ka­ko adre­su ško­le iz Tr­ste­ni­ka, pa da po­ša­lju pi­smo i pi­ta­ju šta se za­pra­vo de­si­lo ili da bar po­ša­lju pi­smo To­zi u Kra­lje­vo, ali mr­ka ka­pa. Ni jed­nu, ni dru­gu adre­su ni­su ima­li. Tih da­na, iz­no­va je pro­kli­njao sud­bi­nu što mu je od­u­ze­la no­ge i dan ka­da se peo sa Ljup­če­tom na orah. Pro­kli­njao je, pro­kli­njao. Vre­me je pro­la­zi­lo, a u se­lu se sve ma­nje po­mi­njao ne­mi­li do­ga­đaj i tra­ge­di­ja po­ro­di­ce Mi­šić. U okol­nim gra­do­vi­ma de­fi­lo­va­la je kra­ljev­ska gar­da, po­ne­gde i sam mla­di kraljlič­no, u prat­nji re­gen­ta Pa­vla. Za­hva­lju­ju­ći To­zi, se­lo je do­bi­lo svo­je ode­lje­nje po­šte i ban­ke. To­mi­slav je u du­ćan do­neo još jed­nu, no­vi­ju špar­ka­su i lop­tu za ne­ku no­vu mo­der­nu igru. Svi­ma je go­vo­rio da su na­ši voj­ni­ci sa tom lop­tom tre­ći u ce­lom sve­tu, a kad bi ga pi­tao ne­ko šta se za­pra­vo ra­di sa tom lop­tom, ve­što bi me­njao te­mu. U me­đu­vre­me­nu je So­nja uspe­šno za­vr­ši­la te­čaj i za­po­sli­la se u vu­no­vla­ča­ri. Bi­la je iz­u­zet­no sreć­na jer je od­ma­le­na ma­šta­la da to ra­di. Tri­ša je na­pu­stio oca i maj­ku zbog du­ga na koc­ki i lo­šeg gla­sa ko­ji ga je pra­tio u po­sled­nje vre­me. Kob­ne no­ći ka­da je mo­rao na­pu­sti­ti po­ro­dič­ni dom, Ra­de Ajnc je do­šao kod Pa­vla tra­že­ći no­vac ko­ji mu Tri­ša du­gu­je. Pa­vle je ta­da pr­vi put čuo da nje­gov sin igra kar­te i da već du­go ne ra­di kod Ka­le­ta sto­la­ra. Sta­na je je­dva us­pe­la da ga umi­ri te no­ći. Tri­ša je do­šao ka­sno, kao i obič­no.

– Što ne spa­vaš, maj­ko? – otvo­ri vr­lo la­ga­no vra­ta.

– Gde si bio do sa­da? Ti­še sa tim či­zma­ma, pro­bu­di­ćeš oca.

– Gde sam bio? Pu­na ra­di­o­ni­ca stru­go­ti­ne, ceo dan smo kra­ti­li ne­ku dun­ga­zi­ju, vi­di ka­kve su mi ru­ke – za­vr­će ru­ka­ve i okre­će dla­no­ve ka Sta­ni ko­ja se za­pla­ka. – Šta ti je? Što pla­češ?

– Što me la­žeš, si­ne?

–Ne... ne la­žem te.

– Ni­si ti bio kod Ka­le­ta ni da­nas, ni ju­če, ni ko zna ko­li­ko.

– Ka­ko, bre, maj­ko ni­sam, šta to pri­čaš?

– Znam ja šta pri­čam. Obuj se po­la­ko.

– Za­što da se obu­vam, šta to pri­čaš?

– Ti­ho, si­ne. Ne bih da pro­bu­di­mo Pa­vla, je­dva je za­spao. Dao je sve pa­re što je imao onom Ra­du što se stal­no koc­ka u ka­fa­ni i još mu je du­žan – pre­kri ru­ka­ma li­ce i te­ško uz­dah­nu.

– Ra­de Ajnc? – uda­ri se Tri­ša po če­lu, a Sta­na sa­mo klim­nu gla­vom. – Ali re­kao sam mu da ću mu vra­ti­ti pa­re, a joj me­ni! Šta je rekô?

– Ti­ho, mo­lim te, ti­ho. U ruk­sa­ku ti je pre­o­bu­ka i ne­što hle­ba, ne­mam vi­še. Idi odav­de. Pa­vle će te ubi­ti ako te vi­di.

– Ali, maj­ko, sve ću vra­ti­ti, sve ću za­ra­di­ti, to ni­je vaš dug! – kle­če­ći pred maj­kom, go­to­vo da ja­uk­nu od bo­la ko­ji su maj­či­ne re­či stvo­ri­le.

– Ni­šta ti ni­si du­žan! Vi­di sa­mo pred bo­ga ka­ko ćeš. Uzmi par ovih su­vih šlji­va sa sto­la. Mi ne­ma­mo vi­še. Cr­ni moj si­ne – uhva­ti se ru­kom sa na­slon od kre­ve­ta i po­la­ko se­de.

– Ve­ruj mi, maj­ko, ne­ću vi­še ni­kad ići ta­mo! Maj­ko, ve­ruj mi! Po­gle­daj me!

– Ti­ho, si­ne, ne­moj oca da pro­bu­diš. Re­kla sam ti, idi odav­de!

– Ali...

– Mo­lim te kô bo­ga, idi.

Ka­da je Tri­ša iza­šao iz ku­će sa ruk­sa­kom na le­đi­ma, Sta­na je za­sta­la na pra­gu ku­će. Ot­pio je ma­lo vo­de iz kr­ča­ga ko­ji je sta­jao na če­smi u dvo­ri­štu, umio se, okre­nuo se i po­gle­dao maj­ku, ku­ću. Po­gled mu se za­u­sta­vi na onih ne­ko­li­ko su­vih šlji­va i ma­lo vo­de na dla­no­vi­ma što je osta­lo. Sta­na je gle­da­la pre­da se i pla­ka­la. Za­tvo­ri­la je vra­ta dok je Tri­ša još bio u dvo­ri­štu. Ki­ša je po­če­la po­la­ko da pa­da. Tri­ša nekako pro­đe ka­pi­ju i iza­đe iz dvo­ri­šta na put. Za­sta­de po­no­vo, po­gle­da oko se­be, pa pre­ma ne­bu. Sve­ća ko­ja je go­re­la u so­bi se uga­si i za­vla­da pot­pu­na ta­ma. Ki­ša je po­ja­ča­va­la, a Tri­ša je i da­lje sta­jao kao uko­pan na istom me­stu. Gri­zla ga je sa­vest zbog neo­d­go­vor­nog ži­vo­ta, ali ni­je mo­gao da se od­u­pre tom po­ro­ku. Ob­u­zet stra­šću za ri­zi­kom, ob­u­zet tom ri­skant­nom igrom, ni­je ma­rio ho­će li su­tra ima­ti šta da je­de. Za­bo­ra­vio je na sva­ko­dnev­ne sit­ni­ce ko­je su ga ne­ka­da či­ni­le sreć­nim. Ka­jao se, ali dru­gi put u svom ži­vo­tu ni­je vi­deo. Ose­tio je da ki­ša na­ta­pa blu­zu ko­ju je imao na se­bi i kli­zi niz le­đa. Pri­šao je još jed­nom ši­rom otvo­re­noj ka­pi­ji ne­ka­da po­ro­dič­nog do­ma i za­tvo­rio je.

– Nek vas ču­va go­spod Bog i ar­han­gel Mi­haj­lo! – po­lju­bi okvir nad ka­pi­jom, okre­te se i ode u ne­po­zna­to.

 

 

GLAVA 6

 

Paket

 

 

– Sta­no, ku­ca ne­ko na vra­ta! Sta­no, glu­va li si? Otvo­ri! – dre­či Pa­vle iz spa­va­će so­be.

–Evo, idem, bre! – usta­je po­la­ko od og­nji­šta, pri­la­zi vra­ti­ma i otva­ra. – Do­bar dan.

– Do­bar dan, go­spo­đo! – pred vra­ti­ma je sta­jao vi­sok i kru­pan voj­nik. Kad ga vi­de, Pa­vle usta sa kre­ve­ta i po­zdra­vi ga. – Da li je tu Bog­dan Ma­tić? – to je bi­lo pra­vo Tri­ši­no ime, a Tri­ša su ga zva­li zbog du­že ne­u­red­ne ko­se. Sta­na pr­vo po­gle­da Pa­vla, pa za­pla­ka i ode u so­bu.

– Ni­je, go­spo­do voj­ni­ci! Tog koc­ka­ra sam se od­re­kao pred zi­mu i iz­ba­cio ga iz ku­će!

– Gde mo­že­mo da ga na­đe­mo? Ima­mo na­log za re­gru­ta­ci­ju.

–Pro­baj­te u ka­fa­ni do­le niz put, ako ga ne­ko ni­je ubio do sa­da.

– Pre­sta­ni­te da se še­ga­či­te! Re­ci­te gde mo­že­mo da na­đe­mo Bog­da­na?

–Ka­ko sa­mo sme­šno zvu­či nje­go­vo ime sa­da, Bog-dan, Bo­gom-dan... – mi­slio je u se­bi i ne­volj­no kli­mao gla­vom.

– Da­kle, ka­fa­na? – vi­de voj­nik da ga Pa­vle ne slu­ša, okre­te se pre­ma osta­lim voj­ni­ci­ma iz prat­nje ko­ji sta­ja­hu ne­što da­lje od vra­ta. – Jel’ ovaj lud?

– De­ri­šte, kô i onaj moj pro­bi­svet. Ja, lud? – pla­nu be­sno Pa­vle.

– Opro­sti­te mi za­i­sta, ne­pri­me­re­no s mo­je stra­ne. Ra­zu­mi­te me, rat je na po­mo­lu, a na­ma tre­ba­ju lju­di. Mi stvar­no ne­ma­mo vre­me­na za gu­blje­nje, a vi se še­ga­či­te. April me­sec već, a po­la Evro­pe već u pla­me­nu.

– Da je sre­će da se še­ga­čim, pa da sad iz ku­će iz­ve­dem si­na, na­sled­ni­ka za po­nos, da kre­ne sa va­ma da bra­ni ovu na­šu mu­če­nu Ju­go­sla­vi­ju, ne­go, isti­na je što vam ka­žem. Si­na sam imao, vi­še ne.

– U re­du, go­spo­di­ne Ma­tić. Mi će­mo pro­ći po­red ka­fa­ne ko­ju spo­mi­nje­te, Va­ma sva­ko do­bro! I iskre­no se na­dam, a i va­ma bi bi­lo bo­lje da me ni­ste sla­ga­li – okre­nu­še se voj­ni­ci i odo­še, a Pa­vle osta da gle­da za nji­ma.

Ma­lo je re­ći da je za me­sec da­na se­lo opu­ste­lo. Mi­le je re­gru­to­van za te­sa­ra, dr­vo­de­lju pri Po­mo­rav­skoj di­vi­zi­ji, Mi­ša ra­ba­dži­jin u to­pov­sku, a Ste­vo iz du­ća­na je po­stao ko­re­spon­dent i do­bio je svo­ju gru­pu ku­ri­ra ko­jom je ko­man­do­vao. To­za i Le­la Ran­ko­vić su već dav­no ot­pu­to­va­li sa Acom u Beč. So­nja je i da­lje u se­lu sa svo­jim de­dom.Ra­di od ju­tra do mra­ka u vu­no­vla­ča­ri ko­ja sa­da ima vi­še po­sla ne­go ina­če, po­što su do­bi­li za­du­že­nje da pra­ve pr­slu­ke, ru­ka­vi­ce i ča­ra­pe za lo­kal­nu voj­nu je­di­ni­cu. Osta­la je u se­lu iako je do­bi­la pi­smo od rod­bi­ne iz Šu­ma­ri­ca kod Kra­gu­jev­ca da se pre­se­li kod njih dok ne pro­đe ne­pri­li­ka.

– De­te mo­je, ja ne znam ko su ti ko­ji nam pre­te. Ka­žu da su opet Šva­be – pro­zbo­ri de­da Ga­le.

– Ću­ti, de­da, bi­će valj­da sve u re­du!

– Je­si ču­la ka­ko tut­nji u da­lji­ni no­ću? Na­slu­šao sam se ja te pe­sme do­sta. Ne­će da bu­de be­ri­ćet­no!

– Šta je to, de­da, što se ta­ko stra­šno ču­je?

–To­po­vi, de­te mo­je! To kad puk­ne, za­čas ne­ma ni te­be, ni me­ne, ni ove ku­će, ni ove pla­ni­ne, ni ove le­po­te. To je tu­tanj sa­mog an­ti­hri­sta!

– Jao, de­da, strah me tih Šva­ba i tih to­po­va – i za­bri­nu­ta i od­jed­nom si­gur­na i sme­la. – Ali na­ša je voj­ska ja­ka, jel’ ta­ko de­da? Išli su sko­ro da vi­de gar­du ga­zda To­mi­slav i Zo­ran, ka­žu da nam ne­ma prem­ca!

– Daj bo­že! Daj bo­že! – de­da Ga­le gle­da pre­ma po­du, ve­o­ma set­no i za­bri­nu­to od­ma­hu­je gla­vom, po­sma­tra­ju­ći svo­ju unu­ku ko­ja se pri­vu­če i se­de do nje­ga.

Me­sec da­na ka­sni­je, ne­mač­ka voj­ska je na­sta­vi­la kop­ne­nu ofan­zi­vu i u se­lo su sti­gli pr­vi ne­mač­ki voj­ni­ci. Po­sta­vlje­ni su no­vi or­ga­ni vla­sti, pa­le su pr­ve ci­vil­ne žr­tve me­šta­na se­la i uve­den je po­li­cij­ski čas. Sva­ko­dnev­no, ne­mač­ki voj­ni­ci vr­še upa­de u se­o­ske ku­će pre­tra­žu­ju­ći ne bi li na­šli ka­kvo na­o­ru­ža­nje. De­da Ga­le je s vre­me­na na vre­me sa­mo iz­la­zio iz ku­će do obli­žnjeg iz­vo­ra da do­ne­se vo­de za So­nju i se­be. Iako se tru­dio da to So­nja ne pri­me­ti, bo­jao se oku­pa­ci­je.

– Sti­gao sam, de­te mo­je. Evo kr­ča­ga. Pa­zi, te­žak je.

– Jao, de­da, šta bih ja bez te­be. Sta­vi­ću ga ova­mo do og­nji­šta. Ne­će se valj­da br­zo ugre­ja­ti ova vo­da.

– Ka­ko ti vo­lja. Odoh ma­lo da pri­leg­nem, umo­rio sam se ne­što. –ta­man što le­že, ne­ko za­ku­ca na vra­ti­ma ku­će.

– Ko je? – uz­vik­nu So­nja, a de­da Ga­le se po­la­ko pri­di­že, ali ne usta­je sa kre­ve­ta.

– Po­štar Vla­sta je, pa­ket za Vas, go­spo­đi­ce Stoj­ko­vić. – So­nja otvo­ri, vid­no upla­še­na i uz­ne­mi­re­na, jer već ne­ko vre­me se­lom pa­tro­li­ra­ju ge­sta­pov­ci, pa je po­mi­sli­la da su do­šli i kod njih za pre­tres.

– Od ko­ga je? Šta pi­še?

– Ne­što na stra­nom je­zi­ku. Ja mi­slim da ne­ki Ne­mac ša­lje. Ta­ko le­pu de­voj­ku, he, he, ne­će Šva­ba pro­pu­sti­ti – od­me­ri je is­pod oka.

– Ja to ne mo­gu da uzmem. Vra­ti­te oda­kle je do­šlo, mo­lim Vas!

– Na­ma je do­šlo iz Kra­lje­va, Kra­lje­vu iz Be­o­gra­da, Be­o­gra­du... pi­taj bo­ga. Uzmi­te! Šta mo­že lo­še da bu­de? – po­sle kra­ćeg pre­mi­šlja­nja So­nja uze pa­ket i bla­go se na­sme­ja. – Ajd, u z­dra­vlje!

So­nja une­se pa­ket, sta­vi na sto i po­če da otva­ra. Be­še uve­zan do­bro vi­no­gra­dar­skim ka­na­pom, pa otva­ra­nje pa­ke­ta po­tra­ja. Vid­no uz­bu­đe­na, sad već od ra­do­zna­lo­sti, po­če da se pre­zno­ja­va, a ru­ke kretaše la­ga­no da po­drh­ta­va­ju. Naj­zad, ras­kr­sti sa ka­na­pi­ma i sklo­ni har­ti­ju. Ku­ti­ja, valj­da od pre­vo­za, ulu­blje­na s le­ve stra­ne i bla­go na­kva­še­na od­o­zdo. Du­bo­ko udah­nu, te do­hva­ti i sklo­ni po­klo­pac. Tek tad joj ne be­še ni­šta ja­sno. Bež ha­lji­na, ne­ke du­gač­ke ci­ga­re­te, ki­lo­gram ka­fe i ta­bla čo­ko­la­de. Du­go je raz­mi­šlja­la ko li joj je mo­gao to po­sla­ti. Za­bri­nu­la ju je i po­mi­sao da joj ta­ko ne­što ša­lje ne­ko od ne­mač­kih voj­ni­ka ko­ji su ras­po­re­đe­ni u se­lu. Ra­ši­ri­la je onu bež ha­lji­nu i is­pr­va ne hte­de da je ob­u­če. Iz­va­di iz har­ti­je čo­ko­la­du, od­lo­mi ko­mad i po­je­de. Uči­ni joj se da ni­kad ni­šta lep­še u ži­vo­tu ni­je pro­ba­la. Ra­ne tre­šnje ko­je je vo­le­la vi­še ne­go išta, sad bi sve za­me­ni­la za još ove stra­ne čo­ko­la­de. Uze onaj džakčić ka­fe i po­pe ga na po­li­cu iz­nad og­nji­šta. Od­o­ka od­me­ri onu ha­lji­nu i naj­zad od­lu­či da je ob­u­če. Či­sta, naj­fi­ni­ja svi­la do­di­ri­va­la je nje­nu ko­žu. Ne­žni, pri­jat­ni mi­ris po­če da no­si So­nju da­le­ko, da­le­ko u bez­bri­žnu ze­mlju nje­nih sno­va. Spu­sti se na sla­me­ni kre­vet ko­ji se uči­ni me­kim po­put po­dnev­ne ze­le­ne tra­ve kraj Mo­ra­ve. Go­to­vo da je ču­la žu­bor vo­de gle­da­ju­ći ka­ko obla­ci ne­mo leb­de ne­be­skim svo­dom. Kad de­da Ga­le uđe u so­bu, imao je šta i da vi­di. Nje­go­va unu­ka, So­nja, kao pra­va bo­gi­nja. Iz suk­ne­nih dro­nja­ka na­jed­nom u uskoj, ma sa­li­ve­noj svi­le­noj ha­lji­ni.

– Le­pa mo­ja, ot­kud ti te... kr­pe?

– Do­bi­la sam po­štom, de­da – okre­te se pre­ma de­da Ga­letu, a osmeh od uva do uva.

–Od ko­ga, So­nja?

– Pa pi­še ne­što, al’ mo­žda je gre­ška.

– Šta pi­še? Od ko­ga si do­bi­la... – po­ka­zu­je ru­kom na ha­lji­nu, a za­tim ru­kom bla­go po­mi­lo­va So­nju i opi­pa ma­te­ri­jal – ovo?

– Do­bi­la sam od... – po­če So­nja da za­muc­ku­je – od ne­kog... iz Ne­mač­ke. –ka­ko je re­kla iz Ne­mač­ke, de­da Ga­le se pre­zno­ji i oću­ta ma­lo.

– Ne­mac da te kin­đu­ri?! Jel’ Ne­mac, So­nja? – iz­dra se iz pet­nih ži­la. – Ubi­še To­mu pred ro­đe­nom ku­ćom i du­ća­nom jer ni­je imao ka­fe! Ubi­še ga­zda Zo­ra­na u ku­ku­ru­zi­štu, za­što? Jel’ za­to što je ra­tar bio ceo ži­vot, pa im je sme­tao? Jel’ za­to? Ski­daj te kr­pe­ti­ne da ne bi’ za­pa­lio i te­be s nji­ma! Ski­daj to!

– Do­bro, de­ko, smi­ri se, mo­lim te! Ho­ću! Evo ski­dam. Vra­ti­ću sve u onu pro­kle­tu ku­ti­ju, sa­mo se smi­ri, mo­lim te! – ka­ko ski­de ha­lji­nu, ta­ko Ga­le ba­ci ono iz sve sna­ge kroz pro­zor na put. So­nja je od stra­ha i da­lje dr­ža­la ru­ke pre­ko gla­ve. Ni­ka­da ra­ni­je ni­je vi­de­la de­du ta­ko be­snog. Ci­ga­re, ka­fu i ta­blu čo­ko­la­de de­da Ga­le ni­je pri­me­tio.

– Slu­šaj me do­bro! Nek ti ovo bu­de pr­vi i po­sled­nji put da si uze­la ne­što iz ru­ku tih zlo­tvo­ra! Jel’ ti to ja­sno?

–Ja­sno je, de­ko, ne­ću vi­še za­i­sta!

–Kad su do­la­zi­li u ku­ću? Ko ti je taj Šva­ba?

–Ne znam de­da, ne znam.

– Jel’ ni­su tra­ži­li ono? Pi­ta­li ne­što?

– De­da, ni­ko ni­je do­la­zio. Ne znam oda­kle je ovo sti­glo i ko mi je po­slao! Oči­ju mi ne znam!

– De­te mo­je, ko zna šta je sve tu sti­glo i šta oni ho­će. Šva­ba je to. Ko­li­ko za­zi­rem od njih, to­li­ko za­zi­rem i od do­ma­ćih...

– Ko­jih do­ma­ćih? – pre­ki­de ga So­nja.

– Do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, de­te mo­je! Oni su naj­go­ri! Za ša­ku so­li ako bu­de tre­ba­lo, oči će nam po­va­di­ti.

– Ne­moj, de­da, da me pla­šiš, mo­lim te. Pa ce­lo se­lo se zna, po­štu­je­mo se, ži­vi­mo svi za­jed­no ovo­li­ke go­di­ne – re­če Sonja plač­nog, ali za­ču­đe­nog po­gle­da.

– Te­ško je osta­ti uje­di­njen i slo­žan. Rat je mu­ka naj­ve­ća što mo­že da po­go­di čo­ve­ka. Svi tu gu­be. Ni­ko u ra­tu, de­te mo­je, ni­kad ni­je po­be­dio. I ko god je mi­slio da mu je je­dan rat po­mo­gao i do­neo bo­lji­tak, u dru­gom ni­je ni gla­vu svo­ju na ra­me­ni­ma sa­ču­vao. Ti znaš šta je kod nas u po­dru­mu?

– Znam, de­da.

– Sve­ti­nja, de­te mo­je. Mi sve­ti­nju mo­ra­mo da bra­ni­mo. Nek je i ko­mad dr­ve­ta, sve­ti­nja je sve­ti­nja, za­pam­ti!

– Do­bro, de­da, ho­ću, bra­ni­ću!

– Ti znaš da sam u Ve­li­kom ra­tu pro­šao sve pa­klo­ve ko­ji su mo­gli da se pro­đu. Mno­go to­ga sam vi­deo, na­u­čio, is­tr­peo. Za­pam­ti jed­no, So­nja, do­ći će dan kad me­ne ne­će bi­ti!

– Ne­moj, de­da, ta­ko, pa…– pre­ki­da je de­da Ga­le i na­sta­vlja za­po­če­to.

– Vi­deo sam čoj­stvo, bio ra­me uz ra­me sa he­ro­ji­ma, ne­u­stra­ši­vi­ma, isto ta­ko pod gr­kljan stao Šva­bi, ali i iz­daj­ni­ci­ma. Ne­moj, kćeri, za ša­ku svi­le da pro­da­ješ reč, obraz i sve­ti­nju!

– De­da, ti si mo­ja naj­ve­ća sve­ti­nja, moj za­štit­nik. Mo­je ne­bo i ze­mlja, moj va­zduh i vo­da! – on je za­bri­nu­to gle­da kli­ma­ju­ći gla­vom le­vo-de­sno.

– Ne do­šlo nam zlo na vra­ta, ne sta­vi­lo nam reč i obraz na is­ku­še­nje i sve­ti­nju u ru­ke tu­đi­na.

Sli­čan pa­ket je sti­zao još par pu­ta iste go­di­ne. Po­ši­lja­lac isti, pa­ket sti­gao pre­ko Kra­lje­va i Be­o­gra­da, jed­na­ko čvr­sto uve­zan i upa­ko­van. Sa­dr­žaj je bio sli­čan, po­re­de­ći sa pr­vo­pri­sti­glim, bi­lo je vi­še čo­ko­lad­nih ta­bli sa­mo. Zna­la je da de­da Ga­le go­vo­ri za nje­no do­bro da se klo­ni tih pa­ke­ta. Ipak, So­nja je to­li­ko vo­le­la sve što je sti­za­lo u nji­ma te je re­ši­la da ih za­dr­ža­va. Ve­što ih je kri­la, što u po­dru­mu, što po ćo­ško­vi­ma i pod sla­me­nim kre­ve­tom. De­da Ga­le ni­je ni slu­tio da ga unu­ka ne­će po­slu­ša­ti.

 

 

 

GLAVA 7

 

Rađanje zveri

 

 

– Na­red­ba vi­še ko­man­de iz­re­če­na da­na 10. ok­to­bra 1941. je da nam pre­da­te zlat­ni cr­kve­ni krst! Oso­ba ko­ja nam da krst ili bi­lo ka­kvu in­for­ma­ci­ju u ve­zi sa ne­sta­lim kr­stom, bi­će ve­li­ko­du­šno na­gra­đe­na i ko­man­da joj ga­ran­tu­je ži­vot dok je se­lo pod na­šom kon­tro­lom! – gla­snik je bio čo­vek iz su­sed­nog se­la, pre ra­ta du­žan i Bo­gu i na­ro­du, a sad se po­go­spo­di­čio ot­kad ra­di za Nem­ce. Zo­ve se Ju­go­slav Da­mja­no­vić.

– Šta će te­bi krst? – drek­nu Gr­ga iz po­stro­je­ne ma­se.

– Šta te­be bri­ga šta će Nem­ci­ma krst?

– Iz­daj­ni­ku! Na­pi­ću ti se kr­vi čim ovaj cir­kus pro­đe!

– Ne­mač­ka ko­man­da sma­tra da krst bi­ti od ve­li­ka isto­rij­ska vred­nost. Ne­mač­ka ko­man­da že­li za­šti­ti­ti vred­no­sti i krst pre­me­sti­ti na si­gur­no me­sto dok ne pro­ći sva rat­na dej­stvo. Ne­mač­ka ko­man­da vra­ti­ti krst po okon­ča­nju dejstava! – ume­ša se je­dan ne­mač­ki voj­nik u ras­pra­vu go­vo­re­ći na ne­ve­štom srp­skom je­zi­ku.

– Krst ni­je zla­tan! Po­zla­ćen je sa­mo! I sko­ro je sta­vljen, ka­kva tvo­ja isto­rij­ska vred­nost– une­se se Gr­ga u li­ce ne­mač­kom voj­ni­ku.

– Krst ne­ma ni­ka­kvu vred­nost za vas! Na­ma je ne­pro­ce­njiv! – uz­vik­nu Sta­no­je čak sa dru­ge stra­ne oku­plje­nog na­ro­da.

– Ot­kud te­bi ta­ko ne­što? – ne od­stu­piv­ši ni mi­li­me­tar, ne­mač­ki voj­nik se obra­ća Gr­gi i hva­ta ga za uma­šćen re­ver.

– Što će va­ma krst? – po­vu­če Gr­ga ko­rak una­zad, ali i da­lje is­pred osta­log na­ro­da.

– Ot­kud te­bi da krst bi­ti po­zla­ćen, a ne zla­tan? – upo­ran je bio ne­mač­ki voj­nik, pri­tom pri­la­zi Ju­go­slav sa stra­ne i raz­ro­ga­če­nih oči­ju gle­da Gr­gu, pa za­tim lju­de ne­po­sred­no u ko­lo­ni iza nje­ga.

– Ju­go, sklo­ni tu nju­šku iz­daj­nič­ku od me­ne kad pri­čam sa ovom švap­skom ba­ra­bom!

– Stre­ljaj­te ga! – go­to­vo krik­nu od be­sa Ju­go­slav.

– Ne! Sta­ni­te! Pa svi zna­mo da je krst po­zla­ćen! Ot­kud se­o­skoj cr­kvi nov­ca za zla­tan krst? – iz go­mi­le se je­dva pro­bi­ja de­da Ga­le i go­vo­ri.

– Stre­ljaj­te obo­ji­cu! Da­ću ja va­ma ni­je zla­tan! Stre­ljaj­te ih!

Po­stro­je­ni lju­di po­če­še da se ko­me­ša­ju i sve če­šće se iz go­mi­le mo­glo ču­ti do­vi­ki­va­nje da krst ni­je zla­tan. Ma­sa je bi­la sve gla­sni­ja, a re­do­vi i stroj­ne ko­lo­ne se po­la­ko iz­gu­bi­še. Za to vre­me ne­mač­ki ofi­cir pri­đe dvo­ji­ci voj­ni­ka ko­ji su sta­ja­li iza nje­ga i krat­ko po­pri­ča sa nji­ma, a za­tim po­zva Ju­go­sla­va. Čim pri­đe Ju­go­slav, je­dan od njih mu pru­ži re­pe­ti­ran pi­štolj.

– Vi ih stre­ljaj­te!

– Do­bro! – vr­lo hlad­no od­go­vo­ri Ju­go­slav i tren ka­sni­je za­ču­še se hi­ci.

Ju­go­slav Da­mja­no­vić je tog da­na bez ima­lo pre­do­mi­šlja­nja stre­ljao vi­še de­se­ti­na me­šta­na se­la, po­čev­ši sa Gr­gom i de­da Ga­le­tom. Dok je tra­jao Jugoslavljev  kr­va­vi pir, to­kom ko­jeg je mal­tre­ti­rao, a za­tim i ubi­jao ne­du­žne me­šta­ne, ve­ći­na ne­mač­kih voj­ni­ka je sa za­do­volj­stvom po­sma­tra­la sa stra­ne.

– Pre­tra­ži­te sve ku­će, sve šta­le, klo­ze­te, ba­ra­ke! Spa­ljuj i stre­ljaj! Kod ko­ga na­đe­te krst, spa­ljuj ži­vog! – za­po­ve­di ne­mač­ki ofi­cir.

– Ži­vog, ne­go šta! – uz zver­ski, kr­vo­loč­ni osmeh na­sta­vi Ju­go­slav.

– Stre­lja­ne osta­vi­te ov­de po­kraj pu­ta, za pri­mer. Osta­le vo­di u ško­lu! Ni­ko ne sme da na­pu­sti zgra­du dok se na­ša po­tra­ga ne okon­ča. – do­da­de isti ofi­cir.

Ju­go­slav je imao pr­vo­bit­ni za­da­tak da pot­ka­zu­je bo­ga­te se­lja­ke Nem­ci­ma, se­lja­ke od ko­jih se ima­lo šta uze­ti. Ne zna se sa si­gur­no­šću ka­ko su Nem­ci baš nje­ga oda­bra­li, ali oči­gled­no je bi­lo da ni­su po­gre­ši­li. Bio je u ve­li­kom pro­ble­mu ka­da su se­lja­ci po­če­li da go­vo­re da krst ni­je zla­tan jer je vi­so­ke pri­vi­le­gi­je ne­mač­ke ko­man­de do­bio za­hva­lju­ju­ći pri­či o ve­li­kom, pu­nom, zlat­nom kr­stu se­o­ske cr­kve. Se­lo, kao se­lo pod­no bi­lo ko­je pla­ni­ne, ni­je ima­lo stra­te­ški va­žan po­lo­žaj. Taj krst je bio sve što je Nem­ce za­ni­ma­lo. Od Ju­go­sla­va su do­bi­li in­for­ma­ci­je da u se­lu ne­ma ju­go­slo­ven­ske voj­ske i da je ma­hom sta­ri­je sta­nov­ni­štvo, že­ne i de­ca. Na­kon po­stro­ja­va­nja i pr­vih stre­lja­nja pred du­ća­nom, Ju­go­slav je po­veo ne­mač­ke voj­ni­ke kroz se­lo. Pr­vo ih je po­veo kod Mi­jo­vi­ća ko­nju­ša­ra.

– Stan­ko, iz­la­zi na­po­lje. O, Stan­ko! – Ju­go­slav raz­va­lju­je dr­ve­nu ka­pi­ju, ula­zi u dvo­ri­šte i vi­če sve gla­sni­je.

– Šta ho­će­te od me­ne? – par tre­nu­ta­ka ka­sni­je za­ču se mu­ški glas iz ku­će i vra­ta se otvo­ri­še.

– Ne vi­deh te, Stan­ko, ju­tros pred du­ća­nom. Do­bo­šar je pro­la­zio ovu­da i le­po re­kao da svi mu­ški mo­ra­ju bi­ti u pod­ne ta­mo! Gde si ti, Stan­ko? Mo­žda ni­si mu­ško?

– Iz­daj­ni­ku! Što ni­si do­šao sam da me to pi­taš? Ili si mo­žda do­šao da mi vra­tiš one nov­ce što mi du­gu­ješ? – sad već otvo­ri ši­rom vra­ta i iza­đe na prag ku­će.

– To što ti du­gu­jem, du­go­vao sam ti. Vi­še ja te­bi ni­šta ne du­gu­jem – go­vo­ri kroz smeh, a iz ko­ri­ca va­di i re­pe­ti­ra pi­štolj.

– Vra­ti­ćeš ti to sa­mo ta­ko!

–Ži­vom Stan­ku Mi­jo­vi­ću sam du­go­vao, mr­tvom Stan­ku Mi­jo­vi­ću ne du­gu­jem ni­šta! – is­pa­li dva hi­ca u pre­de­lu gru­di, Stan­ko pa­de na ze­mlju, a iz ku­će se za­ču le­le­ka­nje nje­go­vih sta­rih. – Ula­zi­te unu­tra, ne­na­o­ru­ža­ni su! Stre­ljaj i uzi­maj šta ti tre­ba – obra­ti se ne­mač­kom ofi­ci­ru, a za­tim da­de znak ru­kom da voj­ni­ci mo­gu ući i pre­tra­ži­ti ku­ću.

Ofi­cir sa­mo klim­nu gla­vom voj­ni­ci­ma i po­tvr­di Ju­go­sla­vlje­vu na­red­bu za pre­tres. Po­la sa­ta je tra­ja­la pre­me­ta­či­na u ku­ći i na či­ta­vom ima­nju. Ži­vi­nu i sit­nu sto­ku ras­te­ra­še po po­lju ko­je se pro­sti­ra­lo iza ku­će, a ko­nje pri­ve­za­še jed­nog za dru­gog u ko­lo­nu. Od­ve­li su sve, a Ju­go­slav je uzeo po­naj­bo­ljeg. Vr­lo br­zo se Ju­go­slav do­ka­zao kao oda­no pse­to ne­mač­kom oku­pa­to­ru i do­bio bit­nu ulo­gu u pro­ce­su do­no­še­nja od­lu­ka ve­za­nih za ce­lo­kup­no pod­ruč­je se­la, ve­za­nih za ži­vot i smrt. U ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma je pot­pu­no ne­ja­sno iz­gle­da­lo ko je za­pra­vo na vr­hu lan­ca ko­man­de, Ju­go­slav ili ne­mač­ki ofi­ci­ri.

Ve­sti o stra­da­li­ma is­pred du­ća­na su se ve­o­ma spo­ro ši­ri­le. Sve pu­te­ve i šum­ske pre­či­ce u užem cen­tru se­la je ne­mač­ka voj­ska da­no­noć­no dr­ža­la pod kon­tro­lom. Bi­lo je de­se­tak me­šta­na ko­ji su iz da­lji­ne po­sma­tra­li šta se de­ša­va­lo pred du­ća­nom tog da­na, ali su i oni vr­lo br­zo po­hva­ta­ni i za­tvo­re­ni u ško­lu sa osta­li­ma. Da je ne­ko ipak pro­ma­kao, mo­glo se pri­me­ti­ti po pra­znim ku­ća­ma na ko­je su Nem­ci na­i­la­zi­li u to­ku pre­tre­sa tog da­na. Me­đu­tim, do­ma­ćin­stva ko­ja su bi­la ra­štr­ka­na da­lje po br­di­ma ni­je imao ko da upo­zo­ri na opa­snost.

Upra­vo sa te, sla­bi­je na­se­lje­ne stra­ne se­la, Ste­vo i nje­go­va dva rat­na dru­ga su po­ku­ša­va­li da se pro­bi­ju či­ta­vog da­na do Ste­vi­ne ku­će i oba­ve­ste nje­go­ve sta­re da se va­lja sklo­ni­ti. U sa­mi su­mrak su to i us­pe­li. Ste­vo je u voj­sci uz po­moć voj­nih te­ra­pe­u­ta us­peo da se us­pra­vi do­ne­kle, ali i da­lje ni­je mo­gao sa­mo­stal­no da ho­da. Imao je dve ma­ču­ge ko­je je ko­ri­stio kao po­moć­no sred­stvo za kre­ta­nje. Me­đu­tim, one su bi­le pri­lič­no bes­ko­ri­sne na str­mom, ka­me­ni­tom tlu, ta­ko da je uvek mo­rao ima­ti ne­kog uza se­be u tim si­tu­a­ci­ja­ma. Dok je Sto­jan raz­go­va­rao sa si­nom i nje­go­vim sa­bor­ci­ma o nji­ho­voj pre­ko­man­di u Be­o­grad, Da­ra je po­sta­vlja­la sto i ne­pre­sta­no pla­ka­la. Po­me­ša­na su joj bi­la ose­ća­nja. Dra­go joj je bi­lo što je njen sin na­pre­do­vao u slu­žbi. S dru­ge stra­ne, od­la­zi ve­o­ma da­le­ko i ko zna ho­će li ga ikad po­no­vo vi­de­ti. Noć ni­kad tam­ni­ja.

– Oče, maj­ko, mi mo­ra­mo što pre oti­ći odav­de, ali i vi mo­ra­te na­pu­sti­ti se­lo.

– Ne idem ja odav­de, si­ne. Gde da ide­mo?–za­bri­nu­tog po­gle­da upi­ta Sto­jan.

– Ima­mo ve­sti da je do­sta lju­di stre­lja­no na smo­tri pred du­ća­nom. Šta ako do­đu po vas ov­de?

– Ne bri­ni, si­ne, ne­će Šva­bo da se pe­nje u ovaj krš i ka­men.

– Ste­vo, do­ma­ći­ne, šta ti ve­liš da mi pre­no­ći­mo ov­de pa uju­tru da kre­ne­mo, u sa­mu zo­ru?– do­ba­ci je­dan od sa­bo­ra­ca.

– Ne znam ko­li­ko je to pa­met­no. Ima­mo oruž­ja, ne znam ko­li­ko je pa­met­no ići pre­ko da­na kroz ovaj pre­deo. U ovim si­tu­a­ci­ja­ma na­ši da­ni po­či­nju tek kad su­mrak svla­da, zar ne? Mno­go je Ne­ma­ca, mno­go je iz­daj­ni­ka – za­tim se okre­te tra­že­ći po­gle­dom Sto­ja­na ko­ji se iz­gu­bi u tmi­ni. – Ima li ve­sti o Ga­vri­lu? – Sto­jan sa­mo od­mah­nu gla­vom i se­de kraj sto­či­ća na ko­me je go­re­la sve­ća.

– No­ge nas iz­da­ju, mo­ra­mo ma­lo od­mo­ri­ti. Oti­ći će­mo uju­tru u iz­vid­ni­cu, pa se vra­ća­mo po te­be. Nas ar­mi­ja mo­že da iz­gu­bi, ali te­be ne sme – sko­ro uglas re­ko­še sa­bor­ci, a Da­ri po­no­vo na­vre­še su­ze na oči od po­no­sa, ali i od bo­la i bri­ge.

– Ne­moj­te ta­ko pred mo­jom maj­kom. Vi­di­te da ona bri­ne za me­ne. Što me pra­vi­te va­žni­jim, to njoj stva­ra još ve­ću bri­gu – utom Sto­jan pri­đe i za­gr­li Da­ru.

– De­co, aj­de je­di­te to što ima. Ne­ma mno­go, ali ima­će za vas da se okre­pi­te. Uju­tru, sa­mo po pla­nu. Za otadž­bi­nu se va­lja bo­ri­ti, za ovo par­če ze­mlje pod ovim bla­gim ne­be­skim svo­dom. Ja, si­ne, ne idem odav­de. Ja ne­mam oca ko­ji mo­že osta­ti i ču­va­ti ono što mi je u ama­net osta­vlje­no. Pre­ko ovog pra­ga, tu­đin ne­će kro­čiti. – od­luč­no se obra­ti Sto­jan si­nu i nje­go­vim sa­bor­ci­ma.

Na­kon skrom­nog obro­ka po­le­ga­še svi, Sto­jan i Da­ra u ve­li­ku so­bu, a Ste­vo i sa­bor­ci do sa­mog og­nji­šta. Svi su de­lo­va­li pri­lič­no sa­mo­u­ve­re­no dok se ne po­ga­si­še sve­će. Ste­vo ni­je mo­gao da za­spi za raz­li­ku od nje­go­vih sa­bo­ra­ca. Raz­mi­šljao je šta i ka­ko či­ni­ti u zo­ru, ka­ko bo­lje or­ga­ni­zo­va­ti ku­rir­sku slu­žbu voj­ske, ko­ga za­du­ži­ti za naj­po­ver­lji­vi­je za­dat­ke, no sva­ki put kad bi se du­blje za­mi­slio, pre­ki­dao bi ga ne­ki od sa­bo­ra­ca svo­jim bun­ca­njem i bre­ca­njem u snu. Na­sme­ja se pr­vi put kad je­dan od njih tr­znu no­gom i sna­žno rit­nu me­tal­nu ču­tu­ru ko­ja gla­sno za­zve­ke­ta i od­bi se sko­ro do ula­znih vra­ta. Kad vi­de nje­go­vo une­zve­re­no li­ce i tren ka­sni­je olak­ša­nje ka­da je shva­tio da je sve sa­mo san, Ste­vo ga po­tap­ša po ra­me­nu i re­če ne­što ja­ko ti­ho. Ose­ćaj stra­ha je tre­pe­rio na umor­nim du­ša­ma voj­ni­ka.

Pre sa­me zo­re, Ste­vi­ni rat­ni sa­bor­ci usta­do­še i ra­zi­đo­še se na raz­li­či­te stra­ne. Do­šli su niz stra­nu Go­ča ka se­lu, a tu­da je te­ško vra­ti­ti se ima­ju­ći u vi­du da je Ste­vi­no kre­ta­nje ve­o­ma ote­ža­no. Bi­lo je neo­p­hod­no iz­vi­di­ti dva pu­ta, je­dan ko­ji se kre­tao na­ni­že od se­la pre­ma Mo­ra­vi, a dru­gi ko­ji je išao pre­ma bla­žim ob­ron­ci­ma Go­ča pre­ko ka­me­no­lo­ma. Put ko­ji je vo­dio ka Mo­ra­vi bio je ne­u­po­re­di­vo lak­ši, ne­pre­gled­ne nji­ve, li­va­de i šlji­vi­ci, ali ri­zič­ni­ji, jer su tu­da če­sto pa­tro­li­ra­li ne­mač­ki voj­ni­ci i mo­to­ri­zo­va­ne pa­tro­le. Ne­pun sat od nji­ho­vog od­la­ska po­me­nu­tim pu­tem, za­ču­še se gla­so­vi is­pred ku­će.

– Sto­ja­ne, iz­la­zi ova­mo! – bio je to Ju­go­sla­vljev glas. Pro­đe go­to­vo mi­nut dok se Sto­jan po­ja­vi na vra­ti­ma.

–Ju­tro, Ju­go­sla­ve! Do­bro ni­je, čim te­be vi­dim! – za njim se na vra­ti­ma po­ja­vi i Da­ra.

–Čim ni­je do­bro ju­tro, ni dan ne­će bi­ti bo­lji. Ta­ko ka­žu?

–Šta ho­ćeš?

– Iz­la­zi iz ku­će Sto­ja­ne. Voj­ni­ci tre­ba da pre­tra­že to što kri­ješ.

– Ne kri­jem ja ni­šta! A to što ti ’oćeš, to ne­mam il’ ne dam!

–Do­ve­di­te tog no­vog da on pro­če­šlja ovo – okre­te se Ju­go­slav pre­ma gru­pi ne­mač­kih voj­ni­ka ko­ja je sta­ja­la iza nje­ga, a iz gru­pe is­tu­pi Ga­vri­lo.

–Ga­vri­lo, cr­ni si­ne! – zgra­nu­tog iz­ra­za li­ca, Sto­jan se lu­pi ša­kom po če­lu.

–Ka­žu da se ta­ko zvao. Pre­tra­žuj ku­ću! Sve vred­no iz­no­si van, hra­nu osta­vi. Ako na­đeš ka­kvo oruž­je, zo­vi.

Ga­vri­lo u pot­pu­no­sti is­tu­pi i kre­te ka ula­zu u ku­ću.

– Ko­li­ko si ’le­ba po­jeo ov­de? – is­pre­či se Sto­jan, za­tva­ra­ju­ći vra­ta za so­bom. – Ko­li­ko pu­ta je ova na­mu­če­na že­na odvo­ji­la od usta da bi ti imao, pro­klet da si! Ko­li­ko pu­ta, ču­ješ li me?

–Me­ni, ni­kad – re­če iz­be­ga­va­ju­ći da po­gle­da Sto­ja­na u oči, ti­ho, hlad­no, ne­pre­po­zna­tlji­vog gla­sa.

–Te­bi, ni­kad? Jel’ da?

– Pre­tra­žuj, šta če­kaš? – pod­vik­nu Ju­go­slav, Ga­vri­lo od­gur­nu Sto­ja­na i Da­ru sa vra­ta i uđe u ku­ću. – Ima li šta ta­mo? – u jed­nom uglu je se­deo Ste­vo sa upe­re­nom pu­škom u Ga­vri­la, ko­ji osta uko­pan u me­stu kad ga vi­de. – Ču­ješ li ti me­ne? Je­si li ti lud ili gluv?

–Ne­ma ni­šta! Ni­kog ži­vog ov­de ne­ma! – od­go­vo­ri ti­ho, u stra­hu, go­to­vo se za­grc­nuo.

–Šta ka­žeš?

–Ni­kog ži­vog ov­de ne­ma! – gla­sno i od­seč­no od­go­vo­ri Ga­vri­lo.

–Ve­zuj sta­re! – obra­ti se Ju­go­slav pr­vom voj­ni­ku do se­be – a vi, ula­zi­te unu­tra i pre­tra­ži­te sve! – za­po­ve­di osta­lim voj­ni­ci­ma iz prat­nje. – Sve ho­ću da pro­ve­ri­te! Ski­daj pa­tos, ski­daj ta­va­ni­cu, ne in­te­re­su­je me, krst je tu ne­gde!

Da i na­še se­lo ima još sa­rad­ni­ka oku­pa­to­ra, vi­de se pred ku­ćom Pro­da­no­vi­ća. Ste­vo, ona­ko ne­po­kre­tan, za­po­ma­gao je. Po­ku­šao je da opa­li par pu­ta ka­da je Ga­vri­lo kre­nuo ka nje­mu za­kla­nja­ju­ći vra­ta oda­kle su na­di­ra­li ne­mač­ki voj­ni­ci, ali je pu­ška bi­la pra­zna. Mo­lio je ne­mač­ke voj­ni­ke da uzmu nje­ga, da ne mu­če Sto­ja­na i Da­ru. Znao je za­što su Nem­ci do­šli. Ga­vri­lo ga uhva­ti za no­ge, obo­ri na pod li­cem pre­ma ze­mlji i iz­vu­če u dvo­ri­šte ku­će. Uze ka­nap, pre­kr­sti mu ru­ke iza le­đa i po­če da ve­zu­je.

–Ga­vri­lo, bra­te, šta uči­ni? – po­ku­ša da okre­ne gla­vu i po­gle­da pre­ma Ga­vri­lu, ali ga ovaj pri­ti­snu ko­le­nom pre­ko vra­ta te tra­va i ze­mlja po­če­še da mu upa­da­ju u usta.

–Mi­ran! –re­če Ga­vri­lo i tad pri­ti­snu još ja­če, a Ste­vo ja­uk­nu od bo­la.

– Ga­vri­lo, bra­te moj, šta te go­ni... – Ga­vri­lo se oslo­ni či­ta­vim te­lom na ko­le­no ko­je je i da­lje pa­ra­lo Ste­vin vrat.

– Mi­ruj, po­sled­nji put ti ka­žem! Ni­sam ja vi­še tvoj brat! Da pu­ška be­še pu­na, ti me ubi!

– Ni­je krst kod nas! Šta će vam po­zla­će­ni krst? Šta će vam? – za­va­pi Ste­vo ko­li­ko je mo­gao.

– Umuk­ni! Ne­ću mo­ći da vas spa­sim ako na­sta­viš da lu­pe­taš glu­po­sti.

Ne­ko­li­ci­na ne­mač­kih voj­ni­ka ko­ja je raz­u­me­la Ste­vu šta go­vo­ri, istog tre­na po­gle­da u Ju­go­sla­va. Br­že-bo­lje Ju­go­slav pri­đe s le­đa i uda­ri kun­da­kom Ste­vu u pre­de­lu le­ve sle­po­oč­ni­ce i ovaj osta bez sve­sti. U tre­nu kad kre­nu da opa­li iz pi­što­lja, Ga­vri­lo ga za­u­sta­vi.

–Sta­ni! Do­đi, Ju­go, mi­slim da znam ne­što što bi ti bi­lo od po­mo­ći.

– Pu­sti mi ru­ku, iz­daj­ni­če! Ma pro­svi­ra­ću ja te­bi ovaj me­tak u po­ti­ljak! Jel’ ovo zna­či, ne­ma ži­ve du­še? Jel’ to, to? Zar klja­ka­vi da mi tr­buh pro­svi­ra, maj­ku ti tvo­ju? – Ga­vri­lo je­dva pri­đe Ju­go­sla­vu i pro­šap­ta mu ne­što na uvo, na­kon če­ga se Ju­go­slav uću­ta i vid­no pri­mi­ri.

–Ti od­ve­zuj sta­re! – obra­ti se jed­nom od voj­ni­ka – a ti, Ga­vri­lo, ideš s na­ma! Ako je ovo još ne­ka od tvo­jih iga­ra, za­ža­li­ćeš! Ga­ran­tu­jem ti!

Iza­đo­še voj­ni­ci po­la­ko na put i u ju­tar­njoj iz­ma­gli­ci se la­ga­no iz­gu­bi­še nji­ho­ve se­ne. Da­ra je i da­lje se­de­la na ze­mlji, li­ca pre­kri­ve­nog ru­ka­ma pu­nim ze­mlje, dok je Sto­jan već ustao i po­ku­ša­vao da raz­ve­že ru­ke. U gla­vi mu je od­zva­nja­la sva­ka Ga­vri­lo­va reč. Po­ku­ša­vao je da do­ku­či ka­ko je mo­gu­će da se ne­ko ta­ko pro­me­ni. Pri­se­ćao se svih le­ta ka­da je Ga­vri­lo bo­ra­vio kod njih. Bio je vre­dan mo­mak, vo­leo ga je ko­li­ko i svog Ste­vu. U tre­nut­ku kad je Ste­vo ostao ne­po­kre­tan, mo­žda čak i vi­še. Vi­de da se Da­ra po­la­ko pri­di­že sa ze­mlje, se­de na prag ku­će, te­ško di­šu­ći, po­gle­da u ne­bo u po­tra­zi za od­go­vo­rom na svo­je je­di­no pi­ta­nje. Ka­ko?

Dok je mu­kla ti­ši­na je­ča­la u uši­ma Sto­ja­na i Da­re, ko­ja je jad­na po­ku­ša­va­la da raz­bu­di Ste­vu po­sle muč­kog Ju­go­sla­vlje­vog udar­ca u po­ti­ljak, voj­ni­ci su na­sta­vi­li pre­ma ku­ći Stoj­ko­vi­ća. Jed­nog čla­na im već stre­lja­še ju­če pred du­ća­nom. U ku­ći je bi­la sa­mo So­nja. Pre­bi­ra­la je be­lo ži­to iz dva ma­nja dža­ka ko­je je de­da Ga­le iz­neo iz po­dru­ma ju­če pre ne­go što je oti­šao na smo­tru pred du­ća­nom. Po­sle če­stih ki­ša u pret­hod­nim ne­de­lja­ma, ve­li­ka vla­ga se stvo­ri­la u po­dru­mu, pa je va­lja­lo okru­ni­ti i pre­slo­ži­ti dža­ko­ve ži­ta ko­je je još je­sti­vo. Iz sa­ta u sat, nje­na strep­nja i strah su bi­li sve ve­ći. Pro­šao je go­to­vo či­tav dan, a de­da Ga­le­ta ne­ma. Slu­ti­la je naj­go­re.

–Otva­raj! – sko­ro istog tre­nut­ka kad je­dan od voj­ni­ka uz­vik­nu, dru­gi iz­bi vra­ta pre ne­go što je So­nja bi­lo šta re­kla.

– Ve­zuj kuč­ku!

 Ne­ko­li­ko ne­mač­kih voj­ni­ka po Ju­go­sla­vlje­voj ko­man­di od­mah utr­ča i zgra­bi je.

–Ne­moj­te, mo­lim vas! Ga­le, Ga­le! –iako je de­da Ga­le dan ra­ni­je oti­šao na smo­tru pred za­dru­gom, ona ni­je iz­la­zi­la iz ku­će, ka­ko se već do­go­vo­ri­la sa njim, ta­ko da ni­je zna­la za zlo ko­je je za­de­si­lo nje­nog de­du.

– Mr­tva usta ne zbo­re, ma­la! Ne­će ti se taj vi­še ni­kad oda­zva­ti! – na­sme­ja se Ju­go­slav ve­o­ma gla­sno i ci­nič­no.

–Šta ste mi uči­ni­li sa de­dom? – plač pre­la­zi u za­po­ma­ga­nje i ste­nja­nje. – Ga­le, Ga­le!

U tom tre­nut­ku, dva ne­mač­ka voj­ni­ka do­zi­va­ju iz po­dru­ma. Ob­ja­šnja­va­ju da su pro­na­šli ne­ko­li­ci­nu pa­ke­ta ko­ji su do­sta­vlje­ni di­rekt­no iz Ne­mač­ke. Ne­mač­ki ofi­cir se mo­men­tal­no spu­sti uskim ka­me­ni­tim ste­pe­ni­štem u ve­o­ma ni­zak po­drum. Sve­tlost fe­nje­ra je bi­la isu­vi­še sla­ba, pa na­re­di voj­ni­ci­ma da iz­ne­su pa­ke­te je­dan po je­dan iz­van ku­će. Na­kon ne­ko­li­ko mi­nu­ta pre­vr­ta­nja po­lu­pra­znih ku­ti­ja, ne­mač­ki ofi­cir na­re­di da se hit­no te­le­fo­ni­ra glav­noj cen­tra­li i pro­ve­ri iden­ti­tet po­ši­lja­o­ca.

–Le­po­ti­ce, či­ji su ovo pa­ke­ti? – glav­ni ne­mač­ki ofi­cir pri­đe So­nji i vr­lo lju­ba­zno je za­pi­ta.

–Mo­ji! Osta­vi­te to!

–Bu­di pa­met­na, kao što si le­pa, pa nam re­ci. Od ko­ga su? – i da­lje na­sta­vi ofi­cir lju­bo­pi­tlji­vim gla­som.

–Ne znam! Sti­žu mi od po­čet­ka ra­ta. Pu­sti­te me!

 Ju­go­slav joj pri­đe s le­đa i po­če da joj ve­zu­je ru­ke. Još je­dan voj­nik sa do­dat­nim fe­nje­rom se spu­sti u po­drum. Ta­mo je s le­ve stra­ne bi­la jed­na te­ška hra­sto­va po­li­ca na ko­joj je bi­lo ne­ko­li­ko pu­nih ku­ti­ja sta­re voj­ne opre­me ko­je je de­da Ga­le ču­vao još od pret­hod­nog ra­ta. Zbog lo­šeg skla­di­šte­nja, ve­ći­na mu­ni­ci­je ni­je ni bi­la upo­tre­blji­va. S de­sne stra­ne su bi­li po­bo­de­ni stu­bo­vi pod­me­ta­či ko­ji su dr­ža­li ze­mlju i no­se­ći zid ku­će. Pod je bio od ka­me­ne koc­ke iz obli­žnjeg ka­me­no­lo­ma.

– Na­šli smo ne­ku zar­đa­lu mu­ni­ci­ju, ali to je sve. – obra­ti se voj­nik ofi­ci­ru.

– Ova­ko ni­ka­da ne­će­mo na­ći krst. Po­me­ri se, ho­ću da vi­dim o kom ti­pu mu­ni­ci­je se ra­di. – ofi­cir se po­no­vo spu­sti u po­drum, na­bi ru­ku u jed­nu od dr­ve­nih ku­ti­ja sa mu­ni­ci­jom i iz­va­di pu­nu ša­ku me­ta­ka. – Pa ovo stvar­no ne vre­di ni­če­mu. Daj mi ma­lo sve­tla ov­de. Či­ni se da je na­še pro­iz­vod­nje. Daj mi taj fe­njer. – po­me­ri se par ko­ra­ka ka uskom ste­pe­ni­štu oda­kle je do­pi­rao zrak dnev­ne sve­tlo­sti. Je­dan od voj­ni­ka za­pe no­gom o pot­por­ni stub ko­ji kli­znu i pa­de na pod. Kad to pri­me­ti, ofi­cir pre­da­de met­ko­ve i fe­njer voj­ni­ku sa ste­pe­ni­šta i be­sno po­če da dr­ma osta­le stu­bo­ve. Je­dan po je­dan, stu­bo­vi po­če­še da po­pu­šta­ju, a ze­mlja iza da­sa­ka kre­te da se la­ga­no ra­si­pa kroz pro­ce­pe.

– Šta to ra­di­te, za­po­ved­ni­če? Za­tr­pa­će­mo sa­mi se­be.

– Ovi stubovi pod­u­pi­ru ne­što dru­go, ne zid. Ne­ma po­ti­ska, ze­mlja po­la­ko pro­la­zi kroz da­ske. Da je ovo za­i­sta pot­po­ra ku­ći, ovaj ma­mlaz ne bi mo­gao tek ta­ko da se spo­tak­ne i iz­va­li pot­por­ni stub. Čak ako bi se to i de­si­lo, do sad bi­smo bi­li za­tr­pa­ni do gu­še. Po­me­ri jed­nu da­sku.

– Za­gla­vlje­no je i da­lje. – voj­nik bo­ja­žlji­vo po­ku­ša­va­še da po­me­ri jed­nu od da­sa­ka ka­ko bi ze­mlja pro­di­ra­la br­že u po­drum. – Je­ste li si­gur­ni da ako pom...

– Po­me­ri pro­kle­tu da­sku! – be­sno se raz­dra ofi­cir. Spu­sti se i voj­nik sa ste­pe­ni­šta i iz sve sna­ge za­dr­ma da­ske, jed­nu po jed­nu. Ze­mlja po­če da pro­di­re br­že i tren ka­sni­je ot­kri da je ofi­cir ipak bio u pra­vu. – Opre­zno, raz­mo­taj to plat­no. Dr­ži nož. – voj­nik opre­zno iz­va­di jed­nu od da­sa­ka i do­hva­ti pred­met umo­tan u plat­no. Po­ku­ša da iz­vu­če, ali od sve­ga, za­vr­ši na le­đi­ma sa ko­ma­dom ot­ce­plje­nog plat­na me­đu pr­sti­ma. Dok svi voj­ni­ci pra­snu­še u smeh, ofi­cir se raz­dra –Krst! Krst! Ov­de je! – Ju­go­slav iz­be­zu­mlje­no iz­be­či oči i po­tr­ča iz dvo­ri­šta ka po­dru­mu. Ofi­cir je ki­dao plat­no i une­zve­re­no ma­hao no­žem ka­ko bi se što pre uve­rio da je to ono što mu se či­ni. Kad su Ju­go­slav i Ga­vri­lo ušli u po­drum, već ni­je bi­lo di­le­me. Krst je pro­na­đen.

–Do­đi, mi­li, do­đi! – su­ze ra­do­sni­ce za­sja­še u Ju­go­sla­vlje­vim oči­ma, go­to­vo pa­de na ze­mlju i po­če da gr­li i mi­lu­je krst. Ofi­cir na­re­di Ga­vri­lu i osta­lim voj­ni­ci­ma da iz­ne­su krst na­po­lje.

–Je­si li ču­la šta će se de­si­ti ono­me ko bu­de skri­vao krst? A? – obra­ti se ofi­cir So­nji, i da­lje smi­re­nim gla­som, dok osta­li voj­ni­ci kre­nu­še za raz­me­ra­va­njem di­men­zi­ja i uzi­ma­njem uzor­ka za pro­ve­ru ple­me­ni­to­sti ma­te­ri­ja­la.

So­nja još gla­sni­je za­pla­ka. U ne­ve­ri­ci je gle­da­la pre­ma kr­stu ko­ji su iz­ne­li iz po­dru­ma. Pret­hod­no, ni­je bi­la pot­pu­no si­gur­na da je cr­kve­ni krst kod njih, ma­da je po­sum­nja­la u to ka­da joj je de­da Ga­le go­vo­rio da sve­ti­nju mo­ra­ju bra­ni­ti. Ju­go­slav je po­čeo da pri­te­že ka­nap ko­jim joj je ve­zao ru­ke, te ona od bo­la na­jed­nom klek­nu.

 – Je li, kuč­ko? Sad će da te pro­bu­ra­ze Šva­be! – zver­ski joj je Ju­go­slav sta­jao za vra­tom i go­vo­rio na uvo, go­to­vo ba­la­ve­ći od za­do­volj­stva.

–Vu­ci je uza zid! – na­re­di ofi­cir, a je­dan od voj­ni­ka pri­đe i sa Ju­go­sla­vom je od­vu­če do zi­da ku­će. – Okre­ni­te je li­cem ova­mo. Re­pe­ti­raj! – na­re­di.

– Sta­ni! Daj­mo ma­lo druk­či­je ovaj put. Šta sa­mo bum-bum i go­to­vo? – is­pre­či se Ju­go­slav is­pred ofi­ci­ra.

–Šta je sad bi­lo?

–Ipak je fu­ka­ra kri­la krst! Zbog nje je de­se­ti­nu gla­va pa­lo.

–Da­kle? – na­mr­šte­nog, upit­nog po­gle­da ofi­cir je slu­šao Ju­go­sla­va.

–Mno­gi su pro­pa­ti­li zbog nje, red je i ona da ma­lo pro­pa­ti! Do­đi, kuč­ko, ova­mo! – hva­ta So­nju za ko­su i ba­ca je na tra­vu.

–Ovo će bi­ti za­ni­mlji­vo! – kroz smeh re­če ofi­cir obra­ća­ju­ći se osta­lim voj­ni­ci­ma.

–Ski­daj je! – obra­ti se Ju­go­slav jed­nom ne­mač­kom voj­ni­ku ko­ji po­gle­da istog tre­nut­ka pre­ma ofi­ci­ru.

–Ski­ni je! Skroz! – po­tvrd­no klim­nu gla­vom ofi­cir, So­nja po­če da se oti­ma, ali pri­đo­še još dva voj­ni­ka i ob­u­zda­še je u le­že­ćem po­lo­ža­ju na ze­mlji.

–Jel’ mo­gu ja? – Ga­vri­lo do­hva­ti za ru­kav ne­mač­kog ofi­ci­ra, a ovaj opet sa­mo po­tvrd­no klim­nu gla­vom.

–Vi­di ma­log! Šta je bi­lo? Ni­kad ni­si vidô žen­sko? Aj­de, ma­li! – pro­mr­mlja Ju­go­slav kroz zu­be, a za­tim – bo­lje ti ne­go Šva­be. Aj­de, ga­rant si ra­ni­je ma­štao da joj ma­lo, he, he! Aj­de! Aj­de kad ti ka­žem!

– Iz­daj­ni­ci jed­ni! Ga­vri­lo! – pro­đo­še joj pred oči­ma sve de­di­ne pri­če o iz­daj­ni­ci­ma, a za to vre­me Ga­vri­lo je već ski­nuo pan­ta­lo­ne i pri­ma­kao joj se. – Ga­vri­lo, gde će ti du­ša, Ga­vri­lo! Mo­lim te, pre­sta­ni! – ubr­zo plač pre­đe u je­ca­nje, a krv po­te­če niz bu­ti­ne.

–Još! Još! Aj­de Šva­be, da vi­di­te šta je Ju­go­slo­ven­ka, još Srp­ki­nja! – uz­vi­ki­vao je Ju­go­slav.

Ga­vri­lo je sve ja­če pri­ti­skao So­nji­nu gla­vu u ze­mlju i ni­je se za­u­sta­vljao. Ne­ko­li­ci­na ne­mač­kih voj­ni­ka se od­mah pri­ma­če, od ko­jih je je­dan već spu­stio svo­je pan­ta­lo­ne. So­nja je već gu­bi­la svest, a u ga­la­mi oku­plje­nih voj­ni­ka ubr­zo ne­sta njen je­caj i za­po­ma­ga­nje.

–Sle­de­ći! – raz­dra se ne­mač­ki ofi­cir, a osta­li voj­ni­ci po­di­go­še Ga­vri­la i od­gur­nu­še ga od So­nje.

Ga­vri­lo je vo­dom iz kr­ča­ga ko­ji je sta­jao kraj og­nji­šta mir­no prao ru­ke. Či­ni­lo se nig­de ni trun­ke uz­bu­đe­nja kod mla­dog čo­ve­ka ko­ji je pr­vi put imao od­nos sa že­nom. Vi­de­lo se da je u nje­mu zver ro­đe­na i oslo­bo­đe­na. Kad opra ru­ke, mir­no se­de na kre­vet gde je ne­ka­da de­da Ga­le spa­vao. Opru­ži se ma­lo, ali ga ubr­zo di­že oda­tle Ju­go­slav, ko­ji je po­ku­ša­vao da pro­na­đe ne­što iole vred­no u ku­ći. U dvo­ri­štu, ne­mač­ki voj­ni­ci su na­sta­vi­li što je Ga­vri­lo za­po­čeo.

–Ju­go­slav, po­kva­ri­li smo ti Ju­go­slo­ven­ska! – do­vi­ki­vao je na ne­ve­štom srp­skom je­zi­ku je­dan od ne­mač­kih voj­ni­ka Ju­go­sla­vu ko­ji baš u tom tre­nut­ku iza­đe iz ku­će.

–Ah, ka­kav ste to na­rod? Pa na­ma bi tra­ja­la bar još ne­de­lju da­na. A, Ga­vri­lo? – Ga­vri­lo za­gle­dan u da­lji­nu, čuo je i po­gle­dao Ju­go­sla­va, ali ne re­če ni­šta.

Ju­go­slav pri­đe So­nji­nom one­sve­šće­nom te­lu i iz­lu­pa par ša­ma­ra, što po obra­zi­ma, što po zad­nji­ci. Kad vi­de da uma­za ru­ke kr­vlju, do­zva jed­nog voj­ni­ka da mu do­da bi­lo ka­kvu kr­pu. Pri­đe je­dan voj­nik sit­ni­je gra­đe i pru­ži mu svi­le­nu ha­lji­nu iz jed­ne od ku­ti­ja ko­je je So­nja do­bi­la iz Ne­mač­ke.

–Evo! Bri­ši ovim!

–Sta­ni ma­lo, sve­jed­no ću ih opet is­pr­lja­ti kuč­ki­nom kr­vlju. Aj­de, bu­di se! – iz­lu­pa joj još ja­če ne­ko­li­ko ša­ma­ra. – tren ka­sni­je s dru­gog kra­ja dvo­ri­šta se za­ču ofi­cir.

–Do­sta, bre! Po­la­zi­mo! Naš po­sao je ov­de za­vr­šen! Kre­će­mo ka že­le­znič­koj sta­ni­ci da uto­va­ri­mo ovo, a ti, Ju­go, mo­žeš sa na­ma, a mo­žeš i da osta­neš da je te­šiš ako se pro­bu­di! – za­gra­ja ce­la gru­pa voj­ni­ka.

–Ne pa­da mi na pa­met! – iz­vu­če nož iz ko­ri­ca, sta­vi ga pod gr­lo So­nji i na­sme­ja se. – Ova­ko ja te­šim! – po­vu­če iz sve sna­ge i krv po­če da lip­ti na sve stra­ne. – Ide­mo!

Krst već be­še uto­va­ren u ka­mi­on, uvi­jen u će­bad ko­ju po­ku­pi­še iz ku­će. Do kr­sta, uz ne­ko­li­ko ne­mač­kih voj­ni­ka, se­do­še Ju­go­slav i Ga­vri­lo.

–Stan’te mo­me­nat! – vik­nu od­seč­no Ga­vri­lo i si­đe iz pri­ko­li­ce ka­mi­o­na.

–Šta, bre, ovaj ma­li ra­di? – obra­ti se ne­mač­ki ofi­cir Ju­go­sla­vu kroz ma­li pro­zor ko­ji je spa­jao ka­bi­nu ka­mi­o­na i pri­ko­li­cu, a Ju­go­slav sle­že ra­me­ni­ma.

–Šta to ra­diš? – Ga­vri­lo pri­tr­ča So­nji­nom te­lu i klek­nu po­red. Prem­da je svo­jim te­lom za­klo­nio nje­no, ni­je se mo­glo na­slu­ti­ti šta sme­ra. – Po­lju­bi je, po­lju­bi je, ma­li! Kad već ni­je smr­ti po­gle­da­la u oči, nek je is­pra­ti tvoj smr­dlji­vi za­dah! – ve­o­ma gla­sno se na­sme­ja Ju­go­slav, pa to uči­ni­še i osta­li voj­ni­ci, iako ve­ći­na ni­je raz­u­me­la ni jed­nu je­di­nu reč.

Me­đu­tim, nit su ose­ća­nja pro­ra­di­la Ga­vri­lu, nit se So­nji­na mu­ka za­vr­ši­la smr­ću. Ga­vri­lo je no­žem na So­nji­nom če­lu i obra­zi­ma use­kao krst, a ko­su joj od­ru­bio. Kad usta­de i od­ma­če se od be­ži­vot­nog te­la, smeh pre­sta­de, svi vi­li­ce obe­si­še do po­da i za­ne­me­še. Ne­mač­ki voj­ni­ci osta­do­še bez re­či nad ovim či­nom.

– Za uspo­me­nu!– dr­že­ći u ru­ci od­ru­blje­nu So­nji­nu ko­su, po­pe se u ka­mi­on, se­de mir­no kraj kr­sta, Ju­go­sla­va i osta­lih ne­mač­kih voj­ni­ka.

Ka­mi­on ko­nač­no kre­nu. Kr­va­vi pir oku­pa­tor­ske voj­ske pred­vo­đen do­ma­ćim ubi­ca­ma i mo­ral­nim na­ka­za­ma dra­stič­no po­če da je­nja­va u na­šem i okol­nim se­li­ma na­kon od­la­ska te je­di­ni­ce. Vla­da­vi­na te­ro­ra je de­fi­ni­tiv­no utih­nu­la pro­na­la­skom kr­sta. Sve­lo se sve na po­vre­me­ne pa­tro­le ra­di kon­tro­le pod­ruč­ja. Stal­ne po­sta­ve ne­mač­ke voj­ske do kra­ja rat­nih dej­sta­va u se­lu ni­je bi­lo. Ju­go­slav i Ga­vri­lo su re­gru­to­va­ni od stra­ne Ne­ma­ca u stal­nu, re­dov­nu voj­sku. Pri­ča­lo se da su obo­ji­ca bi­li una­pre­đe­ni za svo­je za­slu­ge u ra­tu, ali ni o jed­nom, ni o dru­gom se ni­je ne­što mno­go pri­ča­lo u se­lu. Na­vod­no, pred kraj ra­ta su ih po­bi­li par­ti­za­ni, ka­da su sa „ar­mej­ci­ma” oslo­ba­đa­li Be­o­grad. To­li­ko u se­lu o nji­ma.

 

Nastaviće se...

Роман можете купити кликом на слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: