ГЛАВА 5

Растанак

Љуп­че се по оче­вој смр­ти при­ја­вио на обу­ку за по­шта­ра. Ни­је ис­пу­ња­вао све усло­ве, али му је То­за то не­ка­ко сре­дио. Жао му је би­ло де­те­та. Знао је да је­ди­но Љуп­че ни­кад ни­је за­дир­ки­вао ње­го­вог Алек­сан­дра. Оти­шао је на обу­ку, чак у Тр­сте­ник и че­као се са­мо дан ка­да ће се­ло до­би­ти свог по­шта­ра. Ме­ђу­тим, Љуп­че се ни­је вра­ћао. Рас­пи­ти­ва­ли су се по се­лу до­кле је сти­гао, ка­да ће се вра­ти­ти, неки су чак нагађали и да је оки­нуо на тој обу­ци. То­за је че­сто пи­сао у име ње­го­ве мај­ке свом при­ја­те­љу из Тр­сте­ни­ка ко­ји му је по­мо­гао да упи­ше Љуп­че­та. Тај му је у по­чет­ку од­го­ва­рао на пи­сма. Ре­као му је да је Љуп­че из­у­зет­но вре­дан и ра­дан и да ће се сви по­но­си­ти њи­ме.Ре­као му је да нај­бр­же учи и на­пре­ду­је, да је нај­хи­три­ји, али у по­след­њем пи­сму и да се не по­ја­вљу­је већ две не­де­ље на ча­со­ви­ма обу­ке. По­сле то­га То­за је оти­шао у Кра­ље­во са Ле­лом, па Зо­ра и се­ло из­гу­би­ше сва­ки кон­такт са Љуп­че­том.

У про­ле­ће 1936. про­не­ше глас да се Љуп­че уда­вио још пред зи­му, кад је јак ве­тар от­ки­нуо ске­лу на Мо­ра­ви. При­ча­ли су да је по­ку­ша­вао да спа­си не­ке џа­ко­ве пи­са­ма ко­је је вој­ска сла­ла, па да је не­ки сан­дук пао пре­ко ње­га и по­то­пио га. Али опет, се­ло је при­ча­ло мно­го то­га. Од сеп­тем­бра, па и це­ле зи­ме, Љуп­че­та ни­је би­ло у се­лу.Зло­слут­ни глас је све ви­ше од­је­ки­вао и ти­штио ње­го­ву мај­ку. За Зо­ру је то би­ло пре­ви­ше. Ису­ви­ше мр­ша­ва, оро­ну­ла, бле­дог ли­ца, увек спу­ште­ног и скри­ве­ног по­гле­да, је­два је пре­жи­ве­ла му­же­вље­ву смрт, а ду­го се про­ти­ви­ла и Љуп­че­то­вом од­ла­ску у Тр­сте­ник. Би­ло је љу­ди ко­ји су јој по­ма­га­ли око кућ­них по­сло­ва и с вре­ме­на на вре­ме до­но­си­ли хра­ну и др­ва за огрев. Зи­до­ви ку­ће су би­ли вид­но ис­пу­ца­ли на не­ко­ли­ко ме­ста, та­ко да ли­ме­на фу­ру­на ни­је мно­го за­гре­ва­ла про­сто­ри­ју у ко­јој је про­во­ди­ла ве­ћи део вре­ме­на. Оста­ли ме­шта­ни се­ла мо­гли су је ви­де­ти је­ди­но у цр­кви у ко­ју је до­ла­зи­ла ре­дов­но. За кр­сну сла­ву ни­је има­ла од че­га да на­пра­ви ко­лач, за Бо­жић ни­је има­ла ни по­ло­жај­ни­ка, ни бад­њак, ни че­сни­цу. Сви­ма је би­ло ја­сно да ће Зо­ра те­шко из­не­ти не­сре­ћу ко­ја ју је за­де­си­ла. Пре­ми­ну­ла је пар да­на по­сле Бо­жи­ћа, а са­хра­њена је о оп­штин­ском тро­шку. Љуп­че­та ни­је би­ло на са­хра­ни, та­ко да су у се­лу ујед­но са­хра­ни­ли обо­је. Сва та не­из­ве­сност нај­те­же је па­да­ла Сте­ви. Пам­ти он до­бро оно ку­ку­ру­зи­ште, оне но­ћи на Мо­ра­ви. Од­зва­ња­ло му је у гла­ви „Ни­ка­да не­ћу би­ти из­дај­ник”.Имао је хи­ља­ду и јед­но пи­та­ње, али ни је­дан је­ди­ни од­го­вор. Тра­жио је од мај­ке че­сто да га во­ди на Љуп­че­тов гроб, ко­ји је био по­да­ље од оста­лих. Зо­ри­на хум­ка и уз њу крст, ма­ли, на­ме­њен Љуп­че­ту. Сте­во је био је­ди­ни ко­ји се ни­је ми­рио. Тај крст га је но­ћи­ма го­нио. Кад год би се про­бу­дио усред но­ћи, ду­го би на­кон то­га се­део и пла­као.

– Ка­ко, бре, Љуп­че да се уда­виш? Па, знао си да пре­пли­ваш Мо­ра­ву и кад је нај­ве­ћа би­ла. Јел’ ти тор­ба би­ла те­шка? Јел’ си имао ко­је пи­смо за ме­не, Љуп­че? Увек си био за прст, за ко­рак, за но­кат, од свих бр­жи и бо­љи! Шта се де­си­ло, Љуп­че?

Уме­сто од­го­во­ра... мук. Тра­жио је од га­зда То­ми­сла­ва да про­на­ђе не­ка­ко адре­су шко­ле из Тр­сте­ни­ка, па да по­ша­љу пи­смо и пи­та­ју шта се за­пра­во де­си­ло или да бар по­ша­љу пи­смо То­зи у Кра­ље­во, али мр­ка ка­па. Ни јед­ну, ни дру­гу адре­су ни­су има­ли. Тих да­на, из­но­ва је про­кли­њао суд­би­ну што му је од­у­зе­ла но­ге и дан ка­да се пео са Љуп­че­том на орах. Про­кли­њао је, про­кли­њао. Вре­ме је про­ла­зи­ло, а у се­лу се све ма­ње по­ми­њао не­ми­ли до­га­ђај и тра­ге­ди­ја по­ро­ди­це Ми­шић. У окол­ним гра­до­ви­ма де­фи­ло­ва­ла је кра­љев­ска гар­да, по­не­где и сам мла­ди краљлич­но, у прат­њи ре­ген­та Па­вла. За­хва­љу­ју­ћи То­зи, се­ло је до­би­ло сво­је оде­ље­ње по­ште и бан­ке. То­ми­слав је у ду­ћан до­нео још јед­ну, но­ви­ју шпар­ка­су и лоп­ту за не­ку но­ву мо­дер­ну игру. Сви­ма је го­во­рио да су на­ши вој­ни­ци са том лоп­том тре­ћи у це­лом све­ту, а кад би га пи­тао не­ко шта се за­пра­во ра­ди са том лоп­том, ве­што би ме­њао те­му. У ме­ђу­вре­ме­ну је Со­ња успе­шно за­вр­ши­ла те­чај и за­по­сли­ла се у ву­но­вла­ча­ри. Би­ла је из­у­зет­но срећ­на јер је од­ма­ле­на ма­шта­ла да то ра­ди. Три­ша је на­пу­стио оца и мај­ку због ду­га на коц­ки и ло­шег гла­са ко­ји га је пра­тио у по­след­ње вре­ме. Коб­не но­ћи ка­да је мо­рао на­пу­сти­ти по­ро­дич­ни дом, Ра­де Ајнц је до­шао код Па­вла тра­же­ћи но­вац ко­ји му Три­ша ду­гу­је. Па­вле је та­да пр­ви пут чуо да ње­гов син игра кар­те и да већ ду­го не ра­ди код Ка­ле­та сто­ла­ра. Ста­на је је­два ус­пе­ла да га уми­ри те но­ћи. Три­ша је до­шао ка­сно, као и обич­но.

– Што не спа­ваш, мај­ко? – отво­ри вр­ло ла­га­но вра­та.

– Где си био до са­да? Ти­ше са тим чи­зма­ма, про­бу­ди­ћеш оца.

– Где сам био? Пу­на ра­ди­о­ни­ца стру­го­ти­не, цео дан смо кра­ти­ли не­ку дун­га­зи­ју, ви­ди ка­кве су ми ру­ке – за­вр­ће ру­ка­ве и окре­ће дла­но­ве ка Ста­ни ко­ја се за­пла­ка. – Шта ти је? Што пла­чеш?

– Што ме ла­жеш, си­не?

–Не... не ла­жем те.

– Ни­си ти био код Ка­ле­та ни да­нас, ни ју­че, ни ко зна ко­ли­ко.

– Ка­ко, бре, мај­ко ни­сам, шта то при­чаш?

– Знам ја шта при­чам. Обуј се по­ла­ко.

– За­што да се обу­вам, шта то при­чаш?

– Ти­хо, си­не. Не бих да про­бу­ди­мо Па­вла, је­два је за­спао. Дао је све па­ре што је имао оном Ра­ду што се стал­но коц­ка у ка­фа­ни и још му је ду­жан – пре­кри ру­ка­ма ли­це и те­шко уз­дах­ну.

– Ра­де Ајнц? – уда­ри се Три­ша по че­лу, а Ста­на са­мо клим­ну гла­вом. – Али ре­као сам му да ћу му вра­ти­ти па­ре, а јој ме­ни! Шта је рекô?

– Ти­хо, мо­лим те, ти­хо. У рук­са­ку ти је пре­о­бу­ка и не­што хле­ба, не­мам ви­ше. Иди одав­де. Па­вле ће те уби­ти ако те ви­ди.

– Али, мај­ко, све ћу вра­ти­ти, све ћу за­ра­ди­ти, то ни­је ваш дуг! – кле­че­ћи пред мај­ком, го­то­во да ја­ук­ну од бо­ла ко­ји су мај­чи­не ре­чи ство­ри­ле.

– Ни­шта ти ни­си ду­жан! Ви­ди са­мо пред бо­га ка­ко ћеш. Узми пар ових су­вих шљи­ва са сто­ла. Ми не­ма­мо ви­ше. Цр­ни мој си­не – ухва­ти се ру­ком са на­слон од кре­ве­та и по­ла­ко се­де.

– Ве­руј ми, мај­ко, не­ћу ви­ше ни­кад ићи та­мо! Мај­ко, ве­руј ми! По­гле­дај ме!

– Ти­хо, си­не, не­мој оца да про­бу­диш. Ре­кла сам ти, иди одав­де!

– Али...

– Мо­лим те кô бо­га, иди.

Ка­да је Три­ша иза­шао из ку­ће са рук­са­ком на ле­ђи­ма, Ста­на је за­ста­ла на пра­гу ку­ће. От­пио је ма­ло во­де из кр­ча­га ко­ји је ста­јао на че­сми у дво­ри­шту, умио се, окре­нуо се и по­гле­дао мај­ку, ку­ћу. По­глед му се за­у­ста­ви на оних не­ко­ли­ко су­вих шљи­ва и ма­ло во­де на дла­но­ви­ма што је оста­ло. Ста­на је гле­да­ла пре­да се и пла­ка­ла. За­тво­ри­ла је вра­та док је Три­ша још био у дво­ри­шту. Ки­ша је по­че­ла по­ла­ко да па­да. Три­ша некако про­ђе ка­пи­ју и иза­ђе из дво­ри­шта на пут. За­ста­де по­но­во, по­гле­да око се­бе, па пре­ма не­бу. Све­ћа ко­ја је го­ре­ла у со­би се уга­си и за­вла­да пот­пу­на та­ма. Ки­ша је по­ја­ча­ва­ла, а Три­ша је и да­ље ста­јао као уко­пан на истом ме­сту. Гри­зла га је са­вест због нео­д­го­вор­ног жи­во­та, али ни­је мо­гао да се од­у­пре том по­ро­ку. Об­у­зет стра­шћу за ри­зи­ком, об­у­зет том ри­скант­ном игром, ни­је ма­рио хо­ће ли су­тра има­ти шта да је­де. За­бо­ра­вио је на сва­ко­днев­не сит­ни­це ко­је су га не­ка­да чи­ни­ле срећ­ним. Ка­јао се, али дру­ги пут у свом жи­во­ту ни­је ви­део. Осе­тио је да ки­ша на­та­па блу­зу ко­ју је имао на се­би и кли­зи низ ле­ђа. При­шао је још јед­ном ши­ром отво­ре­ној ка­пи­ји не­ка­да по­ро­дич­ног до­ма и за­тво­рио је.

– Нек вас чу­ва го­спод Бог и ар­хан­гел Ми­хај­ло! – по­љу­би оквир над ка­пи­јом, окре­те се и оде у не­по­зна­то.

 

 

ГЛАВА 6

 

Пакет

 

 

– Ста­но, ку­ца не­ко на вра­та! Ста­но, глу­ва ли си? Отво­ри! – дре­чи Па­вле из спа­ва­ће со­бе.

–Ево, идем, бре! – уста­је по­ла­ко од ог­њи­шта, при­ла­зи вра­ти­ма и отва­ра. – До­бар дан.

– До­бар дан, го­спо­ђо! – пред вра­ти­ма је ста­јао ви­сок и кру­пан вој­ник. Кад га ви­де, Па­вле уста са кре­ве­та и по­здра­ви га. – Да ли је ту Бог­дан Ма­тић? – то је би­ло пра­во Три­ши­но име, а Три­ша су га зва­ли због ду­же не­у­ред­не ко­се. Ста­на пр­во по­гле­да Па­вла, па за­пла­ка и оде у со­бу.

– Ни­је, го­спо­до вој­ни­ци! Тог коц­ка­ра сам се од­ре­као пред зи­му и из­ба­цио га из ку­ће!

– Где мо­же­мо да га на­ђе­мо? Има­мо на­лог за ре­гру­та­ци­ју.

–Про­бај­те у ка­фа­ни до­ле низ пут, ако га не­ко ни­је убио до са­да.

– Пре­ста­ни­те да се ше­га­чи­те! Ре­ци­те где мо­же­мо да на­ђе­мо Бог­да­на?

–Ка­ко са­мо сме­шно зву­чи ње­го­во име са­да, Бог-дан, Бо­гом-дан... – ми­слио је у се­би и не­вољ­но кли­мао гла­вом.

– Да­кле, ка­фа­на? – ви­де вој­ник да га Па­вле не слу­ша, окре­те се пре­ма оста­лим вој­ни­ци­ма из прат­ње ко­ји ста­ја­ху не­што да­ље од вра­та. – Јел’ овај луд?

– Де­ри­ште, кô и онај мој про­би­свет. Ја, луд? – пла­ну бе­сно Па­вле.

– Опро­сти­те ми за­и­ста, не­при­ме­ре­но с мо­је стра­не. Ра­зу­ми­те ме, рат је на по­мо­лу, а на­ма тре­ба­ју љу­ди. Ми ствар­но не­ма­мо вре­ме­на за гу­бље­ње, а ви се ше­га­чи­те. Април ме­сец већ, а по­ла Евро­пе већ у пла­ме­ну.

– Да је сре­ће да се ше­га­чим, па да сад из ку­ће из­ве­дем си­на, на­след­ни­ка за по­нос, да кре­не са ва­ма да бра­ни ову на­шу му­че­ну Ју­го­сла­ви­ју, не­го, исти­на је што вам ка­жем. Си­на сам имао, ви­ше не.

– У ре­ду, го­спо­ди­не Ма­тић. Ми ће­мо про­ћи по­ред ка­фа­не ко­ју спо­ми­ње­те, Ва­ма сва­ко до­бро! И искре­но се на­дам, а и ва­ма би би­ло бо­ље да ме ни­сте сла­га­ли – окре­ну­ше се вој­ни­ци и одо­ше, а Па­вле оста да гле­да за њи­ма.

Ма­ло је ре­ћи да је за ме­сец да­на се­ло опу­сте­ло. Ми­ле је ре­гру­то­ван за те­са­ра, др­во­де­љу при По­мо­рав­ској ди­ви­зи­ји, Ми­ша ра­ба­џи­јин у то­пов­ску, а Сте­во из ду­ћа­на је по­стао ко­ре­спон­дент и до­био је сво­ју гру­пу ку­ри­ра ко­јом је ко­ман­до­вао. То­за и Ле­ла Ран­ко­вић су већ дав­но от­пу­то­ва­ли са Ацом у Беч. Со­ња је и да­ље у се­лу са сво­јим де­дом.Ра­ди од ју­тра до мра­ка у ву­но­вла­ча­ри ко­ја са­да има ви­ше по­сла не­го ина­че, по­што су до­би­ли за­ду­же­ње да пра­ве пр­слу­ке, ру­ка­ви­це и ча­ра­пе за ло­кал­ну вој­ну је­ди­ни­цу. Оста­ла је у се­лу иако је до­би­ла пи­смо од род­би­не из Шу­ма­ри­ца код Кра­гу­јев­ца да се пре­се­ли код њих док не про­ђе не­при­ли­ка.

– Де­те мо­је, ја не знам ко су ти ко­ји нам пре­те. Ка­жу да су опет Шва­бе – про­збо­ри де­да Га­ле.

– Ћу­ти, де­да, би­ће ваљ­да све у ре­ду!

– Је­си чу­ла ка­ко тут­њи у да­љи­ни но­ћу? На­слу­шао сам се ја те пе­сме до­ста. Не­ће да бу­де бе­ри­ћет­но!

– Шта је то, де­да, што се та­ко стра­шно чу­је?

–То­по­ви, де­те мо­је! То кад пук­не, за­час не­ма ни те­бе, ни ме­не, ни ове ку­ће, ни ове пла­ни­не, ни ове ле­по­те. То је ту­тањ са­мог ан­ти­хри­ста!

– Јао, де­да, страх ме тих Шва­ба и тих то­по­ва – и за­бри­ну­та и од­јед­ном си­гур­на и сме­ла. – Али на­ша је вој­ска ја­ка, јел’ та­ко де­да? Ишли су ско­ро да ви­де гар­ду га­зда То­ми­слав и Зо­ран, ка­жу да нам не­ма прем­ца!

– Дај бо­же! Дај бо­же! – де­да Га­ле гле­да пре­ма по­ду, ве­о­ма сет­но и за­бри­ну­то од­ма­ху­је гла­вом, по­сма­тра­ју­ћи сво­ју уну­ку ко­ја се при­ву­че и се­де до ње­га.

Ме­сец да­на ка­сни­је, не­мач­ка вој­ска је на­ста­ви­ла коп­не­ну офан­зи­ву и у се­ло су сти­гли пр­ви не­мач­ки вој­ни­ци. По­ста­вље­ни су но­ви ор­га­ни вла­сти, па­ле су пр­ве ци­вил­не жр­тве ме­шта­на се­ла и уве­ден је по­ли­циј­ски час. Сва­ко­днев­но, не­мач­ки вој­ни­ци вр­ше упа­де у се­о­ске ку­ће пре­тра­жу­ју­ћи не би ли на­шли ка­кво на­о­ру­жа­ње. Де­да Га­ле је с вре­ме­на на вре­ме са­мо из­ла­зио из ку­ће до обли­жњег из­во­ра да до­не­се во­де за Со­њу и се­бе. Иако се тру­дио да то Со­ња не при­ме­ти, бо­јао се оку­па­ци­је.

– Сти­гао сам, де­те мо­је. Ево кр­ча­га. Па­зи, те­жак је.

– Јао, де­да, шта бих ја без те­бе. Ста­ви­ћу га ова­мо до ог­њи­шта. Не­ће се ваљ­да бр­зо угре­ја­ти ова во­да.

– Ка­ко ти во­ља. Одох ма­ло да при­лег­нем, умо­рио сам се не­што. –та­ман што ле­же, не­ко за­ку­ца на вра­ти­ма ку­ће.

– Ко је? – уз­вик­ну Со­ња, а де­да Га­ле се по­ла­ко при­ди­же, али не уста­је са кре­ве­та.

– По­штар Вла­ста је, па­кет за Вас, го­спо­ђи­це Стој­ко­вић. – Со­ња отво­ри, вид­но упла­ше­на и уз­не­ми­ре­на, јер већ не­ко вре­ме се­лом па­тро­ли­ра­ју ге­ста­пов­ци, па је по­ми­сли­ла да су до­шли и код њих за пре­трес.

– Од ко­га је? Шта пи­ше?

– Не­што на стра­ном је­зи­ку. Ја ми­слим да не­ки Не­мац ша­ље. Та­ко ле­пу де­вој­ку, хе, хе, не­ће Шва­ба про­пу­сти­ти – од­ме­ри је ис­под ока.

– Ја то не мо­гу да узмем. Вра­ти­те ода­кле је до­шло, мо­лим Вас!

– На­ма је до­шло из Кра­ље­ва, Кра­ље­ву из Бе­о­гра­да, Бе­о­гра­ду... пи­тај бо­га. Узми­те! Шта мо­же ло­ше да бу­де? – по­сле кра­ћег пре­ми­шља­ња Со­ња узе па­кет и бла­го се на­сме­ја. – Ајд, у з­дра­вље!

Со­ња уне­се па­кет, ста­ви на сто и по­че да отва­ра. Бе­ше уве­зан до­бро ви­но­гра­дар­ским ка­на­пом, па отва­ра­ње па­ке­та по­тра­ја. Вид­но уз­бу­ђе­на, сад већ од ра­до­зна­ло­сти, по­че да се пре­зно­ја­ва, а ру­ке креташе ла­га­но да по­дрх­та­ва­ју. Нај­зад, рас­кр­сти са ка­на­пи­ма и скло­ни хар­ти­ју. Ку­ти­ја, ваљ­да од пре­во­за, улу­бље­на с ле­ве стра­не и бла­го на­ква­ше­на од­о­здо. Ду­бо­ко удах­ну, те до­хва­ти и скло­ни по­кло­пац. Тек тад јој не бе­ше ни­шта ја­сно. Беж ха­љи­на, не­ке ду­гач­ке ци­га­ре­те, ки­ло­грам ка­фе и та­бла чо­ко­ла­де. Ду­го је раз­ми­шља­ла ко ли јој је мо­гао то по­сла­ти. За­бри­ну­ла ју је и по­ми­сао да јој та­ко не­што ша­ље не­ко од не­мач­ких вој­ни­ка ко­ји су рас­по­ре­ђе­ни у се­лу. Ра­ши­ри­ла је ону беж ха­љи­ну и ис­пр­ва не хте­де да је об­у­че. Из­ва­ди из хар­ти­је чо­ко­ла­ду, од­ло­ми ко­мад и по­је­де. Учи­ни јој се да ни­кад ни­шта леп­ше у жи­во­ту ни­је про­ба­ла. Ра­не тре­шње ко­је је во­ле­ла ви­ше не­го ишта, сад би све за­ме­ни­ла за још ове стра­не чо­ко­ла­де. Узе онај џакчић ка­фе и по­пе га на по­ли­цу из­над ог­њи­шта. Од­о­ка од­ме­ри ону ха­љи­ну и нај­зад од­лу­чи да је об­у­че. Чи­ста, нај­фи­ни­ја сви­ла до­ди­ри­ва­ла је ње­ну ко­жу. Не­жни, при­јат­ни ми­рис по­че да но­си Со­њу да­ле­ко, да­ле­ко у без­бри­жну зе­мљу ње­них сно­ва. Спу­сти се на сла­ме­ни кре­вет ко­ји се учи­ни ме­ким по­пут по­днев­не зе­ле­не тра­ве крај Мо­ра­ве. Го­то­во да је чу­ла жу­бор во­де гле­да­ју­ћи ка­ко обла­ци не­мо леб­де не­бе­ским сво­дом. Кад де­да Га­ле уђе у со­бу, имао је шта и да ви­ди. Ње­го­ва уну­ка, Со­ња, као пра­ва бо­ги­ња. Из сук­не­них дро­ња­ка на­јед­ном у уској, ма са­ли­ве­ној сви­ле­ној ха­љи­ни.

– Ле­па мо­ја, от­куд ти те... кр­пе?

– До­би­ла сам по­штом, де­да – окре­те се пре­ма де­да Га­лету, а осмех од ува до ува.

–Од ко­га, Со­ња?

– Па пи­ше не­што, ал’ мо­жда је гре­шка.

– Шта пи­ше? Од ко­га си до­би­ла... – по­ка­зу­је ру­ком на ха­љи­ну, а за­тим ру­ком бла­го по­ми­ло­ва Со­њу и опи­па ма­те­ри­јал – ово?

– До­би­ла сам од... – по­че Со­ња да за­муц­ку­је – од не­ког... из Не­мач­ке. –ка­ко је ре­кла из Не­мач­ке, де­да Га­ле се пре­зно­ји и оћу­та ма­ло.

– Не­мац да те кин­ђу­ри?! Јел’ Не­мац, Со­ња? – из­дра се из пет­них жи­ла. – Уби­ше То­му пред ро­ђе­ном ку­ћом и ду­ћа­ном јер ни­је имао ка­фе! Уби­ше га­зда Зо­ра­на у ку­ку­ру­зи­шту, за­што? Јел’ за­то што је ра­тар био цео жи­вот, па им је сме­тао? Јел’ за­то? Ски­дај те кр­пе­ти­не да не би’ за­па­лио и те­бе с њи­ма! Ски­дај то!

– До­бро, де­ко, сми­ри се, мо­лим те! Хо­ћу! Ево ски­дам. Вра­ти­ћу све у ону про­кле­ту ку­ти­ју, са­мо се сми­ри, мо­лим те! – ка­ко ски­де ха­љи­ну, та­ко Га­ле ба­ци оно из све сна­ге кроз про­зор на пут. Со­ња је од стра­ха и да­ље др­жа­ла ру­ке пре­ко гла­ве. Ни­ка­да ра­ни­је ни­је ви­де­ла де­ду та­ко бе­сног. Ци­га­ре, ка­фу и та­блу чо­ко­ла­де де­да Га­ле ни­је при­ме­тио.

– Слу­шај ме до­бро! Нек ти ово бу­де пр­ви и по­след­њи пут да си узе­ла не­што из ру­ку тих зло­тво­ра! Јел’ ти то ја­сно?

–Ја­сно је, де­ко, не­ћу ви­ше за­и­ста!

–Кад су до­ла­зи­ли у ку­ћу? Ко ти је тај Шва­ба?

–Не знам де­да, не знам.

– Јел’ ни­су тра­жи­ли оно? Пи­та­ли не­што?

– Де­да, ни­ко ни­је до­ла­зио. Не знам ода­кле је ово сти­гло и ко ми је по­слао! Очи­ју ми не знам!

– Де­те мо­је, ко зна шта је све ту сти­гло и шта они хо­ће. Шва­ба је то. Ко­ли­ко за­зи­рем од њих, то­ли­ко за­зи­рем и од до­ма­ћих...

– Ко­јих до­ма­ћих? – пре­ки­де га Со­ња.

– До­ма­ћих из­дај­ни­ка, де­те мо­је! Они су нај­го­ри! За ша­ку со­ли ако бу­де тре­ба­ло, очи ће нам по­ва­ди­ти.

– Не­мој, де­да, да ме пла­шиш, мо­лим те. Па це­ло се­ло се зна, по­шту­је­мо се, жи­ви­мо сви за­јед­но ово­ли­ке го­ди­не – ре­че Соња плач­ног, али за­чу­ђе­ног по­гле­да.

– Те­шко је оста­ти ује­ди­њен и сло­жан. Рат је му­ка нај­ве­ћа што мо­же да по­го­ди чо­ве­ка. Сви ту гу­бе. Ни­ко у ра­ту, де­те мо­је, ни­кад ни­је по­бе­дио. И ко год је ми­слио да му је је­дан рат по­мо­гао и до­нео бо­љи­так, у дру­гом ни­је ни гла­ву сво­ју на ра­ме­ни­ма са­чу­вао. Ти знаш шта је код нас у по­дру­му?

– Знам, де­да.

– Све­ти­ња, де­те мо­је. Ми све­ти­њу мо­ра­мо да бра­ни­мо. Нек је и ко­мад др­ве­та, све­ти­ња је све­ти­ња, за­пам­ти!

– До­бро, де­да, хо­ћу, бра­ни­ћу!

– Ти знаш да сам у Ве­ли­ком ра­ту про­шао све па­кло­ве ко­ји су мо­гли да се про­ђу. Мно­го то­га сам ви­део, на­у­чио, ис­тр­пео. За­пам­ти јед­но, Со­ња, до­ћи ће дан кад ме­не не­ће би­ти!

– Не­мој, де­да, та­ко, па…– пре­ки­да је де­да Га­ле и на­ста­вља за­по­че­то.

– Ви­део сам чој­ство, био ра­ме уз ра­ме са хе­ро­ји­ма, не­у­стра­ши­ви­ма, исто та­ко под гр­кљан стао Шва­би, али и из­дај­ни­ци­ма. Не­мој, кћери, за ша­ку сви­ле да про­да­јеш реч, образ и све­ти­њу!

– Де­да, ти си мо­ја нај­ве­ћа све­ти­ња, мој за­штит­ник. Мо­је не­бо и зе­мља, мој ва­здух и во­да! – он је за­бри­ну­то гле­да кли­ма­ју­ћи гла­вом ле­во-де­сно.

– Не до­шло нам зло на вра­та, не ста­ви­ло нам реч и образ на ис­ку­ше­ње и све­ти­њу у ру­ке ту­ђи­на.

Сли­чан па­кет је сти­зао још пар пу­та исте го­ди­не. По­ши­ља­лац исти, па­кет сти­гао пре­ко Кра­ље­ва и Бе­о­гра­да, јед­на­ко чвр­сто уве­зан и упа­ко­ван. Са­др­жај је био сли­чан, по­ре­де­ћи са пр­во­при­сти­глим, би­ло је ви­ше чо­ко­лад­них та­бли са­мо. Зна­ла је да де­да Га­ле го­во­ри за ње­но до­бро да се кло­ни тих па­ке­та. Ипак, Со­ња је то­ли­ко во­ле­ла све што је сти­за­ло у њи­ма те је ре­ши­ла да их за­др­жа­ва. Ве­што их је кри­ла, што у по­дру­му, што по ћо­шко­ви­ма и под сла­ме­ним кре­ве­том. Де­да Га­ле ни­је ни слу­тио да га уну­ка не­ће по­слу­ша­ти.

 

 

 

ГЛАВА 7

 

Рађање звери

 

 

– На­ред­ба ви­ше ко­ман­де из­ре­че­на да­на 10. ок­то­бра 1941. је да нам пре­да­те злат­ни цр­кве­ни крст! Осо­ба ко­ја нам да крст или би­ло ка­кву ин­фор­ма­ци­ју у ве­зи са не­ста­лим кр­стом, би­ће ве­ли­ко­ду­шно на­гра­ђе­на и ко­ман­да јој га­ран­ту­је жи­вот док је се­ло под на­шом кон­тро­лом! – гла­сник је био чо­век из су­сед­ног се­ла, пре ра­та ду­жан и Бо­гу и на­ро­ду, а сад се по­го­спо­ди­чио от­кад ра­ди за Нем­це. Зо­ве се Ју­го­слав Да­мја­но­вић.

– Шта ће те­би крст? – дрек­ну Гр­га из по­стро­је­не ма­се.

– Шта те­бе бри­га шта ће Нем­ци­ма крст?

– Из­дај­ни­ку! На­пи­ћу ти се кр­ви чим овај цир­кус про­ђе!

– Не­мач­ка ко­ман­да сма­тра да крст би­ти од ве­ли­ка исто­риј­ска вред­ност. Не­мач­ка ко­ман­да же­ли за­шти­ти­ти вред­но­сти и крст пре­ме­сти­ти на си­гур­но ме­сто док не про­ћи сва рат­на деј­ство. Не­мач­ка ко­ман­да вра­ти­ти крст по окон­ча­њу дејстава! – уме­ша се је­дан не­мач­ки вој­ник у рас­пра­ву го­во­ре­ћи на не­ве­штом срп­ском је­зи­ку.

– Крст ни­је зла­тан! По­зла­ћен је са­мо! И ско­ро је ста­вљен, ка­ква тво­ја исто­риј­ска вред­ност– уне­се се Гр­га у ли­це не­мач­ком вој­ни­ку.

– Крст не­ма ни­ка­кву вред­ност за вас! На­ма је не­про­це­њив! – уз­вик­ну Ста­но­је чак са дру­ге стра­не оку­пље­ног на­ро­да.

– От­куд те­би та­ко не­што? – не од­сту­пив­ши ни ми­ли­ме­тар, не­мач­ки вој­ник се обра­ћа Гр­ги и хва­та га за ума­шћен ре­вер.

– Што ће ва­ма крст? – по­ву­че Гр­га ко­рак уна­зад, али и да­ље ис­пред оста­лог на­ро­да.

– От­куд те­би да крст би­ти по­зла­ћен, а не зла­тан? – упо­ран је био не­мач­ки вој­ник, при­том при­ла­зи Ју­го­слав са стра­не и раз­ро­га­че­них очи­ју гле­да Гр­гу, па за­тим љу­де не­по­сред­но у ко­ло­ни иза ње­га.

– Ју­го, скло­ни ту њу­шку из­дај­нич­ку од ме­не кад при­чам са овом швап­ском ба­ра­бом!

– Стре­љај­те га! – го­то­во крик­ну од бе­са Ју­го­слав.

– Не! Ста­ни­те! Па сви зна­мо да је крст по­зла­ћен! От­куд се­о­ској цр­кви нов­ца за зла­тан крст? – из го­ми­ле се је­два про­би­ја де­да Га­ле и го­во­ри.

– Стре­љај­те обо­ји­цу! Да­ћу ја ва­ма ни­је зла­тан! Стре­љај­те их!

По­стро­је­ни љу­ди по­че­ше да се ко­ме­ша­ју и све че­шће се из го­ми­ле мо­гло чу­ти до­ви­ки­ва­ње да крст ни­је зла­тан. Ма­са је би­ла све гла­сни­ја, а ре­до­ви и строј­не ко­ло­не се по­ла­ко из­гу­би­ше. За то вре­ме не­мач­ки офи­цир при­ђе дво­ји­ци вој­ни­ка ко­ји су ста­ја­ли иза ње­га и крат­ко по­при­ча са њи­ма, а за­тим по­зва Ју­го­сла­ва. Чим при­ђе Ју­го­слав, је­дан од њих му пру­жи ре­пе­ти­ран пи­штољ.

– Ви их стре­љај­те!

– До­бро! – вр­ло хлад­но од­го­во­ри Ју­го­слав и трен ка­сни­је за­чу­ше се хи­ци.

Ју­го­слав Да­мја­но­вић је тог да­на без има­ло пре­до­ми­шља­ња стре­љао ви­ше де­се­ти­на ме­шта­на се­ла, по­чев­ши са Гр­гом и де­да Га­ле­том. Док је тра­јао Југослављев  кр­ва­ви пир, то­ком ко­јег је мал­тре­ти­рао, а за­тим и уби­јао не­ду­жне ме­шта­не, ве­ћи­на не­мач­ких вој­ни­ка је са за­до­вољ­ством по­сма­тра­ла са стра­не.

– Пре­тра­жи­те све ку­ће, све шта­ле, кло­зе­те, ба­ра­ке! Спа­љуј и стре­љај! Код ко­га на­ђе­те крст, спа­љуј жи­вог! – за­по­ве­ди не­мач­ки офи­цир.

– Жи­вог, не­го шта! – уз звер­ски, кр­во­лоч­ни осмех на­ста­ви Ју­го­слав.

– Стре­ља­не оста­ви­те ов­де по­крај пу­та, за при­мер. Оста­ле во­ди у шко­лу! Ни­ко не сме да на­пу­сти згра­ду док се на­ша по­тра­га не окон­ча. – до­да­де исти офи­цир.

Ју­го­слав је имао пр­во­бит­ни за­да­так да пот­ка­зу­је бо­га­те се­ља­ке Нем­ци­ма, се­ља­ке од ко­јих се има­ло шта узе­ти. Не зна се са си­гур­но­шћу ка­ко су Нем­ци баш ње­га ода­бра­ли, али очи­глед­но је би­ло да ни­су по­гре­ши­ли. Био је у ве­ли­ком про­бле­му ка­да су се­ља­ци по­че­ли да го­во­ре да крст ни­је зла­тан јер је ви­со­ке при­ви­ле­ги­је не­мач­ке ко­ман­де до­био за­хва­љу­ју­ћи при­чи о ве­ли­ком, пу­ном, злат­ном кр­сту се­о­ске цр­кве. Се­ло, као се­ло под­но би­ло ко­је пла­ни­не, ни­је има­ло стра­те­шки ва­жан по­ло­жај. Тај крст је био све што је Нем­це за­ни­ма­ло. Од Ју­го­сла­ва су до­би­ли ин­фор­ма­ци­је да у се­лу не­ма ју­го­сло­вен­ске вој­ске и да је ма­хом ста­ри­је ста­нов­ни­штво, же­не и де­ца. На­кон по­стро­ја­ва­ња и пр­вих стре­ља­ња пред ду­ћа­ном, Ју­го­слав је по­вео не­мач­ке вој­ни­ке кроз се­ло. Пр­во их је по­вео код Ми­јо­ви­ћа ко­њу­ша­ра.

– Стан­ко, из­ла­зи на­по­ље. О, Стан­ко! – Ју­го­слав раз­ва­љу­је др­ве­ну ка­пи­ју, ула­зи у дво­ри­ште и ви­че све гла­сни­је.

– Шта хо­ће­те од ме­не? – пар тре­ну­та­ка ка­сни­је за­чу се му­шки глас из ку­ће и вра­та се отво­ри­ше.

– Не ви­дех те, Стан­ко, ју­трос пред ду­ћа­ном. До­бо­шар је про­ла­зио ову­да и ле­по ре­као да сви му­шки мо­ра­ју би­ти у под­не та­мо! Где си ти, Стан­ко? Мо­жда ни­си му­шко?

– Из­дај­ни­ку! Што ни­си до­шао сам да ме то пи­таш? Или си мо­жда до­шао да ми вра­тиш оне нов­це што ми ду­гу­јеш? – сад већ отво­ри ши­ром вра­та и иза­ђе на праг ку­ће.

– То што ти ду­гу­јем, ду­го­вао сам ти. Ви­ше ја те­би ни­шта не ду­гу­јем – го­во­ри кроз смех, а из ко­ри­ца ва­ди и ре­пе­ти­ра пи­штољ.

– Вра­ти­ћеш ти то са­мо та­ко!

–Жи­вом Стан­ку Ми­јо­ви­ћу сам ду­го­вао, мр­твом Стан­ку Ми­јо­ви­ћу не ду­гу­јем ни­шта! – ис­па­ли два хи­ца у пре­де­лу гру­ди, Стан­ко па­де на зе­мљу, а из ку­ће се за­чу ле­ле­ка­ње ње­го­вих ста­рих. – Ула­зи­те уну­тра, не­на­о­ру­жа­ни су! Стре­љај и узи­мај шта ти тре­ба – обра­ти се не­мач­ком офи­ци­ру, а за­тим да­де знак ру­ком да вој­ни­ци мо­гу ући и пре­тра­жи­ти ку­ћу.

Офи­цир са­мо клим­ну гла­вом вој­ни­ци­ма и по­твр­ди Ју­го­сла­вље­ву на­ред­бу за пре­трес. По­ла са­та је тра­ја­ла пре­ме­та­чи­на у ку­ћи и на чи­та­вом има­њу. Жи­ви­ну и сит­ну сто­ку рас­те­ра­ше по по­љу ко­је се про­сти­ра­ло иза ку­ће, а ко­ње при­ве­за­ше јед­ног за дру­гог у ко­ло­ну. Од­ве­ли су све, а Ју­го­слав је узео по­нај­бо­љег. Вр­ло бр­зо се Ју­го­слав до­ка­зао као ода­но псе­то не­мач­ком оку­па­то­ру и до­био бит­ну уло­гу у про­це­су до­но­ше­ња од­лу­ка ве­за­них за це­ло­куп­но под­руч­је се­ла, ве­за­них за жи­вот и смрт. У не­ким си­ту­а­ци­ја­ма је пот­пу­но не­ја­сно из­гле­да­ло ко је за­пра­во на вр­ху лан­ца ко­ман­де, Ју­го­слав или не­мач­ки офи­ци­ри.

Ве­сти о стра­да­ли­ма ис­пред ду­ћа­на су се ве­о­ма спо­ро ши­ри­ле. Све пу­те­ве и шум­ске пре­чи­це у ужем цен­тру се­ла је не­мач­ка вој­ска да­но­ноћ­но др­жа­ла под кон­тро­лом. Би­ло је де­се­так ме­шта­на ко­ји су из да­љи­не по­сма­тра­ли шта се де­ша­ва­ло пред ду­ћа­ном тог да­на, али су и они вр­ло бр­зо по­хва­та­ни и за­тво­ре­ни у шко­лу са оста­ли­ма. Да је не­ко ипак про­ма­као, мо­гло се при­ме­ти­ти по пра­зним ку­ћа­ма на ко­је су Нем­ци на­и­ла­зи­ли у то­ку пре­тре­са тог да­на. Ме­ђу­тим, до­ма­ћин­ства ко­ја су би­ла ра­штр­ка­на да­ље по бр­ди­ма ни­је имао ко да упо­зо­ри на опа­сност.

Упра­во са те, сла­би­је на­се­ље­не стра­не се­ла, Сте­во и ње­го­ва два рат­на дру­га су по­ку­ша­ва­ли да се про­би­ју чи­та­вог да­на до Сте­ви­не ку­ће и оба­ве­сте ње­го­ве ста­ре да се ва­ља скло­ни­ти. У са­ми су­мрак су то и ус­пе­ли. Сте­во је у вој­сци уз по­моћ вој­них те­ра­пе­у­та ус­пео да се ус­пра­ви до­не­кле, али и да­ље ни­је мо­гао са­мо­стал­но да хо­да. Имао је две ма­чу­ге ко­је је ко­ри­стио као по­моћ­но сред­ство за кре­та­ње. Ме­ђу­тим, оне су би­ле при­лич­но бес­ко­ри­сне на стр­мом, ка­ме­ни­том тлу, та­ко да је увек мо­рао има­ти не­ког уза се­бе у тим си­ту­а­ци­ја­ма. Док је Сто­јан раз­го­ва­рао са си­ном и ње­го­вим са­бор­ци­ма о њи­хо­вој пре­ко­ман­ди у Бе­о­град, Да­ра је по­ста­вља­ла сто и не­пре­ста­но пла­ка­ла. По­ме­ша­на су јој би­ла осе­ћа­ња. Дра­го јој је би­ло што је њен син на­пре­до­вао у слу­жби. С дру­ге стра­не, од­ла­зи ве­о­ма да­ле­ко и ко зна хо­ће ли га икад по­но­во ви­де­ти. Ноћ ни­кад там­ни­ја.

– Оче, мај­ко, ми мо­ра­мо што пре оти­ћи одав­де, али и ви мо­ра­те на­пу­сти­ти се­ло.

– Не идем ја одав­де, си­не. Где да иде­мо?–за­бри­ну­тог по­гле­да упи­та Сто­јан.

– Има­мо ве­сти да је до­ста љу­ди стре­ља­но на смо­три пред ду­ћа­ном. Шта ако до­ђу по вас ов­де?

– Не бри­ни, си­не, не­ће Шва­бо да се пе­ње у овај крш и ка­мен.

– Сте­во, до­ма­ћи­не, шта ти ве­лиш да ми пре­но­ћи­мо ов­де па ују­тру да кре­не­мо, у са­му зо­ру?– до­ба­ци је­дан од са­бо­ра­ца.

– Не знам ко­ли­ко је то па­мет­но. Има­мо оруж­ја, не знам ко­ли­ко је па­мет­но ићи пре­ко да­на кроз овај пре­део. У овим си­ту­а­ци­ја­ма на­ши да­ни по­чи­њу тек кад су­мрак свла­да, зар не? Мно­го је Не­ма­ца, мно­го је из­дај­ни­ка – за­тим се окре­те тра­же­ћи по­гле­дом Сто­ја­на ко­ји се из­гу­би у тми­ни. – Има ли ве­сти о Га­ври­лу? – Сто­јан са­мо од­мах­ну гла­вом и се­де крај сто­чи­ћа на ко­ме је го­ре­ла све­ћа.

– Но­ге нас из­да­ју, мо­ра­мо ма­ло од­мо­ри­ти. Оти­ћи ће­мо ују­тру у из­вид­ни­цу, па се вра­ћа­мо по те­бе. Нас ар­ми­ја мо­же да из­гу­би, али те­бе не сме – ско­ро углас ре­ко­ше са­бор­ци, а Да­ри по­но­во на­вре­ше су­зе на очи од по­но­са, али и од бо­ла и бри­ге.

– Не­мој­те та­ко пред мо­јом мај­ком. Ви­ди­те да она бри­не за ме­не. Што ме пра­ви­те ва­жни­јим, то њој ства­ра још ве­ћу бри­гу – утом Сто­јан при­ђе и за­гр­ли Да­ру.

– Де­цо, ај­де је­ди­те то што има. Не­ма мно­го, али има­ће за вас да се окре­пи­те. Ују­тру, са­мо по пла­ну. За отаџ­би­ну се ва­ља бо­ри­ти, за ово пар­че зе­мље под овим бла­гим не­бе­ским сво­дом. Ја, си­не, не идем одав­де. Ја не­мам оца ко­ји мо­же оста­ти и чу­ва­ти оно што ми је у ама­нет оста­вље­но. Пре­ко овог пра­га, ту­ђин не­ће кро­чити. – од­луч­но се обра­ти Сто­јан си­ну и ње­го­вим са­бор­ци­ма.

На­кон скром­ног обро­ка по­ле­га­ше сви, Сто­јан и Да­ра у ве­ли­ку со­бу, а Сте­во и са­бор­ци до са­мог ог­њи­шта. Сви су де­ло­ва­ли при­лич­но са­мо­у­ве­ре­но док се не по­га­си­ше све­ће. Сте­во ни­је мо­гао да за­спи за раз­ли­ку од ње­го­вих са­бо­ра­ца. Раз­ми­шљао је шта и ка­ко чи­ни­ти у зо­ру, ка­ко бо­ље ор­га­ни­зо­ва­ти ку­рир­ску слу­жбу вој­ске, ко­га за­ду­жи­ти за нај­по­вер­љи­ви­је за­дат­ке, но сва­ки пут кад би се ду­бље за­ми­слио, пре­ки­дао би га не­ки од са­бо­ра­ца сво­јим бун­ца­њем и бре­ца­њем у сну. На­сме­ја се пр­ви пут кад је­дан од њих тр­зну но­гом и сна­жно рит­ну ме­тал­ну чу­ту­ру ко­ја гла­сно за­зве­ке­та и од­би се ско­ро до ула­зних вра­та. Кад ви­де ње­го­во уне­зве­ре­но ли­це и трен ка­сни­је олак­ша­ње ка­да је схва­тио да је све са­мо сан, Сте­во га по­тап­ша по ра­ме­ну и ре­че не­што ја­ко ти­хо. Осе­ћај стра­ха је тре­пе­рио на умор­ним ду­ша­ма вој­ни­ка.

Пре са­ме зо­ре, Сте­ви­ни рат­ни са­бор­ци уста­до­ше и ра­зи­ђо­ше се на раз­ли­чи­те стра­не. До­шли су низ стра­ну Го­ча ка се­лу, а ту­да је те­шко вра­ти­ти се има­ју­ћи у ви­ду да је Сте­ви­но кре­та­ње ве­о­ма оте­жа­но. Би­ло је нео­п­ход­но из­ви­ди­ти два пу­та, је­дан ко­ји се кре­тао на­ни­же од се­ла пре­ма Мо­ра­ви, а дру­ги ко­ји је ишао пре­ма бла­жим об­рон­ци­ма Го­ча пре­ко ка­ме­но­ло­ма. Пут ко­ји је во­дио ка Мо­ра­ви био је не­у­по­ре­ди­во лак­ши, не­пре­глед­не њи­ве, ли­ва­де и шљи­ви­ци, али ри­зич­ни­ји, јер су ту­да че­сто па­тро­ли­ра­ли не­мач­ки вој­ни­ци и мо­то­ри­зо­ва­не па­тро­ле. Не­пун сат од њи­хо­вог од­ла­ска по­ме­ну­тим пу­тем, за­чу­ше се гла­со­ви ис­пред ку­ће.

– Сто­ја­не, из­ла­зи ова­мо! – био је то Ју­го­сла­вљев глас. Про­ђе го­то­во ми­нут док се Сто­јан по­ја­ви на вра­ти­ма.

–Ју­тро, Ју­го­сла­ве! До­бро ни­је, чим те­бе ви­дим! – за њим се на вра­ти­ма по­ја­ви и Да­ра.

–Чим ни­је до­бро ју­тро, ни дан не­ће би­ти бо­љи. Та­ко ка­жу?

–Шта хо­ћеш?

– Из­ла­зи из ку­ће Сто­ја­не. Вој­ни­ци тре­ба да пре­тра­же то што кри­јеш.

– Не кри­јем ја ни­шта! А то што ти ’оћеш, то не­мам ил’ не дам!

–До­ве­ди­те тог но­вог да он про­че­шља ово – окре­те се Ју­го­слав пре­ма гру­пи не­мач­ких вој­ни­ка ко­ја је ста­ја­ла иза ње­га, а из гру­пе ис­ту­пи Га­ври­ло.

–Га­ври­ло, цр­ни си­не! – згра­ну­тог из­ра­за ли­ца, Сто­јан се лу­пи ша­ком по че­лу.

–Ка­жу да се та­ко звао. Пре­тра­жуј ку­ћу! Све вред­но из­но­си ван, хра­ну оста­ви. Ако на­ђеш ка­кво оруж­је, зо­ви.

Га­ври­ло у пот­пу­но­сти ис­ту­пи и кре­те ка ула­зу у ку­ћу.

– Ко­ли­ко си ’ле­ба по­јео ов­де? – ис­пре­чи се Сто­јан, за­тва­ра­ју­ћи вра­та за со­бом. – Ко­ли­ко пу­та је ова на­му­че­на же­на одво­ји­ла од уста да би ти имао, про­клет да си! Ко­ли­ко пу­та, чу­јеш ли ме?

–Ме­ни, ни­кад – ре­че из­бе­га­ва­ју­ћи да по­гле­да Сто­ја­на у очи, ти­хо, хлад­но, не­пре­по­зна­тљи­вог гла­са.

–Те­би, ни­кад? Јел’ да?

– Пре­тра­жуј, шта че­каш? – под­вик­ну Ју­го­слав, Га­ври­ло од­гур­ну Сто­ја­на и Да­ру са вра­та и уђе у ку­ћу. – Има ли шта та­мо? – у јед­ном углу је се­део Сте­во са упе­ре­ном пу­шком у Га­ври­ла, ко­ји оста уко­пан у ме­сту кад га ви­де. – Чу­јеш ли ти ме­не? Је­си ли ти луд или глув?

–Не­ма ни­шта! Ни­ког жи­вог ов­де не­ма! – од­го­во­ри ти­хо, у стра­ху, го­то­во се за­грц­нуо.

–Шта ка­жеш?

–Ни­ког жи­вог ов­де не­ма! – гла­сно и од­сеч­но од­го­во­ри Га­ври­ло.

–Ве­зуј ста­ре! – обра­ти се Ју­го­слав пр­вом вој­ни­ку до се­бе – а ви, ула­зи­те уну­тра и пре­тра­жи­те све! – за­по­ве­ди оста­лим вој­ни­ци­ма из прат­ње. – Све хо­ћу да про­ве­ри­те! Ски­дај па­тос, ски­дај та­ва­ни­цу, не ин­те­ре­су­је ме, крст је ту не­где!

Да и на­ше се­ло има још са­рад­ни­ка оку­па­то­ра, ви­де се пред ку­ћом Про­да­но­ви­ћа. Сте­во, она­ко не­по­кре­тан, за­по­ма­гао је. По­ку­шао је да опа­ли пар пу­та ка­да је Га­ври­ло кре­нуо ка ње­му за­кла­ња­ју­ћи вра­та ода­кле су на­ди­ра­ли не­мач­ки вој­ни­ци, али је пу­шка би­ла пра­зна. Мо­лио је не­мач­ке вој­ни­ке да узму ње­га, да не му­че Сто­ја­на и Да­ру. Знао је за­што су Нем­ци до­шли. Га­ври­ло га ухва­ти за но­ге, обо­ри на под ли­цем пре­ма зе­мљи и из­ву­че у дво­ри­ште ку­ће. Узе ка­нап, пре­кр­сти му ру­ке иза ле­ђа и по­че да ве­зу­је.

–Га­ври­ло, бра­те, шта учи­ни? – по­ку­ша да окре­не гла­ву и по­гле­да пре­ма Га­ври­лу, али га овај при­ти­сну ко­ле­ном пре­ко вра­та те тра­ва и зе­мља по­че­ше да му упа­да­ју у уста.

–Ми­ран! –ре­че Га­ври­ло и тад при­ти­сну још ја­че, а Сте­во ја­ук­ну од бо­ла.

– Га­ври­ло, бра­те мој, шта те го­ни... – Га­ври­ло се осло­ни чи­та­вим те­лом на ко­ле­но ко­је је и да­ље па­ра­ло Сте­вин врат.

– Ми­руј, по­след­њи пут ти ка­жем! Ни­сам ја ви­ше твој брат! Да пу­шка бе­ше пу­на, ти ме уби!

– Ни­је крст код нас! Шта ће вам по­зла­ће­ни крст? Шта ће вам? – за­ва­пи Сте­во ко­ли­ко је мо­гао.

– Умук­ни! Не­ћу мо­ћи да вас спа­сим ако на­ста­виш да лу­пе­таш глу­по­сти.

Не­ко­ли­ци­на не­мач­ких вој­ни­ка ко­ја је раз­у­ме­ла Сте­ву шта го­во­ри, истог тре­на по­гле­да у Ју­го­сла­ва. Бр­же-бо­ље Ју­го­слав при­ђе с ле­ђа и уда­ри кун­да­ком Сте­ву у пре­де­лу ле­ве сле­по­оч­ни­це и овај оста без све­сти. У тре­ну кад кре­ну да опа­ли из пи­што­ља, Га­ври­ло га за­у­ста­ви.

–Ста­ни! До­ђи, Ју­го, ми­слим да знам не­што што би ти би­ло од по­мо­ћи.

– Пу­сти ми ру­ку, из­дај­ни­че! Ма про­сви­ра­ћу ја те­би овај ме­так у по­ти­љак! Јел’ ово зна­чи, не­ма жи­ве ду­ше? Јел’ то, то? Зар кља­ка­ви да ми тр­бух про­сви­ра, мај­ку ти тво­ју? – Га­ври­ло је­два при­ђе Ју­го­сла­ву и про­шап­та му не­што на уво, на­кон че­га се Ју­го­слав ућу­та и вид­но при­ми­ри.

–Ти од­ве­зуј ста­ре! – обра­ти се јед­ном од вој­ни­ка – а ти, Га­ври­ло, идеш с на­ма! Ако је ово још не­ка од тво­јих ига­ра, за­жа­ли­ћеш! Га­ран­ту­јем ти!

Иза­ђо­ше вој­ни­ци по­ла­ко на пут и у ју­тар­њој из­ма­гли­ци се ла­га­но из­гу­би­ше њи­хо­ве се­не. Да­ра је и да­ље се­де­ла на зе­мљи, ли­ца пре­кри­ве­ног ру­ка­ма пу­ним зе­мље, док је Сто­јан већ устао и по­ку­ша­вао да раз­ве­же ру­ке. У гла­ви му је од­зва­ња­ла сва­ка Га­ври­ло­ва реч. По­ку­ша­вао је да до­ку­чи ка­ко је мо­гу­ће да се не­ко та­ко про­ме­ни. При­се­ћао се свих ле­та ка­да је Га­ври­ло бо­ра­вио код њих. Био је вре­дан мо­мак, во­лео га је ко­ли­ко и свог Сте­ву. У тре­нут­ку кад је Сте­во остао не­по­кре­тан, мо­жда чак и ви­ше. Ви­де да се Да­ра по­ла­ко при­ди­же са зе­мље, се­де на праг ку­ће, те­шко ди­шу­ћи, по­гле­да у не­бо у по­тра­зи за од­го­во­ром на сво­је је­ди­но пи­та­ње. Ка­ко?

Док је му­кла ти­ши­на је­ча­ла у уши­ма Сто­ја­на и Да­ре, ко­ја је јад­на по­ку­ша­ва­ла да раз­бу­ди Сте­ву по­сле муч­ког Ју­го­сла­вље­вог удар­ца у по­ти­љак, вој­ни­ци су на­ста­ви­ли пре­ма ку­ћи Стој­ко­ви­ћа. Јед­ног чла­на им већ стре­ља­ше ју­че пред ду­ћа­ном. У ку­ћи је би­ла са­мо Со­ња. Пре­би­ра­ла је бе­ло жи­то из два ма­ња џа­ка ко­је је де­да Га­ле из­нео из по­дру­ма ју­че пре не­го што је оти­шао на смо­тру пред ду­ћа­ном. По­сле че­стих ки­ша у прет­ход­ним не­де­ља­ма, ве­ли­ка вла­га се ство­ри­ла у по­дру­му, па је ва­ља­ло окру­ни­ти и пре­сло­жи­ти џа­ко­ве жи­та ко­је је још је­сти­во. Из са­та у сат, ње­на стреп­ња и страх су би­ли све ве­ћи. Про­шао је го­то­во чи­тав дан, а де­да Га­ле­та не­ма. Слу­ти­ла је нај­го­ре.

–Отва­рај! – ско­ро истог тре­нут­ка кад је­дан од вој­ни­ка уз­вик­ну, дру­ги из­би вра­та пре не­го што је Со­ња би­ло шта ре­кла.

– Ве­зуј куч­ку!

 Не­ко­ли­ко не­мач­ких вој­ни­ка по Ју­го­сла­вље­вој ко­ман­ди од­мах утр­ча и згра­би је.

–Не­мој­те, мо­лим вас! Га­ле, Га­ле! –иако је де­да Га­ле дан ра­ни­је оти­шао на смо­тру пред за­дру­гом, она ни­је из­ла­зи­ла из ку­ће, ка­ко се већ до­го­во­ри­ла са њим, та­ко да ни­је зна­ла за зло ко­је је за­де­си­ло ње­ног де­ду.

– Мр­тва уста не збо­ре, ма­ла! Не­ће ти се тај ви­ше ни­кад ода­зва­ти! – на­сме­ја се Ју­го­слав ве­о­ма гла­сно и ци­нич­но.

–Шта сте ми учи­ни­ли са де­дом? – плач пре­ла­зи у за­по­ма­га­ње и сте­ња­ње. – Га­ле, Га­ле!

У том тре­нут­ку, два не­мач­ка вој­ни­ка до­зи­ва­ју из по­дру­ма. Об­ја­шња­ва­ју да су про­на­шли не­ко­ли­ци­ну па­ке­та ко­ји су до­ста­вље­ни ди­рект­но из Не­мач­ке. Не­мач­ки офи­цир се мо­мен­тал­но спу­сти уским ка­ме­ни­тим сте­пе­ни­штем у ве­о­ма ни­зак по­друм. Све­тлост фе­ње­ра је би­ла ису­ви­ше сла­ба, па на­ре­ди вој­ни­ци­ма да из­не­су па­ке­те је­дан по је­дан из­ван ку­ће. На­кон не­ко­ли­ко ми­ну­та пре­вр­та­ња по­лу­пра­зних ку­ти­ја, не­мач­ки офи­цир на­ре­ди да се хит­но те­ле­фо­ни­ра глав­ној цен­тра­ли и про­ве­ри иден­ти­тет по­ши­ља­о­ца.

–Ле­по­ти­це, чи­ји су ово па­ке­ти? – глав­ни не­мач­ки офи­цир при­ђе Со­њи и вр­ло љу­ба­зно је за­пи­та.

–Мо­ји! Оста­ви­те то!

–Бу­ди па­мет­на, као што си ле­па, па нам ре­ци. Од ко­га су? – и да­ље на­ста­ви офи­цир љу­бо­пи­тљи­вим гла­сом.

–Не знам! Сти­жу ми од по­чет­ка ра­та. Пу­сти­те ме!

 Ју­го­слав јој при­ђе с ле­ђа и по­че да јој ве­зу­је ру­ке. Још је­дан вој­ник са до­дат­ним фе­ње­ром се спу­сти у по­друм. Та­мо је с ле­ве стра­не би­ла јед­на те­шка хра­сто­ва по­ли­ца на ко­јој је би­ло не­ко­ли­ко пу­них ку­ти­ја ста­ре вој­не опре­ме ко­је је де­да Га­ле чу­вао још од прет­ход­ног ра­та. Због ло­шег скла­ди­ште­ња, ве­ћи­на му­ни­ци­је ни­је ни би­ла упо­тре­бљи­ва. С де­сне стра­не су би­ли по­бо­де­ни сту­бо­ви под­ме­та­чи ко­ји су др­жа­ли зе­мљу и но­се­ћи зид ку­ће. Под је био од ка­ме­не коц­ке из обли­жњег ка­ме­но­ло­ма.

– На­шли смо не­ку зар­ђа­лу му­ни­ци­ју, али то је све. – обра­ти се вој­ник офи­ци­ру.

– Ова­ко ни­ка­да не­ће­мо на­ћи крст. По­ме­ри се, хо­ћу да ви­дим о ком ти­пу му­ни­ци­је се ра­ди. – офи­цир се по­но­во спу­сти у по­друм, на­би ру­ку у јед­ну од др­ве­них ку­ти­ја са му­ни­ци­јом и из­ва­ди пу­ну ша­ку ме­та­ка. – Па ово ствар­но не вре­ди ни­че­му. Дај ми ма­ло све­тла ов­де. Чи­ни се да је на­ше про­из­вод­ње. Дај ми тај фе­њер. – по­ме­ри се пар ко­ра­ка ка уском сте­пе­ни­шту ода­кле је до­пи­рао зрак днев­не све­тло­сти. Је­дан од вој­ни­ка за­пе но­гом о пот­пор­ни стуб ко­ји кли­зну и па­де на под. Кад то при­ме­ти, офи­цир пре­да­де мет­ко­ве и фе­њер вој­ни­ку са сте­пе­ни­шта и бе­сно по­че да др­ма оста­ле сту­бо­ве. Је­дан по је­дан, сту­бо­ви по­че­ше да по­пу­шта­ју, а зе­мља иза да­са­ка кре­те да се ла­га­но ра­си­па кроз про­це­пе.

– Шта то ра­ди­те, за­по­вед­ни­че? За­тр­па­ће­мо са­ми се­бе.

– Ови стубови под­у­пи­ру не­што дру­го, не зид. Не­ма по­ти­ска, зе­мља по­ла­ко про­ла­зи кроз да­ске. Да је ово за­и­ста пот­по­ра ку­ћи, овај ма­млаз не би мо­гао тек та­ко да се спо­так­не и из­ва­ли пот­пор­ни стуб. Чак ако би се то и де­си­ло, до сад би­смо би­ли за­тр­па­ни до гу­ше. По­ме­ри јед­ну да­ску.

– За­гла­вље­но је и да­ље. – вој­ник бо­ја­жљи­во по­ку­ша­ва­ше да по­ме­ри јед­ну од да­са­ка ка­ко би зе­мља про­ди­ра­ла бр­же у по­друм. – Је­сте ли си­гур­ни да ако пом...

– По­ме­ри про­кле­ту да­ску! – бе­сно се раз­дра офи­цир. Спу­сти се и вој­ник са сте­пе­ни­шта и из све сна­ге за­др­ма да­ске, јед­ну по јед­ну. Зе­мља по­че да про­ди­ре бр­же и трен ка­сни­је от­кри да је офи­цир ипак био у пра­ву. – Опре­зно, раз­мо­тај то плат­но. Др­жи нож. – вој­ник опре­зно из­ва­ди јед­ну од да­са­ка и до­хва­ти пред­мет умо­тан у плат­но. По­ку­ша да из­ву­че, али од све­га, за­вр­ши на ле­ђи­ма са ко­ма­дом от­це­пље­ног плат­на ме­ђу пр­сти­ма. Док сви вој­ни­ци пра­сну­ше у смех, офи­цир се раз­дра –Крст! Крст! Ов­де је! – Ју­го­слав из­бе­зу­мље­но из­бе­чи очи и по­тр­ча из дво­ри­шта ка по­дру­му. Офи­цир је ки­дао плат­но и уне­зве­ре­но ма­хао но­жем ка­ко би се што пре уве­рио да је то оно што му се чи­ни. Кад су Ју­го­слав и Га­ври­ло ушли у по­друм, већ ни­је би­ло ди­ле­ме. Крст је про­на­ђен.

–До­ђи, ми­ли, до­ђи! – су­зе ра­до­сни­це за­сја­ше у Ју­го­сла­вље­вим очи­ма, го­то­во па­де на зе­мљу и по­че да гр­ли и ми­лу­је крст. Офи­цир на­ре­ди Га­ври­лу и оста­лим вој­ни­ци­ма да из­не­су крст на­по­ље.

–Је­си ли чу­ла шта ће се де­си­ти оно­ме ко бу­де скри­вао крст? А? – обра­ти се офи­цир Со­њи, и да­ље сми­ре­ним гла­сом, док оста­ли вој­ни­ци кре­ну­ше за раз­ме­ра­ва­њем ди­мен­зи­ја и узи­ма­њем узор­ка за про­ве­ру пле­ме­ни­то­сти ма­те­ри­ја­ла.

Со­ња још гла­сни­је за­пла­ка. У не­ве­ри­ци је гле­да­ла пре­ма кр­сту ко­ји су из­не­ли из по­дру­ма. Прет­ход­но, ни­је би­ла пот­пу­но си­гур­на да је цр­кве­ни крст код њих, ма­да је по­сум­ња­ла у то ка­да јој је де­да Га­ле го­во­рио да све­ти­њу мо­ра­ју бра­ни­ти. Ју­го­слав је по­чео да при­те­же ка­нап ко­јим јој је ве­зао ру­ке, те она од бо­ла на­јед­ном клек­ну.

 – Је ли, куч­ко? Сад ће да те про­бу­ра­зе Шва­бе! – звер­ски јој је Ју­го­слав ста­јао за вра­том и го­во­рио на уво, го­то­во ба­ла­ве­ћи од за­до­вољ­ства.

–Ву­ци је уза зид! – на­ре­ди офи­цир, а је­дан од вој­ни­ка при­ђе и са Ју­го­сла­вом је од­ву­че до зи­да ку­ће. – Окре­ни­те је ли­цем ова­мо. Ре­пе­ти­рај! – на­ре­ди.

– Ста­ни! Дај­мо ма­ло друк­чи­је овај пут. Шта са­мо бум-бум и го­то­во? – ис­пре­чи се Ју­го­слав ис­пред офи­ци­ра.

–Шта је сад би­ло?

–Ипак је фу­ка­ра кри­ла крст! Због ње је де­се­ти­ну гла­ва па­ло.

–Да­кле? – на­мр­ште­ног, упит­ног по­гле­да офи­цир је слу­шао Ју­го­сла­ва.

–Мно­ги су про­па­ти­ли због ње, ред је и она да ма­ло про­па­ти! До­ђи, куч­ко, ова­мо! – хва­та Со­њу за ко­су и ба­ца је на тра­ву.

–Ово ће би­ти за­ни­мљи­во! – кроз смех ре­че офи­цир обра­ћа­ју­ћи се оста­лим вој­ни­ци­ма.

–Ски­дај је! – обра­ти се Ју­го­слав јед­ном не­мач­ком вој­ни­ку ко­ји по­гле­да истог тре­нут­ка пре­ма офи­ци­ру.

–Ски­ни је! Скроз! – по­тврд­но клим­ну гла­вом офи­цир, Со­ња по­че да се оти­ма, али при­ђо­ше још два вој­ни­ка и об­у­зда­ше је у ле­же­ћем по­ло­жа­ју на зе­мљи.

–Јел’ мо­гу ја? – Га­ври­ло до­хва­ти за ру­кав не­мач­ког офи­ци­ра, а овај опет са­мо по­тврд­но клим­ну гла­вом.

–Ви­ди ма­лог! Шта је би­ло? Ни­кад ни­си видô жен­ско? Ај­де, ма­ли! – про­мр­мља Ју­го­слав кроз зу­бе, а за­тим – бо­ље ти не­го Шва­бе. Ај­де, га­рант си ра­ни­је ма­штао да јој ма­ло, хе, хе! Ај­де! Ај­де кад ти ка­жем!

– Из­дај­ни­ци јед­ни! Га­ври­ло! – про­ђо­ше јој пред очи­ма све де­ди­не при­че о из­дај­ни­ци­ма, а за то вре­ме Га­ври­ло је већ ски­нуо пан­та­ло­не и при­ма­као јој се. – Га­ври­ло, где ће ти ду­ша, Га­ври­ло! Мо­лим те, пре­ста­ни! – убр­зо плач пре­ђе у је­ца­ње, а крв по­те­че низ бу­ти­не.

–Још! Још! Ај­де Шва­бе, да ви­ди­те шта је Ју­го­сло­вен­ка, још Срп­ки­ња! – уз­ви­ки­вао је Ју­го­слав.

Га­ври­ло је све ја­че при­ти­скао Со­њи­ну гла­ву у зе­мљу и ни­је се за­у­ста­вљао. Не­ко­ли­ци­на не­мач­ких вој­ни­ка се од­мах при­ма­че, од ко­јих је је­дан већ спу­стио сво­је пан­та­ло­не. Со­ња је већ гу­би­ла свест, а у га­ла­ми оку­пље­них вој­ни­ка убр­зо не­ста њен је­цај и за­по­ма­га­ње.

–Сле­де­ћи! – раз­дра се не­мач­ки офи­цир, а оста­ли вој­ни­ци по­ди­го­ше Га­ври­ла и од­гур­ну­ше га од Со­ње.

Га­ври­ло је во­дом из кр­ча­га ко­ји је ста­јао крај ог­њи­шта мир­но прао ру­ке. Чи­ни­ло се ниг­де ни трун­ке уз­бу­ђе­ња код мла­дог чо­ве­ка ко­ји је пр­ви пут имао од­нос са же­ном. Ви­де­ло се да је у ње­му звер ро­ђе­на и осло­бо­ђе­на. Кад опра ру­ке, мир­но се­де на кре­вет где је не­ка­да де­да Га­ле спа­вао. Опру­жи се ма­ло, али га убр­зо ди­же ода­тле Ју­го­слав, ко­ји је по­ку­ша­вао да про­на­ђе не­што иоле вред­но у ку­ћи. У дво­ри­шту, не­мач­ки вој­ни­ци су на­ста­ви­ли што је Га­ври­ло за­по­чео.

–Ју­го­слав, по­ква­ри­ли смо ти Ју­го­сло­вен­ска! – до­ви­ки­вао је на не­ве­штом срп­ском је­зи­ку је­дан од не­мач­ких вој­ни­ка Ју­го­сла­ву ко­ји баш у том тре­нут­ку иза­ђе из ку­ће.

–Ах, ка­кав сте то на­род? Па на­ма би тра­ја­ла бар још не­де­љу да­на. А, Га­ври­ло? – Га­ври­ло за­гле­дан у да­љи­ну, чуо је и по­гле­дао Ју­го­сла­ва, али не ре­че ни­шта.

Ју­го­слав при­ђе Со­њи­ном оне­све­шће­ном те­лу и из­лу­па пар ша­ма­ра, што по обра­зи­ма, што по зад­њи­ци. Кад ви­де да ума­за ру­ке кр­вљу, до­зва јед­ног вој­ни­ка да му до­да би­ло ка­кву кр­пу. При­ђе је­дан вој­ник сит­ни­је гра­ђе и пру­жи му сви­ле­ну ха­љи­ну из јед­не од ку­ти­ја ко­је је Со­ња до­би­ла из Не­мач­ке.

–Ево! Бри­ши овим!

–Ста­ни ма­ло, све­јед­но ћу их опет ис­пр­ља­ти куч­ки­ном кр­вљу. Ај­де, бу­ди се! – из­лу­па јој још ја­че не­ко­ли­ко ша­ма­ра. – трен ка­сни­је с дру­гог кра­ја дво­ри­шта се за­чу офи­цир.

–До­ста, бре! По­ла­зи­мо! Наш по­сао је ов­де за­вр­шен! Кре­ће­мо ка же­ле­знич­кој ста­ни­ци да уто­ва­ри­мо ово, а ти, Ју­го, мо­жеш са на­ма, а мо­жеш и да оста­неш да је те­шиш ако се про­бу­ди! – за­гра­ја це­ла гру­па вој­ни­ка.

–Не па­да ми на па­мет! – из­ву­че нож из ко­ри­ца, ста­ви га под гр­ло Со­њи и на­сме­ја се. – Ова­ко ја те­шим! – по­ву­че из све сна­ге и крв по­че да лип­ти на све стра­не. – Иде­мо!

Крст већ бе­ше уто­ва­рен у ка­ми­он, уви­јен у ће­бад ко­ју по­ку­пи­ше из ку­ће. До кр­ста, уз не­ко­ли­ко не­мач­ких вој­ни­ка, се­до­ше Ју­го­слав и Га­ври­ло.

–Стан’те мо­ме­нат! – вик­ну од­сеч­но Га­ври­ло и си­ђе из при­ко­ли­це ка­ми­о­на.

–Шта, бре, овај ма­ли ра­ди? – обра­ти се не­мач­ки офи­цир Ју­го­сла­ву кроз ма­ли про­зор ко­ји је спа­јао ка­би­ну ка­ми­о­на и при­ко­ли­цу, а Ју­го­слав сле­же ра­ме­ни­ма.

–Шта то ра­диш? – Га­ври­ло при­тр­ча Со­њи­ном те­лу и клек­ну по­ред. Прем­да је сво­јим те­лом за­кло­нио ње­но, ни­је се мо­гло на­слу­ти­ти шта сме­ра. – По­љу­би је, по­љу­би је, ма­ли! Кад већ ни­је смр­ти по­гле­да­ла у очи, нек је ис­пра­ти твој смр­дљи­ви за­дах! – ве­о­ма гла­сно се на­сме­ја Ју­го­слав, па то учи­ни­ше и оста­ли вој­ни­ци, иако ве­ћи­на ни­је раз­у­ме­ла ни јед­ну је­ди­ну реч.

Ме­ђу­тим, нит су осе­ћа­ња про­ра­ди­ла Га­ври­лу, нит се Со­њи­на му­ка за­вр­ши­ла смр­ћу. Га­ври­ло је но­жем на Со­њи­ном че­лу и обра­зи­ма усе­као крст, а ко­су јој од­ру­био. Кад уста­де и од­ма­че се од бе­жи­вот­ног те­ла, смех пре­ста­де, сви ви­ли­це обе­си­ше до по­да и за­не­ме­ше. Не­мач­ки вој­ни­ци оста­до­ше без ре­чи над овим чи­ном.

– За успо­ме­ну!– др­же­ћи у ру­ци од­ру­бље­ну Со­њи­ну ко­су, по­пе се у ка­ми­он, се­де мир­но крај кр­ста, Ју­го­сла­ва и оста­лих не­мач­ких вој­ни­ка.

Ка­ми­он ко­нач­но кре­ну. Кр­ва­ви пир оку­па­тор­ске вој­ске пред­во­ђен до­ма­ћим уби­ца­ма и мо­рал­ним на­ка­за­ма дра­стич­но по­че да је­ња­ва у на­шем и окол­ним се­ли­ма на­кон од­ла­ска те је­ди­ни­це. Вла­да­ви­на те­ро­ра је де­фи­ни­тив­но утих­ну­ла про­на­ла­ском кр­ста. Све­ло се све на по­вре­ме­не па­тро­ле ра­ди кон­тро­ле под­руч­ја. Стал­не по­ста­ве не­мач­ке вој­ске до кра­ја рат­них деј­ста­ва у се­лу ни­је би­ло. Ју­го­слав и Га­ври­ло су ре­гру­то­ва­ни од стра­не Не­ма­ца у стал­ну, ре­дов­ну вој­ску. При­ча­ло се да су обо­ји­ца би­ли уна­пре­ђе­ни за сво­је за­слу­ге у ра­ту, али ни о јед­ном, ни о дру­гом се ни­је не­што мно­го при­ча­ло у се­лу. На­вод­но, пред крај ра­та су их по­би­ли пар­ти­за­ни, ка­да су са „ар­меј­ци­ма” осло­ба­ђа­ли Бе­о­град. То­ли­ко у се­лу о њи­ма.

 

Наставиће се...

Роман можете купити кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: