detalj slike: Ilija Šaula

KIŠE

          U težinjavoj košulji od koje su se uzalud otimale dve čvrste dojke, bosonoga, zalamala je zaperke i vezivala lozu. Dve kike siktale su po leđima kao dve ljute guje. Žurila je da posao obavi po hladovini.

          - Nezgodno je, more, kad upeče ,,zvezda“, štipa znoj. - govorila je.

 Ustajala je pre prvih petlova. Volela je posao u vinogradu, iako su joj ruke bile u žuljevima. Beše lepo devojče, zdravo, prilika za svaku kuću. Plavih očiju, plavljim od grozdova, i redom retkih, sitnih zuba. Zvala se Dobrija. Volela je  bosonoga trčati po kiši kroz vinograd. Kiše tople, letnje, a ona bi onim svojim punim usnama hvatala nestašne kapi kiše. Nije mnogo govorila, pod izgovorom da je reč krta. Udala se za Dragomira, zvanog Dika, visokog, naočitog momka, zelenih očiju i guste crne kose, kroz koju češalj nije mogao da prođe. Vredan, radan, galamdžija blage naravi. Kuća preko puta. Zajedno su se, kao mali, igrali u prašini. Kao momak i devojka, gledali su se i pričali na poselima i saborima, u porti crkve Sv. Petke, o praznicima, u malom selu na obali Toplice. Dika bi joj zadenuo cvet u kosu a ona njemu dala jabuku, trudeći se da se ne vide žuljevi na rukama. Pošla je za Diku, srećna što će biti njegova žena, nekako baš pred drugi svetski rat. Kuća bogata, par dobrih volova, desetine hektara zemlje pod kukuruzom i pšenicom, i vinograd. U kući svekar, omanji čovek dugih brkova, radan i vredan. No, voleo je da popije. A rakija ne miruje ni u buretu. Svekrva, visoka žena, koščatog lica, gunđala je po ceo dan, kivna na svoju sudbinu. Dobrija je zatekla i tri jetrve, spremne da joj vrate za sve ono kroz šta su i same prošle. Da teško rade u kući i u polju. Mesilo se na nedelju dana, a svakodnevno i da se stoka namiri, krave pomuzu i mleko podsiri. Sve je bilo lakše dok je Dika bio pored nje. Jednoga dana, uzeo je vojnički kufer, koga je sam napravio, vičan stolarskom zanatu i pošao u vojsku. Tada je odlazak u vojsku značio odlazak u rat, ovde na jugu, u borbu protiv Bugara. Samo ga je jedne noći dugo gledala, zagrlila i ispratila. Bez reči. Reči su krte. Svijala je tek rođenu ćerku na grudima, kao da tako zadržava i njega pored sebe, buljeći skamenjeno u vatrište u kome je dogorevala vatra. Nad vatrištem bakrač sa vrućom vodom, okačen o verige, koje bi kad i kad zaškripale.

Zvuk, sličan bolu, koji je vrištao u Dobriji. Samoj, nezaštićenoj, bez razumevanja ljudi sa kojima je živela, dani su bili dugi kao gladna godina. Jedino kome je mogla da se požali bila je njena majka Borika, dobra i mudra žena, samouki lekar i babica. Nameštala je ruke i noge povređenima i porađala žene, a komovicom, svinjskom mašću i travama obarala ,,vatru“ kod dece. Bilo joj je žao svog deteta.

- Kako toj ćutiš, što ne kazuješ na Dragomira, - govorila joj je - pa nek si porazgovara sas svojega tatka, biće će bidne bolje. Ovakoj, samo teško rabotiš a dete malečko, i ništo, ni da si dođeš do men slobodno, sve krišom. - ljutito bi Borika.

Dobrija je ćutala, znala je da će biti još gore ako kaže. A Dragomir bi noću, kad bi bio u blizini sa svojom četom, svraćao da vidi ženu i dete. Ostao bi po par dana, da se okupa i presvuče.

-          Men mi za teb muka, željan sam te, dođo da te izmilujem, makar da me utepuju.  - šaputao joj je Dika, dok je ona stidljivo okretala glavu u stranu.

 Dobrija, Bika, kako je od milošte zvao, oprala bi mu košulje, koje nije mesecima menjao. Pre nego bi košulje oprala, potopila bi ih u korito sa vrelom vodom. Voda se crnela od podavljenih buva. Vana joj je imala osam meseci tog decembra, poslednja zima pred kraj rata. Nezapamćen sneg. Samo što je tog jutra podojila i uspavala ćerku, Bika se trže. Mamurni svekar, koji se naspavao u vajatu, upao je u kuću urlajući kako treba vinograd da se ogrne, da ne izmrzne.

-          Odma da si otišla da ogrneš lojze - , unese joj se u lice zakrvavljenih očiju.

-          Kude ću sg po ovaj sneg? – zbunjeno i tužno upita Dobrija.

-          Ako je sneg, odma da si iskočila, inače ću ja... – zapreti svekar zamahujući rukom.

Niko od ukućana se nije pobunio, svi su, kao, gledali svoja posla, ili se pravili da ne čuju. Nije joj dao ni da se obuje.

-Znam da voliš bosa da odiš. – reče i grohotom se nasmeja. – Ne brini za ćerku, baba će gu čuva. – dodade podrugljivo.

Imala je na sebi samo košulju i iznošenu suknju vutarku. U žurbi zgrabi jelek i maramu, i ponese motiku. Išla je ka vinogradu, vetar je sekao po licu, ledena kiša se slivala niz maramu i mrzla joj kosu. Ozleđene i izgrebane noge su joj zeble ali posle izvesnog vremena su utrnule.

Utrnuli su joj i modri prsti na rukama grčeći se oko držala motike. Cela je utrnula, kao da joj se i mleko u nedrima zaledilo. Tako očajna stajala je usred vinograda. On je bio ogrnut snegom a ona mukom. Plakala je, od bola, od rana, zbog nepravde. Dozivala je Diku, dozivala je majku.

Nikada se nije oporavila. Razbolela se od tuberkuloze i umrla. Dika je hteo da ubije oca, držao mu je nož pod grlom, nije mogao.

Malo je pričao o svojoj ženi, pod izgovorom da su reči krte. Imao je običaj da kaže: - Kad me put nanese, odem i obiđem je, ostavim vino ili grozd. I jedno znam.  Nema više toplih kiša. Od tada padaju samo hladne kiše. Hladne kiše kao suze moje promrzle Dobrije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: