детаљ слике: Илија Шаула

КИШЕ

          У тежињавој кошуљи од које су се узалуд отимале две чврсте дојке, босонога, заламала је заперке и везивала лозу. Две кике сиктале су по леђима као две љуте гује. Журила је да посао обави по хладовини.

          - Незгодно је, море, кад упече ,,звезда“, штипа зној. - говорила је.

 Устајала је пре првих петлова. Волела је посао у винограду, иако су јој руке биле у жуљевима. Беше лепо девојче, здраво, прилика за сваку кућу. Плавих очију, плављим од гроздова, и редом ретких, ситних зуба. Звала се Добрија. Волела је  босонога трчати по киши кроз виноград. Кише топле, летње, а она би оним својим пуним уснама хватала несташне капи кише. Није много говорила, под изговором да је реч крта. Удала се за Драгомира, званог Дика, високог, наочитог момка, зелених очију и густе црне косе, кроз коју чешаљ није могао да прође. Вредан, радан, галамџија благе нарави. Кућа преко пута. Заједно су се, као мали, играли у прашини. Као момак и девојка, гледали су се и причали на поселима и саборима, у порти цркве Св. Петке, о празницима, у малом селу на обали Топлице. Дика би јој заденуо цвет у косу а она њему дала јабуку, трудећи се да се не виде жуљеви на рукама. Пошла је за Дику, срећна што ће бити његова жена, некако баш пред други светски рат. Кућа богата, пар добрих волова, десетине хектара земље под кукурузом и пшеницом, и виноград. У кући свекар, омањи човек дугих бркова, радан и вредан. Но, волео је да попије. А ракија не мирује ни у бурету. Свекрва, висока жена, кошчатог лица, гунђала је по цео дан, кивна на своју судбину. Добрија је затекла и три јетрве, спремне да јој врате за све оно кроз шта су и саме прошле. Да тешко раде у кући и у пољу. Месило се на недељу дана, а свакодневно и да се стока намири, краве помузу и млеко подсири. Све је било лакше док је Дика био поред ње. Једнога дана, узео је војнички куфер, кога је сам направио, вичан столарском занату и пошао у војску. Тада је одлазак у војску значио одлазак у рат, овде на југу, у борбу против Бугара. Само га је једне ноћи дуго гледала, загрлила и испратила. Без речи. Речи су крте. Свијала је тек рођену ћерку на грудима, као да тако задржава и њега поред себе, буљећи скамењено у ватриште у коме је догоревала ватра. Над ватриштем бакрач са врућом водом, окачен о вериге, које би кад и кад зашкрипале.

Звук, сличан болу, који је вриштао у Добрији. Самој, незаштићеној, без разумевања људи са којима је живела, дани су били дуги као гладна година. Једино коме је могла да се пожали била је њена мајка Борика, добра и мудра жена, самоуки лекар и бабица. Намештала је руке и ноге повређенима и порађала жене, а комовицом, свињском машћу и травама обарала ,,ватру“ код деце. Било јој је жао свог детета.

- Како тој ћутиш, што не казујеш на Драгомира, - говорила јој је - па нек си поразговара сас својега татка, биће ће бидне боље. Овакој, само тешко работиш а дете малечко, и ништо, ни да си дођеш до мен слободно, све кришом. - љутито би Борика.

Добрија је ћутала, знала је да ће бити још горе ако каже. А Драгомир би ноћу, кад би био у близини са својом четом, свраћао да види жену и дете. Остао би по пар дана, да се окупа и пресвуче.

-          Мен ми за теб мука, жељан сам те, дођо да те измилујем, макар да ме утепују.  - шапутао јој је Дика, док је она стидљиво окретала главу у страну.

 Добрија, Бика, како је од милоште звао, опрала би му кошуље, које није месецима мењао. Пре него би кошуље опрала, потопила би их у корито са врелом водом. Вода се црнела од подављених бува. Вана јој је имала осам месеци тог децембра, последња зима пред крај рата. Незапамћен снег. Само што је тог јутра подојила и успавала ћерку, Бика се трже. Мамурни свекар, који се наспавао у вајату, упао је у кућу урлајући како треба виноград да се огрне, да не измрзне.

-          Одма да си отишла да огрнеш лојзе - , унесе јој се у лице закрвављених очију.

-          Куде ћу сг по овај снег? – збуњено и тужно упита Добрија.

-          Ако је снег, одма да си искочила, иначе ћу ја... – запрети свекар замахујући руком.

Нико од укућана се није побунио, сви су, као, гледали своја посла, или се правили да не чују. Није јој дао ни да се обује.

-Знам да волиш боса да одиш. – рече и грохотом се насмеја. – Не брини за ћерку, баба ће гу чува. – додаде подругљиво.

Имала је на себи само кошуљу и изношену сукњу вутарку. У журби зграби јелек и мараму, и понесе мотику. Ишла је ка винограду, ветар је секао по лицу, ледена киша се сливала низ мараму и мрзла јој косу. Озлеђене и изгребане ноге су јој зебле али после извесног времена су утрнуле.

Утрнули су јој и модри прсти на рукама грчећи се око држала мотике. Цела је утрнула, као да јој се и млеко у недрима заледило. Тако очајна стајала је усред винограда. Он је био огрнут снегом а она муком. Плакала је, од бола, од рана, због неправде. Дозивала је Дику, дозивала је мајку.

Никада се није опоравила. Разболела се од туберкулозе и умрла. Дика је хтео да убије оца, држао му је нож под грлом, није могао.

Мало је причао о својој жени, под изговором да су речи крте. Имао је обичај да каже: - Кад ме пут нанесе, одем и обиђем је, оставим вино или грозд. И једно знам.  Нема више топлих киша. Од тада падају само хладне кише. Хладне кише као сузе моје промрзле Добрије.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: