DOMAĆIN, svest i savest svog vremena

Do sredine prošlog veka, naša patrijarhalna porodica bila je fenomen posebne lepote, brojnosti, jezgrovitosti i inspirativnosti. Sa tačkama koje utiru i oblikuju koordinate kulturnog identiteta, seže iz dubine prošlosti i proteže se sve do danas, kao esencija duhovne vertikale naše samosvesti i tradicije. Pod istim krovom nalazilo se više generacija, što je njenim članovima davalo posebnu snagu, socijalnu sigurnost i respektabilnu ekonomsku moć. Takva patrijarhalna organizacija života imala je višedecenijsko pozitivno iskustvo i zato se održala sve do najnovijih vremena, kada su je nagla urbanizacija i savremen način života potisnuli u drugi plan, a sela ostala bez žitelja, ognjišta i dima, pesme i molitve. Posedi sve manji, prinosi sve slabiji, žeđ sve veća, a mi sve nemoćniji. U tužnom mimohodu vrane i gavrani legu jaja po tavanima, iz odžaka izbija zova, urušene zidine postaju ničije i varvarske. Kao nekrolog za naša sela, ovo izgleda odveć patetično, ali je istinito.

Jaz između sveta kakav je i onog kakav je bio veći je nego ikada ranije. Dokaz za to nisu samo pojedinačne priče i običaji već egzistiranje jednog fenomena koje je vreme skoro prebrisalo. Zato je ovaj esej rekonstrukcija i apoteoza malog čoveka i oda njegovoj dobroti, plemenitosti i lucidnosti, kroz koju se vide poodavno zamakli uzori neprolazne otmenosti, ali i narativ koji otkriva zapostavljenu smislotvornu nit, koja naizgled sasvim običnom ljudskom životu daje poseban smisao i značenje. Štaviše, patrijarhalna kultura posedovala je kult prirode i neposrednu porodičnu privrženost.

Pokušajmo otvorenim srcem da razumemo značenje ovog romantičnog narativa. Tradicionalni domaćin bio je razboj na kojem se plela narodna kultura, moral, dostojanstvo, vaspitanje, etička vrednost, navike, bliskost, srodnost, prisnost, najlepše šare u odgoju potomstva i kompoziciji raznih običaja. Pojam domaćin, kao univerzalna i globalna kategorija, izveden je od latinske reči domus, što znači dom, kuća, domaćinstvo, domovina. Gazda nije samo gospodar doma, kuće, stana, niti samo imućan čovek, već čuvarkuća, stvaralac, borac, baštinik prezimena i bratstva, čuvar kućevne tapije. Iako je današnjicu teško meriti aršinima prošlosti, domaćin je bio neprocenjiva ličnost i vrednost, uzor otmenosti, oličenje sjaja svog poroda, gazdinstva, bratstva, sela, pa i države; častan i čestit, pošten i prosperitetan, ugledan i sposoban.

U ambijentu tradicionalno čistog izvornog morala, domaćin je poticao iz prestižne porodice, u kojoj su se poštovale najdragocenije društvene vrednosti, bez obzira na bogatstvo i moć. Domaćinske zadruge su bile jake, a domaćin se rađao kroz više generacija sticanja, štednje i velikog truda i rada. U njihov poredak vrednosti ugrađen je dubok smisao – imati pravog domaćina, gazdu, koji je nalazio svoju tajnu u odmerenom odnosu stvarnosti i ideja, oblika i razuma, živog sveta i ljudskog duha. Domaćin je bio kičma nacije, uvek spreman da pomogne i udruži snage za opšte dobro. Takvim uglednicima su uvek čast i obraz bili ispred života, što dovoljno govori o tome koliko su bili pozitivni kulturološki uzori u svojim sredinama. Izražavao je kulturni i običajni obrazac; bio veza sa prošlošću i spona sa životom, ognjištem i potomcima.

Iako u olujnim vremenima, domaćinski kolektivi su bili dobro organizovani, vredni, štedljivi, sa autentičnim karakterima u tipično našim, balkanskim uslovima i okolnostima, kad svaki naraštaj nosi odraz vremena i kad treba živeti ne za sebe niti za druge, već sa svima i za sve. Iako kolektivna tvorevina, običaji, tradicija i baština se najbolje ispoljavaju kroz darovite pojedince, koji su izrastali iz dobro organizovane porodične zadruge, gde se poštuje porodični autoritet i mehanizmi koji ga čuvaju. Vatricu na ognjištu je čuvala majka, na koju se oslanjala i na kojoj se držala cela kuća. Bez velikih i gorkih reči, bez ispovedanja i vajkanja,  majka je branila pravo na život, na hleb, na vazduh, na vodu, bez obzira na to što ona, kako to reče jedan pesnik, nikada nije znala dokle će sve to moći, da ognjište svijetli u njenoj samoći. Nigde se ne oseća pulsiranje života kao pored majke i ognjišta.

Najveći autoritet i organizator takve mikrozajednice, odgovoran za nju, bio je poznat kao domaćin. On je autentično svedočanstvo o težačkom životu, nadi i ljubavi. Predstavlja svojevrsnu odu dostojanstvu i humanim vrednostima, neophodnim svakom naraštaju i vremenu. Njegova senka se nadvijala nad svima, svom težinom. Učeni u mladosti da veruju u svoj razum, usmeravani da budu smireni, stabilni, da sreću čine ljudi, a ne imovina, stvari, novac, jer materijalne stvari donose samo kratkotrajna zadovoljstva. Štaviše, znao je da nadom štiti život i u dobru i u nevolji, jednako kao što se brani ljubav, vera, pravda, sloboda. Sve to bilo je ugrađeno u njegov identitetski kôd, u njegova etička, filozofska i religijska shvatanja. Verovao je u nemoguće i kad nema rešenja, jer ako nije bio u stanju da sebe prevaziđe, onda ne treba ni da veruje. Nada nije bila skrivena, strepnja ga je uvek upozoravala, a psihološka čvrstina i dostojanstvo figurisalo je u njemu kao prirodni derivat oblikovan načinom življenja.

Kao alhemičar iz prohujalog vremena, on je svojim univerzalnim vrednostima prevazilazio lokalne, porodične, plemenske, etičke i kulturne granice. U patrijarhalnom poretku postojala je utvrđena podela rada prema polu, uzrastu i sposobnostima. Svako je radio svoj posao, od najmlađeg do najstarijeg. O svim poslovima odlučivao je domaćin kuće, dok je domaćica raspoređivala zaduženja ženskim članovima i deci. Od njih se tražilo apsolutno poštovanje roditelja i uopšte poslušnost prema starijima. Deca su neizmerno voljena, davalo im se više, ponekad i previše. Tradicionalno, autoritet domaćina ne podnosi teške reči, polemiku, svađe, sukobe, pa ni grdnju dece. To se obavljalo diskretno i u četiri oka, vodeći računa o tome da ne pređe granicu svojih moći. Poštovanjem najmlađih pokazivao je svu ljubav i pažnju prema njima. Da se poštujemo, sabiramo i volimo, bila je svakodnevno njegova poruka familiji. Nije dozvoljavao da se gomilaju i talože podzemne razarajuće energije koje rastaču harmoniju u familiji.

Držao je do tradicije, ali ga ona nije sprečavala da inovira najnovija dostignuća iz svih sfera društvenog života i tako unapređuje stečena znanja u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima. Njegova racionalna i trezvena filozofija života, uz dobru organizaciju, slogu i ljubav, uklanjala je svakodnevnu žurbu, nervozu, uvodila u smireniji i drugačiji poredak svakodnevnih aktivnosti. Na raskršću iznenadnih odluka, između iskušenja i strepnje, mogućnosti i nade, gde je mogućnost izbora više nego izvesna, umeo je uraditi nešto neočekivano, znajući da logika ne ide pod ruku sa svakim životom i svakim problemom. Znao je koliko vrede slutnje, snovi, zanosi, dar i talenat kod svakog člana porodice. Osluškivao je prirodu, njenu lepotu i neslućenu moć. Znao je ući u njenu dubinu, snagu, u njeno srce i dušu, i na bazi toga napraviti dobru procenu i strategiju za razne poljoprivredne poslove koji zavise od njenog hira. Mudri znaju da su nad njima nebo i zvezde i da nebeska i zemaljska zbivanja oduvek stoje u vezi, a između kosmičkog i čovekovog sveta postoji trajna i tajna veza.

Teško je iz ove naše stvarnosti u potpunosti razumeti tu patrijarhalnu romantičarsku tradiciju i njegovu dušu, i sa punim pokrićem poverovati koliko takav autoritet razotkriva povratnu istinu njegove mudrosti, erudicije, odmerenosti i staloženosti, budući da je domaćin proizvod svog vremena, svoje okoline, genetskog zapisa i čega još ne. Putevi otvoreni, izazovi mnogi, neizvesnost velika, a on otmenim pristupom spajao naizgled nespojivo, saznajno i usvojeno, sa novim i nepoznatim. Živeo je tri života: javni, privatni (porodični) i tajni, gradeći atmosferu istovremene fantazmagorije i surove realnosti. Znao je natovariti na svoja leđa prevelike nade i očekivanja, nesvestan svoje moći, snage i nosivosti. Svako vreme je zlo na svoj način, a takav čovek može biti čovek u svakom.

Fascinantan je njegov fokus i elan da brine o svakom detalju. Nije bilo radosti, veselja, da ih nije svojim prisustvom učinio svojim, nije bilo tuge da je nije pretvorio u svoju; duše svih članova porodice osećao je u sebi, sve njihove bolove, suze, sve njihove uzdahe. Kako bi uspostavio skladne i harmonične odnose u porodici, vodio je računa o svakom pojednicu, o njihovim potrebama i željama. Imao je sposobnost da oseti bol, ranjivost, snagu, tugu, pobedu. Ako bi kupio nešto jednima, uzimao je i drugima; ukoliko bi oženio svoga sina, gledao je da dobro uda i svoje sestričine. Znao je do sitnica obogatiti svoj i život svog potomstva, sa puno ljubavi, smeha, podrške, razmišljajući o tome šta nemaju, a ne šta imaju, šta ih čini radosnim, a šta ih uznemirava. Uz manje srdžbe i više blagosti i nežnosti prolazio je kroz svoju egzistenciju donekle nesvestan posebnosti i dragocenosti svoje priče koju polaže na vaspitanje i celokupnu brigu svojih potomaka. Ne gubeći imunitet zbog banalnih stvari i stvarnosti koja je nepredvidiva, ponašao se kao da je otac i majka ne samo svom delu i sebi samom, već kao da je sebe zadao samom sebi. Naravno, takvi ljudi unose svetlost u život bližnjih, porodice, prijatelja, saradnika a, s druge strane, nadvijaju oblake sumnje nad one čija uskogrudost i nedostatak vizije ne dozvoljavaju postojanje različitosti i slobode izražavanja u svom okruženju.

Bio je centralna figura seoskih manifestacija, proslava verskih praznika, svadbi, raznih svečanosti, ali i tužnih, dramatičnih, ratnih i nesrećnih događaja.  Zdravice za razne prilike bile su njegovo duhovno bokorenje svakovrsnih, svevremenih, ali i vrlo konkretnih etičkih, podsticajnih, nadahnutih i mudrih misli i poruka. Njegovo ognjište pamti narodnog guslara, davanje i vraćanje zajma, prvo kupanje novorođenčeta, sve što radosno život nosi, ali i romantične suze, hajdučke puške, zakletvu, amanet. Nigde ljudska reč nema takvu toplinu i uzbuđenost kao kad je domaćin izusti a izgovorena mudra misao ne plamti već svetli. Svaki muštuluk prvo se njemu uručuje, mobu saziva, prvi snahu i kćerku dariva. Okupljanja za sofrom bili su najdragoceniji familijarni trenuci. U tim suptilnim pravilima međusobnog ophođenja znalo se ko prvi treba da sedne, ko sedi u čelu, ko sedi pored njega, gde sede gosti, ko prvi uzima hranu i podiže čašu, kada se ustaje, ko prvi ustaje. Svaki ukućanin imao je svoje mesto, znala se hijerarhija odnosa. 

Znajući da se njegov život nastavlja kroz potomke, domaćin je u dugim zimskim noćima, izbrazdanog čela, držao svoje unuke na krilu, o svemu im besedio, ponajviše o junaštvu, slavi, legendama, o prošlosti svoje familije, bratstva, plemena, a unuci sa lakoćom pamtili i po deset svojih „pasova”. Bez knjiga, deca su žudela za zanimljivim pričama, legendama, za bliskošću i za prisnošću. U takvom ambijentu ona su rasla i sazrevala uz puno ljubavi, zdrava, uspešna, vesela, za razliku od današnje, koja odrastu ne upoznavši ni svoje roditelje. U smutnim vremenima, kad su se mladima nudili sumnjivi kriterijumi vrednosti, domaćinova reč je bila presudna, ali i motivišuća, jer mu se verovalo. Pored ognjišta živelo se po pravilima običaja i glave familije, zato ona imaju dušu i karakter svog gospodara.

Neretko, domaćin je imao i svoje dertli trenutke, meračeći sa duboko proživljenim emocijama zaodenutim u ruho vidljivog događaja i stanja u kome se čovek suočava sa samim sobom, sa sopstvenom dušom, kada postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti i ograničenja. Kad se nađe među prijateljima, uz piće i muziku po svom ćeifu, svesan velikog raskoraka između skrivene emotivne patnje i smisla života, on je kroz dert izražavao svu svoju turobnost i želju da se vrati čednosti i mladosti, zapitan šta je radila njegova mladost. Uostalom, dert je privilegija zrelog doba, zato ga on najbolje razume.

Kad dođe vreme da se uruči amanet, domaćin ga pušta iz svojih zabrana u otvoreni prostor ka drugome na najrazličitije načine, uglavnom usmeno i pismeno. Amaneti koji sadrže najveći stepen diskrecije isporučuju se najvoljenijoj, najpoverljivijoj ili najmoćnijoj osobi, najčešće u prelomnim istorijskim i životnim situacijama: pred smrt, uoči rata, odlučujuće bitke, radikalnih društvenih promena. Pravilo je da se zavet ostavlja osobi sa izgrađenim moralnim i karakternim principima. Po tradicijskom običaju, domaćin je amanet ostavljao u najužem porodičnom krugu. Značajne oporuke se ne moraju ostaviti najstarijem potomku, već onom koji zaslužuje tu čast i poverenje i ima potencijal da zatraženo realizuje. Činilo se to najčešće za sofrom, kako bi hleb i ostala hrana bili svedoci tome – sofra je sofri ostavljala u amanet bolji svet.

U svakoj kući se krije ono što je najlogičnije, najtajanstvenije, najizvornije; svaki dom ima svoju priču, svoju dušu, svoj miris, zvuk, šum, tišinu. U njemu revitalizujemo mentalnu, emotivnu i fizičku snagu. Kuće su mesta najneobičnijih snova i ideja, iluzija i fantastike; ambijenti bizarnih prizora i najveće senzibilnosti. Kućni prag je moćan simbol ocrtane granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, odnosno prostora u kojima čovek obitava, ali i zavetrina od istrošenog života. Njegov najsnažniji branitelj, zaštitnik i simbol bio je domaćin, uz čiju blagodet se lakše učilo, čitalo, pisalo, crtalo, pralo, obedovalo, spavalo, a deca brže sazrevala i odrastala. Pored njega se jače volelo, mnogo toga je slabije bolelo, više se razumelo, bolje shvatalo, doduše uz pomalo inata, prkosa i sujete. Društveno nasleđe, vaspitanje, znanje, oblačenje, ponašanje na ulici, i još mnogo toga, spadalo je u njegov fokus. U tom smislu, kao moralni korektiv, znao je često intervenisati.

Ruralni izolovani život postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan. U takvom ambijentu, domaćin je, sa neponovljivom sposobnošću da razume ključna pitanja drame koja se odvija u ljudskoj intimi i privatnosti suočenoj sa mnogobrojnim životnim izazovima, trezveno sagledavao pravo stanje stvari. Svima je prilazio kao izvorištima, utišanog, smirenog, sabornog, nenametljivog, duboko ljudskog obzira i pogleda.  Dobro je znao da je izvor svakog bogatstva sam čovek, a ukoliko je u kući veća zatvorenost, tenzije i unutrašnja napetost rastu jer je svakom imanentna želja za slobodom, igrom i pevanjem, za prostorom, nebom, mesečinom. Ukazivao je na dubinu i visinu izgorelih istina i sa žarom vatrosnika gasio sve ono što je u suprotnosti s verom i ljubavi prema porodičnom dobru. Obrasci za ovakve probleme iskustveno su oblikovani, prenošeni  i čuvani u familiji. Bili su to supstrati najdublje porodične sedimentacije.

Odnosi između roditelja i dece, porodičnih generacija, kao i odnosi porodice i spoljašnjeg sveta u tom porodičnom mikrokosmosu, čine široko polje doživljaja, od stanja teskobe do vere u snagu domaćina. U takvoj recepciji on je bio most preko koga se premošćavaju razlike, širi mir, ljubav, tolerancija, razumevanje, nastojeći da stvori, oblikuje i što duže održi život, uprkos svemu što mu se suprotstavlja. On ga slavi, brani od laži, podvale, izdaje, licemerja, greha, prestupa, što je najbolji dokaz koliko je njegova uloga bila postojana i moćna. Radio je ono što je najbolje znao i umeo, sa mirisom vrline i ukusom veštine. Bilo je to svojevrsno sažimanje života u život.

Nedeljiv od prirode i podneblja, ali i od kulture, religije i istorije, opstajući na međi različitih običaja, domaćin je baštinio osećanje patriotskog ponosa i dostojanstva kao najveću obavezu i čast, zbog koje svako naše selo odiše istorijom neke posebne familije. Sazdan od strasti i ljubavi prema svojoj zemlji, njegov aktivizam u kriznim i ratnim uslovima uvek je bio primer ostalima kako se čuva i brani otadžbina. Pored nesebične svakovrsne pomoći vojsci i sami su bili u prvim ratnim redovima, ostavljajući svoje živote za odbranu domovine. Što tragikom svog postojanja, što borbom, oni otkrivaju našu prirodu i karakter kako u ratnim tako i u mirnodopskim uslovima. Poznati su mnogi dobrotvori koji su u odsudnim ratnim uslovima kupovali oružje, uniforme i hranu. U mirnodopskim uslovima zaveštali su svoju celokupnu imovinu univerzitetima, crkvi, bolnicama, lokalnim zajednicama.  To su bili svojevrsni sanjari kojima je želja da ostave neki trag o familijarnoj i bratstveničkoj lozi važnija od samog postojanja.

Da bi se potpunije razumeo ovaj fenomen i način na koji funkcioniše porodična zajednica, treba naglasiti da je domaćin mogao biti samo najsposobniji. Uloga se nije poveravala najstarijem, kako se obično misli. U pojedinim zadrugama domaćina su birali članovi familije s pravom da bude smenjen ukoliko ne upravlja zadrugom „u korist svih zadrugara”. To ukazuje da je i u zoni patrijarhalnog zadružnog života postojala demokratičnost. U odlučivanju jednako kao i u upravljanju zadrugom učestvuju samo njeni odrasli muški članovi.  Prilikom kupovine ili prodaje imovine konsultovali su se svi članovi familije, odnosno zadruge. Inače, otac je najčešće delio imovinu svojoj deci vodeći računa o kvalitetu i kvantitetu delova. Ponekad su i braća delila imovinu između sebe, a otac je bio samo korektor. Ne treba naglašavati da je bilo dosta i nesporazuma, nesloge i svađe unutar tako brojnih familija, ponajviše zbog žena koje su tome kumovale.

Snen i zanesen između uzdaha i treptaja, razuma i vere, ljubavi i patnje, strpljenja i nemira, domaćin je, uz potreban sklad mudrosti menjao sudbine, pomerao i rušio granice, što je podrazumevalo odricanje, posvećenost, požrtvovanje, odgovornost, disciplinu; izjednačavao je ideju dobra i morala s mudrošću i razumom. Njegov život je izdržljivost, hrabrost, odlučnost i postojanost. Potraga za ljubavlju, slogom i radom bila je osnov njegove potrebe i želje, uveren da junaci dobijaju i kad gube. Svaka njegova reč bila je talog vremena, a kad je trebalo, ćutali su iz iskustva. Živeli su ispred svog vremena, sa skepticizmom koji je bio opominjući, mudar i duhovit. Bili su hroničari prošlosti, dijagnostičari, svest i savest svoga vremena.

Otkad je sveta i veka, uspostavljaju se i ruše običaji i navike. Tako se selo danas našlo u nigdini, na brisanom prostoru, bez ozbiljne strategije države. Ono je interesantno još umetnicima, zanesenjacima ili etno istraživačima. Štaviše, danas su i seljaci zaboravili šta je domaćin. Zbog promene načina života, domaćin u novom kontekstu deluje kao jedna hibridna tvorevina od koje, u odnosu na izvorno značenje, nema ni početnog slova „d” od domaćina... Ostala je samo predstava o nekadašnjim društvenim i porodičnim vrednostima, koje su ustuknule pred nečim novim, nimalo dobrim, smatra profesor Ratko Božović.  Danas se domaćinom smatra vlasnik neke manje zanatske radionice ili preduzeća. Naravno, u nekim našim selima postoje domaćini, ali ta institucija nije ni nalik na domaćine o kojima pišem budući da je savremena društvena stvarnost deformisala pojam i definiciju ovog kulturnog obrasca. Danas se domaćinom smatra svako ko poseduje vrednu imovinu u vlasništvu, bez bogatstva vrlina, duhovne i kulturne raskoši.

Nijedan običaj ni kulturni obrazac ne mogu više od ovoga posvedočiti o tome koliko je domaćin metafora kulturnih korena i paradigma duhovne baštine. Bilo je to vreme u kojem se istina čuvala i prenosila novoj generaciji. Koliko god je emancipacijsko stanovište ispravno i neophodno našem vremenu, ono je dobar instrument za razumevanje davne prošlosti, iako je ta nejasna slika samo delimična predstava znatno složenije realnosti, kojoj je tradicija dala snagu trajanja. Upravo kulturno iskustvo prošlosti pokazuje svoju relevantnost u formiranju čovekovog individualnog i kolektivnog identiteta. Ukoliko ne postoji jasna svest o toj višestolećnoj istoriji, onda se ona pokazuje kroz arhetipove kolektivno nesvesnog, opominjući savremenike na njihov odnos prema primarnoj duhovosti. Naš prostor pokriva toliko društvenih slojeva, složenih mentaliteta, toliko javnih ili skrivenih pravila, imaginarne stvarnosti, prošlosti i sadašnjosti.

Pitanje identiteta, porodice, ognjišta, tradicijskih vrednosti ili značaja otadžbine izgubila su svoju primarnu civilizacijsku vrednost, a u obećanim urbanim potrošačkim konceptima brzine, površnosti i dezorijentacije, selo se našlo u nigdini. Porodica je uništena, roditelji ne znaju šta će sa sobom, a kamoli šta će sa svojom decom. Srušen je stari sistem vrednosti, a sa njim i poštovana figura oca – domaćina. Šta je ostalo od oca kada se nove generacije podsmevaju svim ljudskim vrednostima (pravda, istina, dobrota) i kada se ruše svi autoriteti? Familije koje su se hranile snovima svog domaćina nisu priznavale konačnost jer je njihov gazda integrisao, mobilisao, zbližavao.

Domaćini su bili makar pedalj iznad života, izvor mudre, pristojne, dragocene reči, najveličanstvenije istine. Svojim delima učinili su čast svom bratstvu, poreklu i potomstvu. Vremenom, i oni su se umorili od takvog života. Polako i tiho su nestali, a sa njima i sve ono što je prirodno, normalno, uljudno. Ostali su samo inspiracija piscima, sociolozima, etnolozima, pevačima i guslarima.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: