ДОМАЋИН, свест и савест свог времена

До средине прошлог века, наша патријархална породица била је феномен посебне лепоте, бројности, језгровитости и инспиративности. Са тачкама које утиру и обликују координате културног идентитета, сеже из дубине прошлости и протеже се све до данас, као есенција духовне вертикале наше самосвести и традиције. Под истим кровом налазило се више генерација, што је њеним члановима давало посебну снагу, социјалну сигурност и респектабилну економску моћ. Таква патријархална организација живота имала је вишедеценијско позитивно искуство и зато се одржала све до најновијих времена, када су је нагла урбанизација и савремен начин живота потиснули у други план, а села остала без житеља, огњишта и дима, песме и молитве. Поседи све мањи, приноси све слабији, жеђ све већа, а ми све немоћнији. У тужном мимоходу вране и гаврани легу јаја по таванима, из оџака избија зова, урушене зидине постају ничије и варварске. Као некролог за наша села, ово изгледа одвећ патетично, али је истинито.

Јаз између света какав је и оног какав је био већи је него икада раније. Доказ за то нису само појединачне приче и обичаји већ егзистирање једног феномена које је време скоро пребрисало. Зато је овај есеј реконструкција и апотеоза малог човека и ода његовој доброти, племенитости и луцидности, кроз коју се виде поодавно замакли узори непролазне отмености, али и наратив који открива запостављену смислотворну нит, која наизглед сасвим обичном људском животу даје посебан смисао и значење. Штавише, патријархална култура поседовала је култ природе и непосредну породичну приврженост.

Покушајмо отвореним срцем да разумемо значење овог романтичног наратива. Традиционални домаћин био је разбој на којем се плела народна култура, морал, достојанство, васпитање, етичка вредност, навике, блискост, сродност, присност, најлепше шаре у одгоју потомства и композицији разних обичаја. Појам домаћин, као универзална и глобална категорија, изведен је од латинске речи домус, што значи дом, кућа, домаћинство, домовина. Газда није само господар дома, куће, стана, нити само имућан човек, већ чуваркућа, стваралац, борац, баштиник презимена и братства, чувар кућевне тапије. Иако је данашњицу тешко мерити аршинима прошлости, домаћин је био непроцењива личност и вредност, узор отмености, оличење сјаја свог порода, газдинства, братства, села, па и државе; частан и честит, поштен и просперитетан, угледан и способан.

У амбијенту традиционално чистог изворног морала, домаћин је потицао из престижне породице, у којој су се поштовале најдрагоценије друштвене вредности, без обзира на богатство и моћ. Домаћинске задруге су биле јаке, а домаћин се рађао кроз више генерација стицања, штедње и великог труда и рада. У њихов поредак вредности уграђен је дубок смисао – имати правог домаћина, газду, који је налазио своју тајну у одмереном односу стварности и идеја, облика и разума, живог света и људског духа. Домаћин је био кичма нације, увек спреман да помогне и удружи снаге за опште добро. Таквим угледницима су увек част и образ били испред живота, што довољно говори о томе колико су били позитивни културолошки узори у својим срединама. Изражавао је културни и обичајни образац; био веза са прошлошћу и спона са животом, огњиштем и потомцима.

Иако у олујним временима, домаћински колективи су били добро организовани, вредни, штедљиви, са аутентичним карактерима у типично нашим, балканским условима и околностима, кад сваки нараштај носи одраз времена и кад треба живети не за себе нити за друге, већ са свима и за све. Иако колективна творевина, обичаји, традиција и баштина се најбоље испољавају кроз даровите појединце, који су израстали из добро организоване породичне задруге, где се поштује породични ауторитет и механизми који га чувају. Ватрицу на огњишту је чувала мајка, на коју се ослањала и на којој се држала цела кућа. Без великих и горких речи, без исповедања и вајкања,  мајка је бранила право на живот, на хлеб, на ваздух, на воду, без обзира на то што она, како то рече један песник, никада није знала докле ће све то моћи, да огњиште свијетли у њеној самоћи. Нигде се не осећа пулсирање живота као поред мајке и огњишта.

Највећи ауторитет и организатор такве микрозаједнице, одговоран за њу, био је познат као домаћин. Он је аутентично сведочанство о тежачком животу, нади и љубави. Представља својеврсну оду достојанству и хуманим вредностима, неопходним сваком нараштају и времену. Његова сенка се надвијала над свима, свом тежином. Учени у младости да верују у свој разум, усмеравани да буду смирени, стабилни, да срећу чине људи, а не имовина, ствари, новац, јер материјалне ствари доносе само краткотрајна задовољства. Штавише, знао је да надом штити живот и у добру и у невољи, једнако као што се брани љубав, вера, правда, слобода. Све то било је уграђено у његов идентитетски кôд, у његова етичка, филозофска и религијска схватања. Веровао је у немогуће и кад нема решења, јер ако није био у стању да себе превазиђе, онда не треба ни да верује. Нада није била скривена, стрепња га је увек упозоравала, а психолошка чврстина и достојанство фигурисало је у њему као природни дериват обликован начином живљења.

Као алхемичар из прохујалог времена, он је својим универзалним вредностима превазилазио локалне, породичне, племенске, етичке и културне границе. У патријархалном поретку постојала је утврђена подела рада према полу, узрасту и способностима. Свако је радио свој посао, од најмлађег до најстаријег. О свим пословима одлучивао је домаћин куће, док је домаћица распоређивала задужења женским члановима и деци. Од њих се тражило апсолутно поштовање родитеља и уопште послушност према старијима. Деца су неизмерно вољена, давало им се више, понекад и превише. Традиционално, ауторитет домаћина не подноси тешке речи, полемику, свађе, сукобе, па ни грдњу деце. То се обављало дискретно и у четири ока, водећи рачуна о томе да не пређе границу својих моћи. Поштовањем најмлађих показивао је сву љубав и пажњу према њима. Да се поштујемо, сабирамо и волимо, била је свакодневно његова порука фамилији. Није дозвољавао да се гомилају и таложе подземне разарајуће енергије које растачу хармонију у фамилији.

Држао је до традиције, али га она није спречавала да иновира најновија достигнућа из свих сфера друштвеног живота и тако унапређује стечена знања у складу са својим потребама и могућностима. Његова рационална и трезвена филозофија живота, уз добру организацију, слогу и љубав, уклањала је свакодневну журбу, нервозу, уводила у смиренији и другачији поредак свакодневних активности. На раскршћу изненадних одлука, између искушења и стрепње, могућности и наде, где је могућност избора више него извесна, умео је урадити нешто неочекивано, знајући да логика не иде под руку са сваким животом и сваким проблемом. Знао је колико вреде слутње, снови, заноси, дар и таленат код сваког члана породице. Ослушкивао је природу, њену лепоту и неслућену моћ. Знао је ући у њену дубину, снагу, у њено срце и душу, и на бази тога направити добру процену и стратегију за разне пољопривредне послове који зависе од њеног хира. Мудри знају да су над њима небо и звезде и да небеска и земаљска збивања одувек стоје у вези, а између космичког и човековог света постоји трајна и тајна веза.

Тешко је из ове наше стварности у потпуности разумети ту патријархалну романтичарску традицију и његову душу, и са пуним покрићем поверовати колико такав ауторитет разоткрива повратну истину његове мудрости, ерудиције, одмерености и сталожености, будући да је домаћин производ свог времена, своје околине, генетског записа и чега још не. Путеви отворени, изазови многи, неизвесност велика, а он отменим приступом спајао наизглед неспојиво, сазнајно и усвојено, са новим и непознатим. Живео је три живота: јавни, приватни (породични) и тајни, градећи атмосферу истовремене фантазмагорије и сурове реалности. Знао је натоварити на своја леђа превелике наде и очекивања, несвестан своје моћи, снаге и носивости. Свако време је зло на свој начин, а такав човек може бити човек у сваком.

Фасцинантан је његов фокус и елан да брине о сваком детаљу. Није било радости, весеља, да их није својим присуством учинио својим, није било туге да је није претворио у своју; душе свих чланова породице осећао је у себи, све њихове болове, сузе, све њихове уздахе. Како би успоставио складне и хармоничне односе у породици, водио је рачуна о сваком поједницу, о њиховим потребама и жељама. Имао је способност да осети бол, рањивост, снагу, тугу, победу. Ако би купио нешто једнима, узимао је и другима; уколико би оженио свога сина, гледао је да добро уда и своје сестричине. Знао је до ситница обогатити свој и живот свог потомства, са пуно љубави, смеха, подршке, размишљајући о томе шта немају, а не шта имају, шта их чини радосним, а шта их узнемирава. Уз мање срџбе и више благости и нежности пролазио је кроз своју егзистенцију донекле несвестан посебности и драгоцености своје приче коју полаже на васпитање и целокупну бригу својих потомака. Не губећи имунитет због баналних ствари и стварности која је непредвидива, понашао се као да је отац и мајка не само свом делу и себи самом, већ као да је себе задао самом себи. Наравно, такви људи уносе светлост у живот ближњих, породице, пријатеља, сарадника а, с друге стране, надвијају облаке сумње над оне чија ускогрудост и недостатак визије не дозвољавају постојање различитости и слободе изражавања у свом окружењу.

Био је централна фигура сеоских манифестација, прослава верских празника, свадби, разних свечаности, али и тужних, драматичних, ратних и несрећних догађаја.  Здравице за разне прилике биле су његово духовно бокорење сваковрсних, свевремених, али и врло конкретних етичких, подстицајних, надахнутих и мудрих мисли и порука. Његово огњиште памти народног гуслара, давање и враћање зајма, прво купање новорођенчета, све што радосно живот носи, али и романтичне сузе, хајдучке пушке, заклетву, аманет. Нигде људска реч нема такву топлину и узбуђеност као кад је домаћин изусти а изговорена мудра мисао не пламти већ светли. Сваки муштулук прво се њему уручује, мобу сазива, први снаху и кћерку дарива. Окупљања за софром били су најдрагоценији фамилијарни тренуци. У тим суптилним правилима међусобног опхођења знало се ко први треба да седне, ко седи у челу, ко седи поред њега, где седе гости, ко први узима храну и подиже чашу, када се устаје, ко први устаје. Сваки укућанин имао је своје место, знала се хијерархија односа. 

Знајући да се његов живот наставља кроз потомке, домаћин је у дугим зимским ноћима, избразданог чела, држао своје унуке на крилу, о свему им беседио, понајвише о јунаштву, слави, легендама, о прошлости своје фамилије, братства, племена, а унуци са лакоћом памтили и по десет својих „пасова”. Без књига, деца су жудела за занимљивим причама, легендама, за блискошћу и за присношћу. У таквом амбијенту она су расла и сазревала уз пуно љубави, здрава, успешна, весела, за разлику од данашње, која одрасту не упознавши ни своје родитеље. У смутним временима, кад су се младима нудили сумњиви критеријуми вредности, домаћинова реч је била пресудна, али и мотивишућа, јер му се веровало. Поред огњишта живело се по правилима обичаја и главе фамилије, зато она имају душу и карактер свог господара.

Неретко, домаћин је имао и своје дертли тренутке, мерачећи са дубоко проживљеним емоцијама заоденутим у рухо видљивог догађаја и стања у коме се човек суочава са самим собом, са сопственом душом, када постаје потпуно свестан самог себе, својих могућности и ограничења. Кад се нађе међу пријатељима, уз пиће и музику по свом ћеифу, свесан великог раскорака између скривене емотивне патње и смисла живота, он је кроз дерт изражавао сву своју туробност и жељу да се врати чедности и младости, запитан шта је радила његова младост. Уосталом, дерт је привилегија зрелог доба, зато га он најбоље разуме.

Кад дође време да се уручи аманет, домаћин га пушта из својих забрана у отворени простор ка другоме на најразличитије начине, углавном усмено и писмено. Аманети који садрже највећи степен дискреције испоручују се највољенијој, најповерљивијој или најмоћнијој особи, најчешће у преломним историјским и животним ситуацијама: пред смрт, уочи рата, одлучујуће битке, радикалних друштвених промена. Правило је да се завет оставља особи са изграђеним моралним и карактерним принципима. По традицијском обичају, домаћин је аманет остављао у најужем породичном кругу. Значајне опоруке се не морају оставити најстаријем потомку, већ оном који заслужује ту част и поверење и има потенцијал да затражено реализује. Чинило се то најчешће за софром, како би хлеб и остала храна били сведоци томе – софра је софри остављала у аманет бољи свет.

У свакој кући се крије оно што је најлогичније, најтајанственије, најизворније; сваки дом има своју причу, своју душу, свој мирис, звук, шум, тишину. У њему ревитализујемо менталну, емотивну и физичку снагу. Куће су места најнеобичнијих снова и идеја, илузија и фантастике; амбијенти бизарних призора и највеће сензибилности. Кућни праг је моћан симбол оцртане границе између унутрашњег и спољашњег света, односно простора у којима човек обитава, али и заветрина од истрошеног живота. Његов најснажнији бранитељ, заштитник и симбол био је домаћин, уз чију благодет се лакше учило, читало, писало, цртало, прало, обедовало, спавало, а деца брже сазревала и одрастала. Поред њега се јаче волело, много тога је слабије болело, више се разумело, боље схватало, додуше уз помало ината, пркоса и сујете. Друштвено наслеђе, васпитање, знање, облачење, понашање на улици, и још много тога, спадало је у његов фокус. У том смислу, као морални коректив, знао је често интервенисати.

Рурални изоловани живот поставља огољено људско постојање у први план. У таквом амбијенту, домаћин је, са непоновљивом способношћу да разуме кључна питања драме која се одвија у људској интими и приватности суоченој са многобројним животним изазовима, трезвено сагледавао право стање ствари. Свима је прилазио као извориштима, утишаног, смиреног, саборног, ненаметљивог, дубоко људског обзира и погледа.  Добро је знао да је извор сваког богатства сам човек, а уколико је у кући већа затвореност, тензије и унутрашња напетост расту јер је сваком иманентна жеља за слободом, игром и певањем, за простором, небом, месечином. Указивао је на дубину и висину изгорелих истина и са жаром ватросника гасио све оно што је у супротности с вером и љубави према породичном добру. Обрасци за овакве проблеме искуствено су обликовани, преношени  и чувани у фамилији. Били су то супстрати најдубље породичне седиментације.

Односи између родитеља и деце, породичних генерација, као и односи породице и спољашњег света у том породичном микрокосмосу, чине широко поље доживљаја, од стања тескобе до вере у снагу домаћина. У таквој рецепцији он је био мост преко кога се премошћавају разлике, шири мир, љубав, толеранција, разумевање, настојећи да створи, обликује и што дуже одржи живот, упркос свему што му се супротставља. Он га слави, брани од лажи, подвале, издаје, лицемерја, греха, преступа, што је најбољи доказ колико је његова улога била постојана и моћна. Радио је оно што је најбоље знао и умео, са мирисом врлине и укусом вештине. Било је то својеврсно сажимање живота у живот.

Недељив од природе и поднебља, али и од културе, религије и историје, опстајући на међи различитих обичаја, домаћин је баштинио осећање патриотског поноса и достојанства као највећу обавезу и част, због које свако наше село одише историјом неке посебне фамилије. Саздан од страсти и љубави према својој земљи, његов активизам у кризним и ратним условима увек је био пример осталима како се чува и брани отаџбина. Поред несебичне сваковрсне помоћи војсци и сами су били у првим ратним редовима, остављајући своје животе за одбрану домовине. Што трагиком свог постојања, што борбом, они откривају нашу природу и карактер како у ратним тако и у мирнодопским условима. Познати су многи добротвори који су у одсудним ратним условима куповали оружје, униформе и храну. У мирнодопским условима завештали су своју целокупну имовину универзитетима, цркви, болницама, локалним заједницама.  То су били својеврсни сањари којима је жеља да оставе неки траг о фамилијарној и братственичкој лози важнија од самог постојања.

Да би се потпуније разумео овај феномен и начин на који функционише породична заједница, треба нагласити да је домаћин могао бити само најспособнији. Улога се није поверавала најстаријем, како се обично мисли. У појединим задругама домаћина су бирали чланови фамилије с правом да буде смењен уколико не управља задругом „у корист свих задругара”. То указује да је и у зони патријархалног задружног живота постојала демократичност. У одлучивању једнако као и у управљању задругом учествују само њени одрасли мушки чланови.  Приликом куповине или продаје имовине консултовали су се сви чланови фамилије, односно задруге. Иначе, отац је најчешће делио имовину својој деци водећи рачуна о квалитету и квантитету делова. Понекад су и браћа делила имовину између себе, а отац је био само коректор. Не треба наглашавати да је било доста и неспоразума, неслоге и свађе унутар тако бројних фамилија, понајвише због жена које су томе кумовале.

Снен и занесен између уздаха и трептаја, разума и вере, љубави и патње, стрпљења и немира, домаћин је, уз потребан склад мудрости мењао судбине, померао и рушио границе, што је подразумевало одрицање, посвећеност, пожртвовање, одговорност, дисциплину; изједначавао је идеју добра и морала с мудрошћу и разумом. Његов живот је издржљивост, храброст, одлучност и постојаност. Потрага за љубављу, слогом и радом била је основ његове потребе и жеље, уверен да јунаци добијају и кад губе. Свака његова реч била је талог времена, а кад је требало, ћутали су из искуства. Живели су испред свог времена, са скептицизмом који је био опомињући, мудар и духовит. Били су хроничари прошлости, дијагностичари, свест и савест свога времена.

Откад је света и века, успостављају се и руше обичаји и навике. Тако се село данас нашло у нигдини, на брисаном простору, без озбиљне стратегије државе. Оно је интересантно још уметницима, занесењацима или етно истраживачима. Штавише, данас су и сељаци заборавили шта је домаћин. Због промене начина живота, домаћин у новом контексту делује као једна хибридна творевина од које, у односу на изворно значење, нема ни почетног слова „д” од домаћина... Остала је само представа о некадашњим друштвеним и породичним вредностима, које су устукнуле пред нечим новим, нимало добрим, сматра професор Ратко Божовић.  Данас се домаћином сматра власник неке мање занатске радионице или предузећа. Наравно, у неким нашим селима постоје домаћини, али та институција није ни налик на домаћине о којима пишем будући да је савремена друштвена стварност деформисала појам и дефиницију овог културног обрасца. Данас се домаћином сматра свако ко поседује вредну имовину у власништву, без богатства врлина, духовне и културне раскоши.

Ниједан обичај ни културни образац не могу више од овога посведочити о томе колико је домаћин метафора културних корена и парадигма духовне баштине. Било је то време у којем се истина чувала и преносила новој генерацији. Колико год је еманципацијско становиште исправно и неопходно нашем времену, оно је добар инструмент за разумевање давне прошлости, иако је та нејасна слика само делимична представа знатно сложеније реалности, којој је традиција дала снагу трајања. Управо културно искуство прошлости показује своју релевантност у формирању човековог индивидуалног и колективног идентитета. Уколико не постоји јасна свест о тој вишестолећној историји, онда се она показује кроз архетипове колективно несвесног, опомињући савременике на њихов однос према примарној духовости. Наш простор покрива толико друштвених слојева, сложених менталитета, толико јавних или скривених правила, имагинарне стварности, прошлости и садашњости.

Питање идентитета, породице, огњишта, традицијских вредности или значаја отаџбине изгубила су своју примарну цивилизацијску вредност, а у обећаним урбаним потрошачким концептима брзине, површности и дезоријентације, село се нашло у нигдини. Породица је уништена, родитељи не знају шта ће са собом, а камоли шта ће са својом децом. Срушен је стари систем вредности, а са њим и поштована фигура оца – домаћина. Шта је остало од оца када се нове генерације подсмевају свим људским вредностима (правда, истина, доброта) и када се руше сви ауторитети? Фамилије које су се храниле сновима свог домаћина нису признавале коначност јер је њихов газда интегрисао, мобилисао, зближавао.

Домаћини су били макар педаљ изнад живота, извор мудре, пристојне, драгоцене речи, највеличанственије истине. Својим делима учинили су част свом братству, пореклу и потомству. Временом, и они су се уморили од таквог живота. Полако и тихо су нестали, а са њима и све оно што је природно, нормално, уљудно. Остали су само инспирација писцима, социолозима, етнолозима, певачима и гусларима.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: