ZAPENUŠATI SE MORA SAN
U zlatnoj rimskoj odori
Mesec pleše na nebu
Iznad drevnog grada.
Zlatne niti antičke toge
Vuku se i mesečina para nebo
Koprena leluja nebeska.
Zlatne niti, zlatna pređa provlači se
Kroz plave i tamnije kapije
I para se toga rimska
Provaljuje u porušeni grad
U iskopine
U prostore još uvek ljudske.
Para se mesečeva toga
Para se u niti zlatne
I upreda se u snove
Kao svetlost pod velom.
Čuje se u tami
u zlatnim cipelama
Mesec pleše u noći
na nebu iznad starog grada.
Cipelice od zaboravljenih bajki
po iskopinama Žitnog trga
koraka drevnih bat
čuju samo oni
koji su se usudili da žive.
U njima se glas prošlosti
iščitava kao zvezdani put
lišća opalog u carskom parku.
Vetar bere poglede u tami,
i čami, čamotinji se okreće
kroz plave kapije tamnije od vela
kroz tamnije svetlosti hode.
Na reci Savi, blizu južne obale
zapenušati se mora san čežnjivi
devojke iz Sirmijuma
i mesečeve cipele neke
vodene od tame i Save i neba
ispod Dijaninog mosta će proći
minuti u vekove
ponovo u prošlost do smrti
do mrtvih snova.
U Savi san se zapenušati samo
Kao pod tankim, tankim velom lice devojke, mora.
ZAŠTITNIK ŽIVOTA
Odjekuje budilnik. Praskozorje
dok prvi petli teraju zlobnika.
Zemljin žar vodi u svetla predvorje
i budi nas glasom blagovesnika.
Posle gluvog doba noći, obzorje.
Sunce magičnom tajnom istočnika
razvija zrake kroz noći naborje,
najavom petla zemnog svetilnika.
Počelo vere, noći iščeznuća
ispisan nebeskog spasenja bukvar
znak svetlosti, poj je, i uskrsnuća,
novog rođenja, ratničkog duha tvar.
Pratilac Hrista kroz trnja bespuća,
uz orla i jagnje, petao čuvar.
PRVI PETLI
Vremenu, da li pesmom gospodari
il` mesijanski sluti u tamnini?
Oglasi kad nam stvarnosti čuvari
prizovu zoru u sna pukotini?
Ne daju sni skamenjeni jantari
da šanu katkad vetrovi tišini
i prvi petli postanu vratari
danu dalekom, još samo glasini.
Slatko sunce, hajde jednom prosini
oparaj košmar i raspleti sanje
i u poderanog dana haljini
prekini ovo nemilo čekanje
da razbije poj petla u daljini
sunčanog života il` smrti tkanje.
