BERBERNICA, teatralna improvizacija muške predstave

 

Otkad je sveta, težnja ljudi da se ulepšavaju bila je i ostala izraz stanja duha i emocije, koja čoveku daje osećanje sigurnosti i pojačava svest o identitetu. Da se kosi pridavao značaj još u paleolitsko doba svedoče mnogobrojni crteži po pećinama, na kojima se uočava postupak friziranja. Kao intimna i svakodnevna dimenzija lepote, snage, sigurnosti, smisla, ostvarenosti, posebnosti i autentičnosti, jednako kao što se manifestuje karakter, stil, raspoloženje, emocija, strast, temperament, frizura je gozba naših čula. Osim što je dekorativna činjenica, frizura često nosi poruku intimne prirode o duhovnom pripadništvu određenom kulturnom miljeu, o odnosu prema duštvenim konvencijama, sklonostima i uniformnosti, a ponekad je samo puki izraz pomodarstva i ekscentričnosti.

Ako svet svoju svakodnevicu ne može menjati, budući da je sveopšta imitacija postala stil života, onda merak pozove čoveka da radi na suštini i smislu svog zadovoljstva, kako bi ušao u sklad sa sobom i sa svetom oko sebe. Svako od nas želi da ima izgrađen odnos prema svojoj lepoti i estetskom skladu kako bi postigao određenu harmoniju između doživljenog, smišljenog, oblikovanog i iskazanog, ali i narcisoidnu potrebu da u svom intimnom koordinatnom sistemu ukloni neki svoj banalni ili ozbiljniji fizički nedostatak pomoću šminke, garderobe, frizure. Naša tajnovitost nije nešto daleko i skriveno, već je ona u nama, a oči ostaju otvorene za naše posebne mane. Biti lep značilo je biti obrijan, imati lepu, negovanu kosu, bradu i brkove.

U ornamentici kulturnog nasleđa i nostalgije, berbernice su svedočanstvo vremena u kojem je hedonistički princip bio dominantan. Kao kulturološko-identitetski recidiv i okvir vremena, one su kroz dugi period istorije bile znamen kroz koji se kristalisala suština mudrosti ljudske komunikacije i izraz stanja duha. Kao deo aktivnog leksičkog fonda odomaćenih turcizama, reč berbernica potiče od persijskog izraza berber – „onaj koji brije i šiša”. Da li turska ili persijska, berber je orijentalna reč, koja je u naš jezik došla iz nekog drugog prostora..

Berberski zanat nastao je u Egiptu. Tada su berberi bili uglavnom sveštenici, koji su svojim zanatom terali zle duhove od ljudi. Svoj posao obavljali su pobožno i sa strašću, kao u nekoj oazi skrušenosti i skromnosti.  Izgled frizura bio je u skladu sa starošću i socijalnim statusom. U staroj Grčkoj brijačnice su bile povlašćene institucije od posebnog značaja, a odlazak brici bio je statusni simbol. U to vreme muškarci su nosili kratku kosu, dok su bradu imali svi osim vojnika. Muškarci su sređivali kosu, bradu i brkove vodeći dubokoumne razgovore o svemu i svačemu, pa i o filozofiji, matematici, istoriji i drugim granama nauke i društvenog života. Brade i brkovi, obrađeni u berbernicama, ličili su na mala umetnička dela. U starom Rimu prvo brijanje mladića smatralo se ritualom prelaska u zrelost.

Prostor onovremenih berbernica, koje su vekovima definisale muškarce i oblikovale njihov identitet, imao je neku svoju drevnu mistiku. Pokušaću da realistički oživim njihov enterijer, koji nam otkriva smisao, značaj i kulturološki sadržaj: prostorija uredna po meri običaja i vremena, najčešće sva u lamperiji sa izglancanim crno-belim podom. Tri velike drvene stolice za šišanje i brijanje sa isto toliko uramljenih ogledala, ispred kojih su limeni lavaboi, a između male komode, na kojima su makaze, britve, mašinice, češljevi, razvodnjene kolonjske vode u interesantnim bočicama. Pored je fiksirani remen za oštrenje britve, vešalica za kapute i kišobrane; jednodelni kredenac za razne posude i bočice kolonjske vode, za ukrase, mirise, pudere, stipsu, pomade, peškire i radio-prijemnik. Dugačka drvena klupa, ili više drvenih stolica. U ćošku furuna na kojoj se uvek nalazila bakarna džezva sa vrelom vodom za kafu, koju su, najčešće, kuvale mušterije. Rustikalni zidovi ili lamperija ukrašeni kapitalnim jelenskim rogovima, velikim starinskim satom sa klatnom, klupskim zastavicama, diplomama i priznanjima, fotografijama najnovijih frizura glumaca, sportista, pevača, uramljenim požutelim posterima fudbalskih klubova Zvezde ili Partizana, najnovijih frizura ili novinskih članaka o toj berbernici.  Ponegde okačeni kalendari (aktuelni i bajati) sa polugolišavim lepoticama. Na plafonu stari fiksirani ventilator koji se sporo okreće, a na prozoru neka saksija sa cvećem. Negde u uglu nalazio se drveni ram za dnevne novine i časopise kojima su se služile mušterije, ali i šahovska tabla. Sve čisto, doterano, bez ikakvih zastora i zavesa. Naravno, nijedna berbernica se nije mogla zamisliti bez metle za uklanjanje ošišane kose. U pojedinim brijačnicama nalazio se nameštaj i predmeti muzejske vrednosti. Neke berbernice su imale izloge u kojima su bile velike tegle sa vodom i u njima pijavice.

Svako vreme, svaka kultura, svaka tradicija ima svoje običaje, svoj stil, svoje vrednosti, meru i estetske sadržaje, koji su neodvojivi od načina života, svoje prirodnosti i svakodnevice. U nedostatku svega što moderno vreme daruje čoveku, u toj patogenoj stvarnosti život je imao svoje običaje i rituale koje naše generacije nikad ne mogu shvatiti i razumeti, budući da se civilizacija menja neverovatnom brzinom na štetu pravih estetskih i modnih vrednosti. Nije uvek jednostavno neke fenomene sagledavati iz vizure sadašnjosti. Brijačnice su, naizgled sasvim običnom ljudskom životu, davale poseban smisao i značenje.

Jedan od tih rituala bio je odlazak berberinu. Pre pojave aparata za brijanje i šišanje isključivo se išlo brici.       

Svaki grad ili veća varoš imali su berbere, svoje hroničare. Sve do pojave žileta i aparata za brijanje berbernica je bilo na svakom ćošku jer se za svako brijanje ili šišanje išlo u berbernicu. Mnogi su se brijali pre odlaska na posao, zbog čega su berbernice otvarale vrata ranije od ostalih zanatskih radnji. Po mišljenju mnogih, predveče su dolazili oni koji su želeli da lepo izgledaju svojim ženama.  Bez njih se nije moglo živeti. U početku, samo je gradska gospoda ritualno odlazila svom berberinu radi brijanja i šišanja, a kasnije i svako onaj ko je mogao platiti to zadovoljstvo. Da se ne bi mešali sa običnim svetom, bogati su imali svoje kućne berbere. Vremenom berbernice postaju privilegovan prostor muškaraca i ambijent magičnih tajni. Svaka brijačnica imala je svoj kôd i narativ. Odlazak berberinu predstavljao je ceremoniju, razlog za druženje i razgovor, neretko i uz kafu. U početku, bez televizije, radija, novina, u berbernicama se pričama život gradio i branio, na komičan, ironičan, uzvišen, svečan i pompezan način. Objašnjavao se svet i sve tajne nauke i života.

U to vreme nije bilo salona ili radnji za žene. One su se frizirale u svojim kućama. Ako je žena ušla u radnju, brica prekida rad, to je opštevažeći zakon koji se poštovao u celom svetu. Postoji mnogo anegdota i šala o tome kakav će maler zadesiti mušterije ako neka žena slučajno uđe u berbernicu.

Brice su bile poštovani majstori svog zanata, uvaženi i čestiti domaćini, modni stilisti, šarmeri, društveni animatori, retoričari, psiholozi, terapeuti, sa ugledom koji prevazilazi okvire prostora u kojem su živeli i radili. Iako nisu bili bogati ljudi, mnogi su postali i urbane legende. Poštovanje i ugled su sticali kako u radnji tako i van nje: predanim radom, čestitošću, stilom i šarmom, odnosom prema porodici, komšijama i prijateljima. Svaki berberin je dosledno negovao meru vlastitog ukusa kao osnovnu kategoriju razumevanja i vrednovanja sredine u kojoj živi i radi.  Doterani, elegantni, obrijani, lepo obučeni, ljubazni, namirisani, vredni, sa najotmenijim manirima. Kao ličnosti široke kulture i interesovanja, bili su svojevrsna metafora kulturnih korena, bontona i tradicije i biseri na ogrlici lepih običaja. U svakom njihovom gestu i maniru osećao se poseban šmek uljudnosti i perfekcionizma. U svakoj komunikaciji najvažnije je poverenje, a prvi kontakt je ključan za uspostavljanje dugotrajnog odnosa s dobrim berberinom. Oni frizeri koji su imali duha, šarma, ideja i zračili pozitivno, odmah su vezali klijente za sebe. Imali su dušu. Mnogo su vodili računa o higijeni u svom salonu – uvek su nešto brisali, čistili, popravljali. Sve donedavno bili su posle sveštenika i učitelja najcenjeniji ljudi.

Brijačnice, pune neke posebne meditacije, nudile su ljudima iluziju drugačije stvarnosti i prostora izvan boravišta: njihov šmek, koji je lišavao ljude žurbe i nervoze ,imao je metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje, integriše, mobiliše. Bile su privilegovana tekovina i vrednost onih koji su znali pričati i slušati, učiti i pitati, koji su želeli da više znaju ili onih koji su bili u zabludi da sve znaju. Počesto, u tim besedama, uspomenama i predstavama mešale su se stvarnost i mašta, koje su otkrivale prikrivajuće i prikrivale otkrivajuće, ne znajući šta je laž svoje istine, ili istina laži, iz čega su se kasnije plele mnoge legende. Kao sklonište i utočište, ishodište i pribežište, bile su rojilišta darovitih i talentovanih, sa dosta meraka, akšamluka, muštuluka, verbalnog derneka; mesto gde se mnogo toga otkrivalo, čuvalo, negovalo, spajalo, razdvajalo. U njima se kultura preobražavala u nove i kvalitetnije promene. Mnogi su u takvom prostoru otkrivali, nalazili i prepoznavali svoj svet naslućujući svoju meru.

Berberi, strpljivi, taktični, odeveni u čiste, ispeglane, često i uštirkane mantile, imali su dobar alat, sa veštim rukama koje su simbolizovale nežnost, snagu, lojalnost i urednost. U gornjem levom džepu obavezno su držali češalj i makazice. Bilo je i onih koji su držali u ustima zapaljenu cigaretu sve vreme dok su radili. Svoj zanat su pekli sa puno ljubavi, volje, dugo, strpljivo i uporno. Uvek su nešto krpom brisali. Makaze, britva i češalj, a kasnije i mašinica, bili su osnovni brijački alat.  Na tome nije štedeo nijedan dobar brico.  Osim brijanja, šišanja, stilizovanja, trimovanja, berberi su fazonirali bradu, štucovali brkove, vadili zube, uklanjali bradavice, obrezivali decu, masirali lice i vrat uz pomoć vrućih peškira, šišali obrve, puštali krv pomoću pijavica. Neretko, brice su koristile kombinovanu tehniku: facijalna masaža, vlaženje, omekšavanje, regenerisanje, topli i hladni peškiri, brijanje, pa opet masaža lica. Pojedinim veštim frizerima, koji su svoj zanat doživljavali kao umetnost, dovoljno je dati samo stabilnu tačku oslonca i oni su u potpunosti znali da pokažu raskoš svog talenta. Kvalitetno oblikovati bradu ili kosu znači proniknuti u karakter, senzibilitet i stil mušterije. Svojim gostoljubljem privlačili su mušterije i vremenom njihovi odnosi prerastaju u velika prijateljstva, iskrena i dugovečna. Najbolje su poznavali stanovnike svoje varoši ili kraja u kome rade.

Tehnika brijanja i šišanja bila je drugačija nego što je danas. Bio je to svojevrsni ritual umetnosti, veštine i zanata koji se ne može lako opisati rečima. Kad mušterija sedne za sto, šegrt pažljivo, lagano, strpljivo i nežno, četkom nanosi penu za brijanje na lice, a ispod nosa prstima, da bi koža omekšala. Potom majstor naoštri svoju britvu na fiksiranom kožnom kaišu, probajući oštrinu noža na levoj ruci. Uz pravilno zatezanje kože, da se ne bi posekla brada, dobrom, oštrom britvom brice pristupaju brijanju.  Nijedan brijač ne može tako kvalitetno da obrije bradu kao berberski nož. Sa britve pena se sklanja na drugu ruku. Bilo je i onih koji su brijali i glavu. Ako bi bilo nekih sitnih povreda, krvarenje se zaustavljalo pomoću stipse. Postojao je i kombinovani ritualni tretman: facijalna masaža – vlaženje, omekšavanje i regenerisanje, topli i hladni peškiri, brijanje, pa opet masaža. Pranje brade traje kratko da bi je zatim namazao stipsom da se koža zategne. Posle svakog brijanja pristupalo bi se masaži lica koja, pored relaksirajućeg, ima i terapeutsko svojstvo. Mašući peškirom osušila bi se koža, a potom bi se na lice nanosila krema i kolonjska voda. Šišalo se pomoću makaza i češlja (svaka dlaka na svom mestu, a zulufi na kocku šećera ili na nož) , kasnije i mašinicom. Gotovo, aferim, nazdravlje... ko je sledeći, bile su uobičajene berberske reči po završetku brijanja ili šišanja. Potom se stolica okreće prema mušterijama, i u nju seda klijent po redu dolaska.

Modni trendovi su se tokom različitih epoha menjali, a kreativni iskoraci, kada je reč o muškim frizurama, bili su često mnogo smeliji od današnjih. U kineskoj kulturi frizura je bila simbol socijalnog i profesionalnog statusa, dok su u drevnoj Indiji muškarci često brijali glave, ostavljajući samo jedan pramen kako bi Bog imao zašta da ih povuče u raj.  Dugo je perčin bio najpopularnija frizura kod Srba. Takav stajling je smatran simbolom muške snage ali i svih velikih junaka opevanih u deseteračkoj poeziji. Karađorđe je 1810. godine perčin zvanično ukinuo dekretom. Zabrana nije prihvaćena blagonaklono i otpor se nastavio sve do vladavine kneza Mološa, koji je ukazom ovu zabranu potvrdio. Pedesete godine prošlog veka bile su u znaku buntovništva i pompadur frizura Elvisa Prislija, Džejmsa Dina i drugih holivudskih zvezda, da bi šezdesetih godina zavladala manija frizura nalik na Bitlse. Jedno vreme najpopularnija frizura je bila tarzanka, a kasnije čiroki friz. Poznati i slavni diktirali su modne trendove. Na ceni je bila originalnost i individualnost i svako je bio ponosan na svoju frizuru, ističe Momo Kapor. Sedamdesetih godina popularne su bile hipi i afro frizure, a deset godina kasnije imamo najrazličitije stilove, kreativno često zahtevnih frizura, od originalnih do provokativnih. Posle devedesetih nijedan trend se više ne može smatrati dominantnim, osim što se čista i negovana kosa podrazumeva kod svih frizura. Danas više nema razlike između muške i ženske frizure (ko više unakazi čoveka, veći je stilista).

Svaki pravi majstor imao je svog šegrta ili kalfu, koji su uvek bili u senci svoga šefa, ali ponosni i gordi jer ih je uskoro čekao obećavajući posao, učtivi, marljivi, trpeljivi, mirni. Šegrti su znali koliko i majstor, neretko i više, ali bez svoje radnje nisu imali autoritet svoga šefa. Porodična tradicija se nasleđivala, znanje se prenosilo s kolena na koleno, pa su i šegrti počesto bili njihovi sinovi. Brice nikada nisu išle u penziju. Inače, uniforma je bila obavezna za njih, a počesto su je nosili i majstori. Bile su to uniforme sa izvezenim imenima, nekom nevešto a drugima sa umetničkim slovima. Cena brijanja i šišanja nikad nije zavisila od veličine glave niti od dužine brade.  Berbernice su mogle funkcionisati i bez ogledala jer su frizeri bili tako vešti da im ogledalo nije trebalo, a mušterije su znale kakva će biti njihova frizura. Berbernice nisu radile ponedeljkom jer su za vikend bile najposećenije. Besplatno su se šišali i brijali oni za koje se pouzdano znalo da ne mogu platiti tu uslugu.

Berbernice su uvek bile muški klubovi, čiji miris je bio nenametljiv i diskretan, omamljujući, magičan, nestvaran, primamljiv, zavodljiv. Taj miris kolonjske vode, pomade, pene za brijanje, mogao se osetiti u celom kraju. Ezoterija prožeta testosteronom. Svaki odlazak brici bio je poseban ritual, ali i pokušaj savlađivanja monotonije. Shvatajući suštinu svoje prolaznosti, ljudi su u takvom ambijentu znali da je izvor svakog bogatstva sam čovek i zbog toga nisu tražili taj izvor izvan sebe i svog okruženja. Mnogi su se grabili za ove prostore svoje intime, zavodljive slabosti, ne primećujući druge oko sebe. Jedna uboga svakodnevica u brijačnicama je dobijala ritam i dinamiku koja je nedostajala ljudima, posebno u malim mestima gde se sporo i dugo živelo, a muškarci bili džentlmeni sa stilom, u svakom pogledu. Kad nisu bile prepune mušterija, bile su lekovito mesto. Ponekad, pri kraju radnog vremena, tu se mogla naći i pokoja čašica rakije koja se ispijala diskretno i s merom.

 

Postojala su berberska pravila, negde jasno istaknuta, negde skrivena i podrazumevajuća. Bila su to pravila stare škole toga vremena. Prvo i najvažnije pravilo je glasilo: samo za muškarce, damama zabranjeno, zato su u njima važila samo muška pravila, zato su muškarci uživali u svom hedonizmu u pravom smislu te reči.  U njima se muškarac osećao kao muškarac, komotan, ležeran, slobodan. Sinove na prvo i kasnija šišanja dovodili su očevi, stariji brat, deda, stric, ujak (sinove su dovodili očevi pod izgovorom da im se napravi frizura kao kod nekog glumca, a izlazili su sa suzama jer su ošišani do glave). Bila su to prva iskušenja i mnoga prokletstva. Drugo, nema zakazivanja, a usluga se obavlja po redosledu dolaska. Mušteriji se i prilikom ulaska i prilikom izlaska pridržavao kaput ili mantil. Stolice na kojima sede mušterije okreću se od ogledala. Uniforma obavezna. U salonima se znalo ko koga sluša, šta se može, a šta ne može. U njima nema glavnih junaka – svi su glavni, sem onih koji znaju nasmejati druge svojim dosetkama, šalama, vicevima.  Postojalo je i pravilo ispijanja prve jutarnje kafe sa mušterijama ili dragim gostima. Ulaskom kod berberina svako je ostavljao svoje titule, vlast, brige, snagu, žurbu i nervozu, jer je u tom prostoru vladao drugačiji poredak stvari.  U berbernicama niko ne može biti usamljen, napušten, suvišan, tužan. Pranje kose, bez farbanja, bio je najčešći ritual mušterija.

Berberi se nisu dali lako prevariti – znali su za svaki jadac; otporni prema nebesima šeretskim i pesničkim, metaforičkim, ironičnim, metafizičkim, prema lukavstvima uma i jezika, prema skrivenostima i filozofiranju, traču i ogovaranju. U nedostatku mas-medija, bili su jedini izvor informacija. Imali su uvek svoju priču koju su znali nametnuti svojim mušterijama i napraviti štimung koji je dodirivao vode komedije. Voleli su da se igraju i poigravaju, postavljajući pitanja i zamke; umeli su da zapliću i otpliću, da zamajavaju, mame suze i smeh i sve neobavezujuće, u odmerenoj komičnosti. Znali su pričati, ali su i te kako umeli da slušaju. Slušajući mušterije, danima, mesecima, godinama, pa i decenijama, nagomilali su mnogo znanja iz svih oblasti. Za ono vreme bili su ono što je internet danas. Naravno, bilo je tu nedostajućih detalja, činjenica i informacija, istina i poluistina, koje su oni znali majstorski dopuniti svojim šarmom i duhovitošću. Berberi su spajali ljude, upoznavali ih bez obaveza. Na tim mestima su se pravila prijateljstva, poslovni kontakti, kumstva. Najviše se pričalo o svakodnevnim događajima i o ljudima iz okruženja, o sportu, ali i o politici.

Berbernice nisu bile ni fakulteti, ni sud, ni pozorište, ni kafana, pa ipak bile su u nekom momentu sve od rečenog.  U njima je dominirao duh otvorene, komotne, izazovne i pronicljive improvizacije, u kojoj su svi akteri na simultanoj sceni gde se sve čuje i vidi. Čega sve nije bilo u toj spontanoj i teatralnoj improvizaciji i razigranoj muškoj predstavi, gde se svakodnevno pretvaraju i oblikuju upečatljive slike i metafizički vidici. Bili su to mali prostori sa velikim tajnama, svojevrsne ispovedaonice, zbornici humora, dosetki, pesama, šala, anegdota, neretko suza i strasti; važna središta nekadašnjeg javnog života, jednako kao u kafanama. U brijačnicama se sve znalo, kao u informativnom desku. Ali, ako nešto nije bilo za priču, ostajalo je među četiri zida salona. One su bile „dnevni boravak” i „čitav svet” za pojedine muškarce; mali muzeji i klub za džentlmene.

Spontano i ležerno, svaki mušterija je zauzimao neku pozu. Dok čekaju svoj red, mnogi su naučili kako treba slušati drugog, ali i kako valja dostojanstveno zboriti. Uronjeni u svoju samoću i vlastitu prazninu,kao mali ljudi u svom malom svetu, ali puni duševnosti raznog soja, temperamenta i navika, ljudi su se učili humanosti, empatiji, solidarnosti, pomerajući svoje intelektualne granice. Bilo je važno da čovek izađe iz sebe i shvati da postoje i neki drugi koji slično ili potpuno različito promišljaju. Sa odmerenom i suzdržanom energijom, priprosto i prefinjeno, ironično i sarkastično,kulturno i vulgarno, farsično i fatalistički, mušterije su u svoju ležernu i spontanu komunikaciju, kroz puno pastorala i masnih šala, unosili pozitivnu energiju, rastapajući svoju veselo-neveselu svakodnevicu. Sve ovo bogatstvo žargona činio je duh amosfere u njima. Bilo je tu sklada mudrosti i smirenosti i neprolazne otmenosti, ali i navijanja, namigivanja. Tu se vazda čačkala istorija, sport, prošlost, običaji, budućnost, navike, politika, razmenjivali se tračevi, najnovije vesti u čaršiji. Logika našeg svakodnevnog brbljanja, ironične mudrosti i upitnosti, griže savesti. Daroviti pojedinci čije su priče vaskrsavale nešto tajnovito i mitsko, ostavljali su trag o svom postojanju. Bilo je to vreme kada je smisao pojma vrlina bio na ceni, kad su i reči ispražnjene kao i mnoge ponavljane priče.

Bili su to spontani trenuci, nežni i veseli, poput najdražih uspomena, koji su razbijali tradicionalne norme ponašanja, uz razmenu najkreativnije energije. Ljudi različitih zanimanja, ali sa istom karakternom crtom – neodoljivim šarmom, duhoviti i komšijski privrženi. Nije se tu ni preterivalo, ali ni oskudevalo u priči. Takva druženja su podrazumevala međusobno ispomaganje, solidarnost, brigu, razumevanje, podršku koja remeti dosadu i pamti suštinu dijaloga. Svaka priča sa merom i cenom počinjala je spontano, sama od sebe: ponekad kao duboka poetika, drugi put kao majstorija dosetljivosti i duhovitosti. U brijačnicama se ostavljao amanet, uzimao muštuluk, zakazivala moba, svadba, veridba, pobratimstvo, razmenjivale se knjige, zakazivalo druženje na korzou ili akšamluku, prodavale se i kupovale kuće i imanja, revitalizovala se razna prijateljstva, razmenjivale emocije i podrška, otkrivale su se tajne ljubavi i preljube i razne druge naše nepodopštine, sastavljali se fudbalski timovi, birao se predsednik opštine, vodio se pravi rat navijača, ženilo se i udavalo, smejalo se glasno od srca. Data reč se poštovala i čuvala. Tu se testirala dubina vlastitog znanja ili neznanja, stvarala se duboka prijateljstva, kumstva. Ima li osobe koja nije naučila ponešto od svakoga? O politici se najmanje razgovaralo. Ako bi neko i pokrenuo i takvu temu, govorilo se upola glasa. Bili su to i prostori osvešćivanja i pročišćenja, gorko suočavanje sa istinom vremena u kojem su živeli. Uglavnom, tu je teklo neko drugačije vreme, kao da je iskoračilo iz sopstvenih zglobova. Iz njih se izlazilo omađijano, retko u nervozi ili zavadi.

Iako sastajalište raznog sveta, od dobro raspoloženih do kibicera i nesrećnika, berbernice su bile preteče raznih „loža”, sa neformalnim uticajem na društvene, političke, kulturne prilike. Sreća nema granice, a život u njima je imao smisao, pogotovo kad čovek oseća ljubav drugara, komšija, prijatelja, zato su funkcionisale i kao jedna velika porodica. Ugodni razgovori imali su svoje terapeutsko dejstvo i smislenost. U njima se sticao status u raznim sferama društvenog života. Bile su to tribine na kojima se trezveno, odlučno i odgovorno diskutovalo o raznim problemima, o pojavi ili slučaju. Neretko, struktura takvih druženja je bila teatralna. Pored generacijskih ispisnika, dolazili su i starci, ne zbog svog izgleda, koliko zbog dokolice, radoznalosti i prevladavanja porodične i svake druge monotonije. Svaki brica znao je tajne koje niko drugi nije znao, zbog čega je imao u šaci mnoge istaknute i poznate lokalne moćnike i ljude od prestiža i ugleda.

Kako vreme oblikuje percepciju, tako poslednjih godina u svetu oživljava ovaj zanemareni zanat, koji se vraća sa starim navikama u doteranom starinskom ruhu.  Pulsiranje vremena iz bliske prošlosti valja trajno utisnuti u vreme sadašnje. Tako se u pojedinim otmenim kvartovima svetskih prestonica i manjih mesta pojavljuju retro ili rimejk primerci nekadašnjih berbernica, koje kao zaverenici nekog tajnog društva nastoje da ostanu verne tradicijama svojih predaka, makar se u tom nastojanju pravio i poneki kompromis sa savremenim načinom života.  Ovakve berbernice u starinskom dizajnu, koje uz šišanje i brijanje na drvenim stolicama imaju neodoljivi retro prizvuk sa eko proizvodima za negu lica, lajfstajla i old skul sadržajima, kao što su tetovaže, retroodeća i fina pića, postaju svojevrsne oaze za muškarce, gde je zabranjen pristup ženama.  Ima nečeg neodoljivog u oživljavanju duha ovih zanatskih radnji, neka konekcija koja daje osećanje sigurnosti i pojačava svest o našem karakteru i identitetu. To je zaborav koji nije izašao iz zaleđa sfere pamćenja već iz samog sebe. Danas je među svim kategorijama muškaraca u trendu nošenje brade i frizura koje traže negu i kvalitetno oblikovanje. Ono što su donedavno činili oni koji su se teško odvikavali od starih navika, danas traže i mladi koji brinu o svom izgledu.

Ovaj, nekada prestižan zanat, zajedno sa svojim kultnim mestima i središtem javnog života, sa mutnim slikama predstava koje postoje samo kao slutnja, decenijama nestaje, jednako kao sarački, obućarski, vunovlačarski, bombondžijski, sodadžijski, klakerski... Morao je platiti danak modernom načinu života. Još malo, pa će postati spomenici uspomena na tradiciju, a naši unuci neće znati, bez nečije pomoći ili bez Vikipedije, čime se bavio berberin. Po unutrašnjosti naše zemlje može se još naići na poneku berbernicu. U većim gradovima one su potpuna relikvija, izuzimajući salone u retro stilu. Nestao je jedan nostalgični prostor, koji u sadašnjim okolnostima ne bi mogao oživeti doživljaje i stare emocije nekadašnjih brijačnica jer nikada ne možemo potpuno shvatiti sa kakvim merakom su naši preci uživali u druženju dok su čekali svoj red da sednu na berbersku stolicu. Sadašnje salone lepote ne možemo ni po čemu porediti sa ondašnjom berbernicom, sa onim što je bilo i što je sada samo sećanje. Svako vreme ima svoje vrednosti, meru, svoj stil, svoje etičke, estetičke i kulturne sadržaje. Berbernice treba sagledavati i kroz prizmu intelektualne, emocionalne, moralne, duhovne, običajne i tradicionalne egzistencije čoveka toga vremena. Kao energetsku, misaonu, emocionalnu razmenu energije, one u svom biću nose aromatičnu asocijaciju ovog podneblja kao spomenik druženja prijatelja i sugrađana, isijavajući bliskošću, prisnošću, suptilnošću i diskretnošću. Kao institucije kulturne svakidašnjice, i mesto najdublje kulturne i društvene sedimentacije, one moraju biti vrednovane kao dragoceno svedočanstvo sa moćnom patinom vremena koje se lagano osipa. Brijačnice su bile svojevrsni naratori sopstvene sudbine svoga doba, a sada je došlo neko drugo vreme, kada ne mogu ni reč da zauste, ni glas da puste.

Ta patrijarhalna romantičarska kulturna tradicija, iz vremena bliske prošlosti, sa jednom slikom i hiljadu sećanja, ljubomorno skriva muške tajne, uspomene, starine i pozitivnu energiju.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: