БЕРБЕРНИЦА, театрална импровизација мушке представе

 

Откад је света, тежња људи да се улепшавају била је и остала израз стања духа и емоције, која човеку даје осећање сигурности и појачава свест о идентитету. Да се коси придавао значај још у палеолитско доба сведоче многобројни цртежи по пећинама, на којима се уочава поступак фризирања. Као интимна и свакодневна димензија лепоте, снаге, сигурности, смисла, остварености, посебности и аутентичности, једнако као што се манифестује карактер, стил, расположење, емоција, страст, темперамент, фризура је гозба наших чула. Осим што је декоративна чињеница, фризура често носи поруку интимне природе о духовном припадништву одређеном културном миљеу, о односу према душтвеним конвенцијама, склоностима и униформности, а понекад је само пуки израз помодарства и ексцентричности.

Ако свет своју свакодневицу не може мењати, будући да је свеопшта имитација постала стил живота, онда мерак позове човека да ради на суштини и смислу свог задовољства, како би ушао у склад са собом и са светом око себе. Свако од нас жели да има изграђен однос према својој лепоти и естетском складу како би постигао одређену хармонију између доживљеног, смишљеног, обликованог и исказаног, али и нарцисоидну потребу да у свом интимном координатном систему уклони неки свој банални или озбиљнији физички недостатак помоћу шминке, гардеробе, фризуре. Наша тајновитост није нешто далеко и скривено, већ је она у нама, а очи остају отворене за наше посебне мане. Бити леп значило је бити обријан, имати лепу, неговану косу, браду и бркове.

У орнаментици културног наслеђа и носталгије, бербернице су сведочанство времена у којем је хедонистички принцип био доминантан. Као културолошко-идентитетски рецидив и оквир времена, оне су кроз дуги период историје биле знамен кроз који се кристалисала суштина мудрости људске комуникације и израз стања духа. Као део активног лексичког фонда одомаћених турцизама, реч берберница потиче од персијског израза бербер – „онај који брије и шиша”. Да ли турска или персијска, бербер је оријентална реч, која је у наш језик дошла из неког другог простора..

Берберски занат настао је у Египту. Тада су бербери били углавном свештеници, који су својим занатом терали зле духове од људи. Свој посао обављали су побожно и са страшћу, као у некој оази скрушености и скромности.  Изглед фризура био је у складу са старошћу и социјалним статусом. У старој Грчкој бријачнице су биле повлашћене институције од посебног значаја, а одлазак брици био је статусни симбол. У то време мушкарци су носили кратку косу, док су браду имали сви осим војника. Мушкарци су сређивали косу, браду и бркове водећи дубокоумне разговоре о свему и свачему, па и о филозофији, математици, историји и другим гранама науке и друштвеног живота. Браде и бркови, обрађени у берберницама, личили су на мала уметничка дела. У старом Риму прво бријање младића сматрало се ритуалом преласка у зрелост.

Простор оновремених берберница, које су вековима дефинисале мушкарце и обликовале њихов идентитет, имао је неку своју древну мистику. Покушаћу да реалистички оживим њихов ентеријер, који нам открива смисао, значај и културолошки садржај: просторија уредна по мери обичаја и времена, најчешће сва у ламперији са изгланцаним црно-белим подом. Три велике дрвене столице за шишање и бријање са исто толико урамљених огледала, испред којих су лимени лавабои, а између мале комоде, на којима су маказе, бритве, машинице, чешљеви, разводњене колоњске воде у интересантним бочицама. Поред је фиксирани ремен за оштрење бритве, вешалица за капуте и кишобране; једноделни креденац за разне посуде и бочице колоњске воде, за украсе, мирисе, пудере, стипсу, помаде, пешкире и радио-пријемник. Дугачка дрвена клупа, или више дрвених столица. У ћошку фуруна на којој се увек налазила бакарна џезва са врелом водом за кафу, коју су, најчешће, кувале муштерије. Рустикални зидови или ламперија украшени капиталним јеленским роговима, великим старинским сатом са клатном, клупским заставицама, дипломама и признањима, фотографијама најновијих фризура глумаца, спортиста, певача, урамљеним пожутелим постерима фудбалских клубова Звезде или Партизана, најновијих фризура или новинских чланака о тој берберници.  Понегде окачени календари (актуелни и бајати) са полуголишавим лепотицама. На плафону стари фиксирани вентилатор који се споро окреће, а на прозору нека саксија са цвећем. Негде у углу налазио се дрвени рам за дневне новине и часописе којима су се служиле муштерије, али и шаховска табла. Све чисто, дотерано, без икаквих застора и завеса. Наравно, ниједна берберница се није могла замислити без метле за уклањање ошишане косе. У појединим бријачницама налазио се намештај и предмети музејске вредности. Неке бербернице су имале излоге у којима су биле велике тегле са водом и у њима пијавице.

Свако време, свака култура, свака традиција има своје обичаје, свој стил, своје вредности, меру и естетске садржаје, који су неодвојиви од начина живота, своје природности и свакодневице. У недостатку свега што модерно време дарује човеку, у тој патогеној стварности живот је имао своје обичаје и ритуале које наше генерације никад не могу схватити и разумети, будући да се цивилизација мења невероватном брзином на штету правих естетских и модних вредности. Није увек једноставно неке феномене сагледавати из визуре садашњости. Бријачнице су, наизглед сасвим обичном људском животу, давале посебан смисао и значење.

Један од тих ритуала био је одлазак берберину. Пре појаве апарата за бријање и шишање искључиво се ишло брици.       

Сваки град или већа варош имали су бербере, своје хроничаре. Све до појаве жилета и апарата за бријање берберница је било на сваком ћошку јер се за свако бријање или шишање ишло у берберницу. Многи су се бријали пре одласка на посао, због чега су бербернице отварале врата раније од осталих занатских радњи. По мишљењу многих, предвече су долазили они који су желели да лепо изгледају својим женама.  Без њих се није могло живети. У почетку, само је градска господа ритуално одлазила свом берберину ради бријања и шишања, а касније и свако онај ко је могао платити то задовољство. Да се не би мешали са обичним светом, богати су имали своје кућне бербере. Временом бербернице постају привилегован простор мушкараца и амбијент магичних тајни. Свака бријачница имала је свој кôд и наратив. Одлазак берберину представљао је церемонију, разлог за дружење и разговор, неретко и уз кафу. У почетку, без телевизије, радија, новина, у берберницама се причама живот градио и бранио, на комичан, ироничан, узвишен, свечан и помпезан начин. Објашњавао се свет и све тајне науке и живота.

У то време није било салона или радњи за жене. Оне су се фризирале у својим кућама. Ако је жена ушла у радњу, брица прекида рад, то је општеважећи закон који се поштовао у целом свету. Постоји много анегдота и шала о томе какав ће малер задесити муштерије ако нека жена случајно уђе у берберницу.

Брице су биле поштовани мајстори свог заната, уважени и честити домаћини, модни стилисти, шармери, друштвени аниматори, реторичари, психолози, терапеути, са угледом који превазилази оквире простора у којем су живели и радили. Иако нису били богати људи, многи су постали и урбане легенде. Поштовање и углед су стицали како у радњи тако и ван ње: преданим радом, честитошћу, стилом и шармом, односом према породици, комшијама и пријатељима. Сваки берберин је доследно неговао меру властитог укуса као основну категорију разумевања и вредновања средине у којој живи и ради.  Дотерани, елегантни, обријани, лепо обучени, љубазни, намирисани, вредни, са најотменијим манирима. Као личности широке културе и интересовања, били су својеврсна метафора културних корена, бонтона и традиције и бисери на огрлици лепих обичаја. У сваком њиховом гесту и маниру осећао се посебан шмек уљудности и перфекционизма. У свакој комуникацији најважније је поверење, а први контакт је кључан за успостављање дуготрајног односа с добрим берберином. Они фризери који су имали духа, шарма, идеја и зрачили позитивно, одмах су везали клијенте за себе. Имали су душу. Много су водили рачуна о хигијени у свом салону – увек су нешто брисали, чистили, поправљали. Све донедавно били су после свештеника и учитеља најцењенији људи.

Бријачнице, пуне неке посебне медитације, нудиле су људима илузију другачије стварности и простора изван боравишта: њихов шмек, који је лишавао људе журбе и нервозе ,имао је метафизичку енергију која привлачи, зближава, повезује, интегрише, мобилише. Биле су привилегована тековина и вредност оних који су знали причати и слушати, учити и питати, који су желели да више знају или оних који су били у заблуди да све знају. Почесто, у тим беседама, успоменама и представама мешале су се стварност и машта, које су откривале прикривајуће и прикривале откривајуће, не знајући шта је лаж своје истине, или истина лажи, из чега су се касније плеле многе легенде. Као склониште и уточиште, исходиште и прибежиште, биле су ројилишта даровитих и талентованих, са доста мерака, акшамлука, муштулука, вербалног дернека; место где се много тога откривало, чувало, неговало, спајало, раздвајало. У њима се култура преображавала у нове и квалитетније промене. Многи су у таквом простору откривали, налазили и препознавали свој свет наслућујући своју меру.

Бербери, стрпљиви, тактични, одевени у чисте, испеглане, често и уштиркане мантиле, имали су добар алат, са вештим рукама које су симболизовале нежност, снагу, лојалност и уредност. У горњем левом џепу обавезно су држали чешаљ и маказице. Било је и оних који су држали у устима запаљену цигарету све време док су радили. Свој занат су пекли са пуно љубави, воље, дуго, стрпљиво и упорно. Увек су нешто крпом брисали. Маказе, бритва и чешаљ, а касније и машиница, били су основни бријачки алат.  На томе није штедео ниједан добар брицо.  Осим бријања, шишања, стилизовања, тримовања, бербери су фазонирали браду, штуцовали бркове, вадили зубе, уклањали брадавице, обрезивали децу, масирали лице и врат уз помоћ врућих пешкира, шишали обрве, пуштали крв помоћу пијавица. Неретко, брице су користиле комбиновану технику: фацијална масажа, влажење, омекшавање, регенерисање, топли и хладни пешкири, бријање, па опет масажа лица. Појединим вештим фризерима, који су свој занат доживљавали као уметност, довољно је дати само стабилну тачку ослонца и они су у потпуности знали да покажу раскош свог талента. Квалитетно обликовати браду или косу значи проникнути у карактер, сензибилитет и стил муштерије. Својим гостољубљем привлачили су муштерије и временом њихови односи прерастају у велика пријатељства, искрена и дуговечна. Најбоље су познавали становнике своје вароши или краја у коме раде.

Техника бријања и шишања била је другачија него што је данас. Био је то својеврсни ритуал уметности, вештине и заната који се не може лако описати речима. Кад муштерија седне за сто, шегрт пажљиво, лагано, стрпљиво и нежно, четком наноси пену за бријање на лице, а испод носа прстима, да би кожа омекшала. Потом мајстор наоштри своју бритву на фиксираном кожном каишу, пробајући оштрину ножа на левој руци. Уз правилно затезање коже, да се не би посекла брада, добром, оштром бритвом брице приступају бријању.  Ниједан бријач не може тако квалитетно да обрије браду као берберски нож. Са бритве пена се склања на другу руку. Било је и оних који су бријали и главу. Ако би било неких ситних повреда, крварење се заустављало помоћу стипсе. Постојао је и комбиновани ритуални третман: фацијална масажа – влажење, омекшавање и регенерисање, топли и хладни пешкири, бријање, па опет масажа. Прање браде траје кратко да би је затим намазао стипсом да се кожа затегне. После сваког бријања приступало би се масажи лица која, поред релаксирајућег, има и терапеутско својство. Машући пешкиром осушила би се кожа, а потом би се на лице наносила крема и колоњска вода. Шишало се помоћу маказа и чешља (свака длака на свом месту, а зулуфи на коцку шећера или на нож) , касније и машиницом. Готово, аферим, наздравље... ко је следећи, биле су уобичајене берберске речи по завршетку бријања или шишања. Потом се столица окреће према муштеријама, и у њу седа клијент по реду доласка.

Модни трендови су се током различитих епоха мењали, а креативни искораци, када је реч о мушким фризурама, били су често много смелији од данашњих. У кинеској култури фризура је била симбол социјалног и професионалног статуса, док су у древној Индији мушкарци често бријали главе, остављајући само један прамен како би Бог имао зашта да их повуче у рај.  Дуго је перчин био најпопуларнија фризура код Срба. Такав стајлинг је сматран симболом мушке снаге али и свих великих јунака опеваних у десетерачкој поезији. Карађорђе је 1810. године перчин званично укинуо декретом. Забрана није прихваћена благонаклоно и отпор се наставио све до владавине кнеза Молоша, који је указом ову забрану потврдио. Педесете године прошлог века биле су у знаку бунтовништва и помпадур фризура Елвиса Прислија, Џејмса Дина и других холивудских звезда, да би шездесетих година завладала манија фризура налик на Битлсе. Једно време најпопуларнија фризура је била тарзанка, а касније чироки фриз. Познати и славни диктирали су модне трендове. На цени је била оригиналност и индивидуалност и свако је био поносан на своју фризуру, истиче Момо Капор. Седамдесетих година популарне су биле хипи и афро фризуре, а десет година касније имамо најразличитије стилове, креативно често захтевних фризура, од оригиналних до провокативних. После деведесетих ниједан тренд се више не може сматрати доминантним, осим што се чиста и негована коса подразумева код свих фризура. Данас више нема разлике између мушке и женске фризуре (ко више унакази човека, већи је стилиста).

Сваки прави мајстор имао је свог шегрта или калфу, који су увек били у сенци свога шефа, али поносни и горди јер их је ускоро чекао обећавајући посао, учтиви, марљиви, трпељиви, мирни. Шегрти су знали колико и мајстор, неретко и више, али без своје радње нису имали ауторитет свога шефа. Породична традиција се наслеђивала, знање се преносило с колена на колено, па су и шегрти почесто били њихови синови. Брице никада нису ишле у пензију. Иначе, униформа је била обавезна за њих, а почесто су је носили и мајстори. Биле су то униформе са извезеним именима, неком невешто а другима са уметничким словима. Цена бријања и шишања никад није зависила од величине главе нити од дужине браде.  Бербернице су могле функционисати и без огледала јер су фризери били тако вешти да им огледало није требало, а муштерије су знале каква ће бити њихова фризура. Бербернице нису радиле понедељком јер су за викенд биле најпосећеније. Бесплатно су се шишали и бријали они за које се поуздано знало да не могу платити ту услугу.

Бербернице су увек биле мушки клубови, чији мирис је био ненаметљив и дискретан, омамљујући, магичан, нестваран, примамљив, заводљив. Тај мирис колоњске воде, помаде, пене за бријање, могао се осетити у целом крају. Езотерија прожета тестостероном. Сваки одлазак брици био је посебан ритуал, али и покушај савлађивања монотоније. Схватајући суштину своје пролазности, људи су у таквом амбијенту знали да је извор сваког богатства сам човек и због тога нису тражили тај извор изван себе и свог окружења. Многи су се грабили за ове просторе своје интиме, заводљиве слабости, не примећујући друге око себе. Једна убога свакодневица у бријачницама је добијала ритам и динамику која је недостајала људима, посебно у малим местима где се споро и дуго живело, а мушкарци били џентлмени са стилом, у сваком погледу. Кад нису биле препуне муштерија, биле су лековито место. Понекад, при крају радног времена, ту се могла наћи и покоја чашица ракије која се испијала дискретно и с мером.

 

Постојала су берберска правила, негде јасно истакнута, негде скривена и подразумевајућа. Била су то правила старе школе тога времена. Прво и најважније правило је гласило: само за мушкарце, дамама забрањено, зато су у њима важила само мушка правила, зато су мушкарци уживали у свом хедонизму у правом смислу те речи.  У њима се мушкарац осећао као мушкарац, комотан, лежеран, слободан. Синове на прво и каснија шишања доводили су очеви, старији брат, деда, стриц, ујак (синове су доводили очеви под изговором да им се направи фризура као код неког глумца, а излазили су са сузама јер су ошишани до главе). Била су то прва искушења и многа проклетства. Друго, нема заказивања, а услуга се обавља по редоследу доласка. Муштерији се и приликом уласка и приликом изласка придржавао капут или мантил. Столице на којима седе муштерије окрећу се од огледала. Униформа обавезна. У салонима се знало ко кога слуша, шта се може, а шта не може. У њима нема главних јунака – сви су главни, сем оних који знају насмејати друге својим досеткама, шалама, вицевима.  Постојало је и правило испијања прве јутарње кафе са муштеријама или драгим гостима. Уласком код берберина свако је остављао своје титуле, власт, бриге, снагу, журбу и нервозу, јер је у том простору владао другачији поредак ствари.  У берберницама нико не може бити усамљен, напуштен, сувишан, тужан. Прање косе, без фарбања, био је најчешћи ритуал муштерија.

Бербери се нису дали лако преварити – знали су за сваки јадац; отпорни према небесима шеретским и песничким, метафоричким, ироничним, метафизичким, према лукавствима ума и језика, према скривеностима и филозофирању, трачу и оговарању. У недостатку мас-медија, били су једини извор информација. Имали су увек своју причу коју су знали наметнути својим муштеријама и направити штимунг који је додиривао воде комедије. Волели су да се играју и поигравају, постављајући питања и замке; умели су да заплићу и отплићу, да замајавају, маме сузе и смех и све необавезујуће, у одмереној комичности. Знали су причати, али су и те како умели да слушају. Слушајући муштерије, данима, месецима, годинама, па и деценијама, нагомилали су много знања из свих области. За оно време били су оно што је интернет данас. Наравно, било је ту недостајућих детаља, чињеница и информација, истина и полуистина, које су они знали мајсторски допунити својим шармом и духовитошћу. Бербери су спајали људе, упознавали их без обавеза. На тим местима су се правила пријатељства, пословни контакти, кумства. Највише се причало о свакодневним догађајима и о људима из окружења, о спорту, али и о политици.

Бербернице нису биле ни факултети, ни суд, ни позориште, ни кафана, па ипак биле су у неком моменту све од реченог.  У њима је доминирао дух отворене, комотне, изазовне и проницљиве импровизације, у којој су сви актери на симултаној сцени где се све чује и види. Чега све није било у тој спонтаној и театралној импровизацији и разиграној мушкој представи, где се свакодневно претварају и обликују упечатљиве слике и метафизички видици. Били су то мали простори са великим тајнама, својеврсне исповедаонице, зборници хумора, досетки, песама, шала, анегдота, неретко суза и страсти; важна средишта некадашњег јавног живота, једнако као у кафанама. У бријачницама се све знало, као у информативном деску. Али, ако нешто није било за причу, остајало је међу четири зида салона. Оне су биле „дневни боравак” и „читав свет” за поједине мушкарце; мали музеји и клуб за џентлмене.

Спонтано и лежерно, сваки муштерија је заузимао неку позу. Док чекају свој ред, многи су научили како треба слушати другог, али и како ваља достојанствено зборити. Уроњени у своју самоћу и властиту празнину,као мали људи у свом малом свету, али пуни душевности разног соја, темперамента и навика, људи су се учили хуманости, емпатији, солидарности, померајући своје интелектуалне границе. Било је важно да човек изађе из себе и схвати да постоје и неки други који слично или потпуно различито промишљају. Са одмереном и суздржаном енергијом, припросто и префињено, иронично и саркастично,културно и вулгарно, фарсично и фаталистички, муштерије су у своју лежерну и спонтану комуникацију, кроз пуно пасторала и масних шала, уносили позитивну енергију, растапајући своју весело-невеселу свакодневицу. Све ово богатство жаргона чинио је дух амосфере у њима. Било је ту склада мудрости и смирености и непролазне отмености, али и навијања, намигивања. Ту се вазда чачкала историја, спорт, прошлост, обичаји, будућност, навике, политика, размењивали се трачеви, најновије вести у чаршији. Логика нашег свакодневног брбљања, ироничне мудрости и упитности, гриже савести. Даровити појединци чије су приче васкрсавале нешто тајновито и митско, остављали су траг о свом постојању. Било је то време када је смисао појма врлина био на цени, кад су и речи испражњене као и многе понављане приче.

Били су то спонтани тренуци, нежни и весели, попут најдражих успомена, који су разбијали традиционалне норме понашања, уз размену најкреативније енергије. Људи различитих занимања, али са истом карактерном цртом – неодољивим шармом, духовити и комшијски привржени. Није се ту ни претеривало, али ни оскудевало у причи. Таква дружења су подразумевала међусобно испомагање, солидарност, бригу, разумевање, подршку која ремети досаду и памти суштину дијалога. Свака прича са мером и ценом почињала је спонтано, сама од себе: понекад као дубока поетика, други пут као мајсторија досетљивости и духовитости. У бријачницама се остављао аманет, узимао муштулук, заказивала моба, свадба, веридба, побратимство, размењивале се књиге, заказивало дружење на корзоу или акшамлуку, продавале се и куповале куће и имања, ревитализовала се разна пријатељства, размењивале емоције и подршка, откривале су се тајне љубави и прељубе и разне друге наше неподопштине, састављали се фудбалски тимови, бирао се председник општине, водио се прави рат навијача, женило се и удавало, смејало се гласно од срца. Дата реч се поштовала и чувала. Ту се тестирала дубина властитог знања или незнања, стварала се дубока пријатељства, кумства. Има ли особе која није научила понешто од свакога? О политици се најмање разговарало. Ако би неко и покренуо и такву тему, говорило се упола гласа. Били су то и простори освешћивања и прочишћења, горко суочавање са истином времена у којем су живели. Углавном, ту је текло неко другачије време, као да је искорачило из сопствених зглобова. Из њих се излазило омађијано, ретко у нервози или завади.

Иако састајалиште разног света, од добро расположених до кибицера и несрећника, бербернице су биле претече разних „ложа”, са неформалним утицајем на друштвене, политичке, културне прилике. Срећа нема границе, а живот у њима је имао смисао, поготово кад човек осећа љубав другара, комшија, пријатеља, зато су функционисале и као једна велика породица. Угодни разговори имали су своје терапеутско дејство и смисленост. У њима се стицао статус у разним сферама друштвеног живота. Биле су то трибине на којима се трезвено, одлучно и одговорно дискутовало о разним проблемима, о појави или случају. Неретко, структура таквих дружења је била театрална. Поред генерацијских исписника, долазили су и старци, не због свог изгледа, колико због доколице, радозналости и превладавања породичне и сваке друге монотоније. Сваки брица знао је тајне које нико други није знао, због чега је имао у шаци многе истакнуте и познате локалне моћнике и људе од престижа и угледа.

Како време обликује перцепцију, тако последњих година у свету оживљава овај занемарени занат, који се враћа са старим навикама у дотераном старинском руху.  Пулсирање времена из блиске прошлости ваља трајно утиснути у време садашње. Тако се у појединим отменим квартовима светских престоница и мањих места појављују ретро или римејк примерци некадашњих берберница, које као завереници неког тајног друштва настоје да остану верне традицијама својих предака, макар се у том настојању правио и понеки компромис са савременим начином живота.  Овакве бербернице у старинском дизајну, које уз шишање и бријање на дрвеним столицама имају неодољиви ретро призвук са еко производима за негу лица, лајфстајла и олд скул садржајима, као што су тетоваже, ретроодећа и фина пића, постају својеврсне оазе за мушкарце, где је забрањен приступ женама.  Има нечег неодољивог у оживљавању духа ових занатских радњи, нека конекција која даје осећање сигурности и појачава свест о нашем карактеру и идентитету. То је заборав који није изашао из залеђа сфере памћења већ из самог себе. Данас је међу свим категоријама мушкараца у тренду ношење браде и фризура које траже негу и квалитетно обликовање. Оно што су донедавно чинили они који су се тешко одвикавали од старих навика, данас траже и млади који брину о свом изгледу.

Овај, некада престижан занат, заједно са својим култним местима и средиштем јавног живота, са мутним сликама представа које постоје само као слутња, деценијама нестаје, једнако као сарачки, обућарски, вуновлачарски, бомбонџијски, содаџијски, клакерски... Морао је платити данак модерном начину живота. Још мало, па ће постати споменици успомена на традицију, а наши унуци неће знати, без нечије помоћи или без Википедије, чиме се бавио берберин. По унутрашњости наше земље може се још наићи на понеку берберницу. У већим градовима оне су потпуна реликвија, изузимајући салоне у ретро стилу. Нестао је један носталгични простор, који у садашњим околностима не би могао оживети доживљаје и старе емоције некадашњих бријачница јер никада не можемо потпуно схватити са каквим мераком су наши преци уживали у дружењу док су чекали свој ред да седну на берберску столицу. Садашње салоне лепоте не можемо ни по чему поредити са ондашњом берберницом, са оним што је било и што је сада само сећање. Свако време има своје вредности, меру, свој стил, своје етичке, естетичке и културне садржаје. Бербернице треба сагледавати и кроз призму интелектуалне, емоционалне, моралне, духовне, обичајне и традиционалне егзистенције човека тога времена. Као енергетску, мисаону, емоционалну размену енергије, оне у свом бићу носе ароматичну асоцијацију овог поднебља као споменик дружења пријатеља и суграђана, исијавајући блискошћу, присношћу, суптилношћу и дискретношћу. Као институције културне свакидашњице, и место најдубље културне и друштвене седиментације, оне морају бити вредноване као драгоцено сведочанство са моћном патином времена које се лагано осипа. Бријачнице су биле својеврсни наратори сопствене судбине свога доба, а сада је дошло неко друго време, када не могу ни реч да заусте, ни глас да пусте.

Та патријархална романтичарска културна традиција, из времена блиске прошлости, са једном сликом и хиљаду сећања, љубоморно скрива мушке тајне, успомене, старине и позитивну енергију.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: