Sve(ništa)
Svakoga dana, u tačno vreme, bez reda, dešavalo se sve-ništa. U ranim jutarnjim satima koji su otvarali dan, u podne i početkom večeri. Sve-ništa je započinjalo dan, sa nadom, kao i svakoga jutra. Ples svetlosti u milionima tačaka plesao je niz zidove, u podne, posle istrošenog jutra, bez tački koje su se raspršile. Svake večeri, nevidljive tačke, skrivene iza poveza, bežale su u rupice zidova... I tako, iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, sa ponekim bleskom munje, koja se zvala nada, svetlost i tačke u plesu.
Dve tačke, bile su posebne, imale su beleg označenosti, sjaj oka, ili su bile suze, možda kapi... Sve-ništa živelo je sa jutarnjom nadom, podnevnim zamorom i tugom mraka. Tuga je bila silnija, kada bi se smenjivala noć sa ponoći. Tuga nedostajanja bila je očajnička, u ponoć kada bi se svetla pretvarala u potpunu tamu.
Sve-ništa je najteže podnosilo prazninu oblika zimskih noći, koje bi pod teretom sitnih kapi sa neba, bivale mučnije. Blesak, prolećnih dana vraćao bi nešto, što bi se moglo nazvati... Po linijama izrezbarenog lica, ponekad, slivala se voda sunca i ništa više, samo se slivala i nestajala.
Sve-ništa suštinu nikada nije menjalo, menjala se forma. Sve-ništa živelo je u oblicima neiskazanih obećanja. Sa pregršt nade, sve-ništa umiralo je sa svakim nestalim zrakom...
Sve-ništa nikada niko nije video. Ono nije imalo oblik, jer u igri reči, ni reči nisu postojale. Sve-ništa je svaki put umiralo kao što zvezde se gase...
