Све(ништа)
Свакога дана, у тачно време, без реда, дешавало се све-ништа. У раним јутарњим сатима који су отварали дан, у подне и почетком вечери. Све-ништа је започињало дан, са надом, као и свакога јутра. Плес светлости у милионима тачака плесао је низ зидове, у подне, после истрошеног јутра, без тачки које су се распршиле. Сваке вечери, невидљиве тачке, скривене иза повеза, бежале су у рупице зидова... И тако, из дана у дан, из седмице у седмицу, са понеким блеском муње, која се звала нада, светлост и тачке у плесу.
Две тачке, биле су посебне, имале су белег означености, сјај ока, или су биле сузе, можда капи... Све-ништа живело је са јутарњом надом, подневним замором и тугом мрака. Туга је била силнија, када би се смењивала ноћ са поноћи. Туга недостајања била је очајничка, у поноћ када би се светла претварала у потпуну таму.
Све-ништа је најтеже подносило празнину облика зимских ноћи, које би под теретом ситних капи са неба, бивале мучније. Блесак, пролећних дана враћао би нешто, што би се могло назвати... По линијама изрезбареног лица, понекад, сливала се вода сунца и ништа више, само се сливала и нестајала.
Све-ништа суштину никада није мењало, мењала се форма. Све-ништа живело је у облицима неисказаних обећања. Са прегршт наде, све-ништа умирало је са сваким несталим зраком...
Све-ништа никада нико није видео. Оно није имало облик, јер у игри речи, ни речи нису постојале. Све-ништа је сваки пут умирало као што звезде се гасе...
