JEŽ I KRUŠKE
Ispod velike stare kruške
legao jež poleđuške,
odmara vrednac
od duga puta,
mami mu pogled
kruška žuta.
Tako je lepa,
puna slasti,
eh, kad bi barem
htela pasti.
Pomače grane
vetrić i zaljulja,
pade sa stabla
kruška trula,
a ona slasna
što u nju gleda,
osta na grani,
vetru se ne da.
VETAR I RUŽA
Kasna je jesen, vetar zavija,
udarcima budi krovove snene,
k zemlji gole grane povija,
urlikom sablasnim budi i mene.
Pod mojim prozorom lovor se ljuti,
„Šta je ludom vetru, šta vitla?“
Njegovi listovi zeleni kruti,
vijore kao da imaju krila.
Mlada ruža ne može da se rasani,
ovog je maja tek počela rasti,
bojim se da će joj, dok se ne razdani,
s grana svo nežno lišće spasti.
BOR I VRBA
Svanula zora, budi se šor,
počinje s vežbom ptičji hor
Golišava vrba se zagledala
u susedni bor.
„Komšija dragi, moliću te
za iskren odgovor,
nisam nevaspitana
al’ muči me jedna stvar,
da l’ se ti presvlačiš
dva puta godišnje bar?“
„Draga komšinice,
- odgovara bor vrbi,
svak’ se izgleda češe
tamo gde ga svrbi.
Zašto vas uopšte brine
jedna takva nevažna stvar,
zar mislite
da sam ja pomodar?!“
