ЈЕЖ И КРУШКЕ
Испод велике старе крушке
легао јеж полеђушке,
одмара вреднац
од дуга пута,
мами му поглед
крушка жута.
Тако је лепа,
пуна сласти,
ех, кад би барем
хтела пасти.
Помаче гране
ветрић и заљуља,
паде са стабла
крушка трула,
а она сласна
што у њу гледа,
оста на грани,
ветру се не да.
ВЕТАР И РУЖА
Касна је јесен, ветар завија,
ударцима буди кровове снене,
к земљи голе гране повија,
урликом сабласним буди и мене.
Под мојим прозором ловор се љути,
„Шта је лудом ветру, шта витла?“
Његови листови зелени крути,
вијоре као да имају крила.
Млада ружа не може да се расани,
овог је маја тек почела расти,
бојим се да ће јој, док се не раздани,
с грана сво нежно лишће спасти.
БОР И ВРБА
Сванула зора, буди се шор,
почиње с вежбом птичји хор
Голишава врба се загледала
у суседни бор.
„Комшија драги, молићу те
за искрен одговор,
нисам неваспитана
ал’ мучи ме једна ствар,
да л’ се ти пресвлачиш
два пута годишње бар?“
„Драга комшинице,
- одговара бор врби,
свак’ се изгледа чеше
тамо где га сврби.
Зашто вас уопште брине
једна таква неважна ствар,
зар мислите
да сам ја помодар?!“
