MRAVINjAK
Moju krv ko krv ti nikada nećeš videti,
samo ko teret,
težak,
nad glavom što čeka,
da padne i zgromi te.
Dobro to znam.
Jer takav se teret nad glavom mojom nadvio
od krvi tvoje.
I čeka,
da zgromi,
mrava u meni.
Dok u mravinjake idemo naše,
po komandi nekoj nevidljivoj
i šemi složenoj za mozak mravlji,
znamo za krv našu
što je prosuta za mravlji prostor naš
pod zemljom,
ispod parketa od hrastovine
hiljadu godina stare,
što beleži i posečena i tiha,
i drži tu krv tvoju
da mravinjak moj ne zgromi,
da imam gde otići
kad nečujan zvižduk zazviždi za pokret,
posle obavljenog posla,
manuelnog,
duh da zaludi na trenutak,
na dan mravlji.
anthill_Sergey Ignatenko
Lepljiva je krv moja
na nogama tvojim mravljim.
Tragove ostavlja ka mravinjaku svom
dok ideš,
zaklon kad tražiš i spas od dela svojih,
za koje misliš da ne postoje,
već da su misli neke tuđe,
i ubačene u glavu tvoju
slučajem nekim,
bez učešća tvog
i krivice.
A tužan si, znam,
zbog krvi svoje,
što po stopalima mojim stoji,
zalepljena,
ko katran,
i pamtiš ko slon,
bez kljove što je ostao,
pa krvari,
po sred čela,
a krv mu u očima odraz u ogledalu muti,
te samo krv svoju vidi,
i ranu hrani,
što kost belu čeka
da vraćena bude.
A ne postoji ona više,
već samo na čelu znak,
Kainov.
Mravlju ćemo mržnju deliti
ko taj teret nad glavama što stoji.
Čiji je veći?
Krvaviji?
Krivlji?
Svakome kap krvi njegove
more je i talas što čamcu mira ne da,
ka luci nikad da ga odvede.
Zato ti moju krv ne vidiš,
jer po moru brodiš
što ucrtano nije na mape tvoje,
i tvojih.
Pa lutaš poznato tražeći,
dok mravinjaku ideš.
Atlase ću ti svoje dati,
sa krvlju mojom vidljivom,
za navigaciju bolju.
Upiši u njih i more ovo
po kom ja lutam od krvi tvoje,
da kuću svoju mogu naći,
što mravinjak nije,
i Oca svog,
da oprosti sinu
za krv njegovu
i tuđu.
A ti svog traži,
ili ne traži,
Avelje
i Kaine.
(„Škrgut zuba“, Arte, Beograd, 2017)
