МРАВИЊАК
Mоју крв ко крв ти никада нећеш видети,
само ко терет,
тежак,
над главом што чека,
да падне и згроми те.
Добро то знам.
Јер такав се терет над главом мојом надвио
од крви твоје.
И чека,
да згроми,
мрава у мени.
Док у мравињаке идемо наше,
по команди некој невидљивој
и шеми сложеној за мозак мрављи,
знамо за крв нашу
што је просута за мрављи простор наш
под земљом,
испод паркета од храстовине
хиљаду година старе,
што бележи и посечена и тиха,
и држи ту крв твоју
да мравињак мој не згроми,
да имам где отићи
кад нечујан звиждук зазвижди за покрет,
после обављеног посла,
мануелног,
дух да залуди на тренутак,
на дан мрављи.
anthill_Sergey Ignatenko
Лепљива је крв моја
на ногама твојим мрављим.
Трагове оставља ка мравињаку свом
док идеш,
заклон кад тражиш и спас од дела својих,
за које мислиш да не постоје,
већ да су мисли неке туђе,
и убачене у главу твоју
случајем неким,
без учешћа твог
и кривице.
А тужан си, знам,
због крви своје,
што по стопалима мојим стоји,
залепљена,
ко катран,
и памтиш ко слон,
без кљове што је остао,
па крвари,
по сред чела,
а крв му у очима одраз у огледалу мути,
те само крв своју види,
и рану храни,
што кост белу чека
да враћена буде.
А не постоји она више,
већ само на челу знак,
Каинов.
Мрављу ћемо мржњу делити
ко тај терет над главама што стоји.
Чији је већи?
Крвавији?
Кривљи?
Свакоме кап крви његове
море је и талас што чамцу мира не да,
ка луци никад да га одведе.
Зато ти моју крв не видиш,
јер по мору бродиш
што уцртано није на мапе твоје,
и твојих.
Па луташ познато тражећи,
док мравињаку идеш.
Атласе ћу ти своје дати,
са крвљу мојом видљивом,
за навигацију бољу.
Упиши у њих и море ово
по ком ја лутам од крви твоје,
да кућу своју могу наћи,
што мравињак није,
и Оца свог,
да опрости сину
за крв његову
и туђу.
А ти свог тражи,
или не тражи,
Авеље
и Каине.
(„Шкргут зуба“, Арте, Београд, 2017)
