PROZOR, TELEFONSKI APARAT I ZVUK PRAZNOG VREMENA
Tišina je odzvanjala kroz prozor, poput nevremena spremnog da opustoši grad. To je dan, uvek treća subota, u mesecu gašenja proleća... Ponavlja se godinama, decenijama, i uvek je skoro isto, sa malim neprimetnim razlikama u bojama. I kuća je ista, kuća koja stoji netaknuta u ruševini.
U jednom takvom danu, nekada, u jednom vlažnom, rominjavom kasnom podnevu, osenčena dugom prelivenom preko krovova, ona je stajala, kao svedok početka kraja ili kraja početka.
Stanar... On je tu... nestao …, odlazio i vraćao se, uvek u isto vreme , u trećoj suboti … Konfuzna, zbrkana, haotična, ma svakakva je priča.
Kroz razbijeno okno ulaznih vrata vijorili su se tragovi pokidane odeće. Znak, da se neko, tu provukao kroz tunel vremena, ne skidajući katanac sa brave, ušunjao se i... Treća subota meseca gašenja proleća započinjala je, po ko zna koji, ponovljeni put...
Nije bilo nikoga u polumraku kišnog predvečerja, jer trag bi se oslikavao. Prozorsko okno osvetlilo bi čoveka, senku ili bilo šta, ali nikoga nije bilo. Zaboravljeni telefonski aparat, skriven iz prošlog rata, bio je na starom mestu, netaknut, samo uredno godišnje jednom obrisan, kao znak...
Nije se čuo ni zvuk praznog vremena. On je treći simbol. Sve je stajalo u neprirodnom poretku prkoseći rađanju varvarskih zidina. Ništa nije bilo kao... kada je ostavljeno, osim...
Prozor, telefonski aparat i zvuk praznog vremena... Uh..., eksponati umrlog vremena? Bedem varvarskom nadiranju!? Treća je subota, meseca gašenja...
